Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

MIODRAG JELIĆ
Godina nastanka: 1991.
Dimenzija bez rama: 105x90
MOGUĆ DOGOVOR u vezi cene ili plaćanja

Akademski slikar Miodrag D. Jelić rođen je 1950. godine u Beogradu. Akademiju Likovnih umetnosti završio je u klasi profesora Miloša Bajića. Samostalno je izlagao u zemlji i inostranstvu, posebno 2005. godine u Izraelu i 2009. u SAD-u u Pitsburgu, u „ Muzeju Endija Vorhola“ . Član je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i srpskog slikarskog društva "LADA". Dobitnik je „ Zlatne značke“ i „ Plakete“ Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. U izboru likovne kritike proglašen je za jednog od najboljih srpskih slikara 20. veka. Ikonopisac je Moskovske patrijaršije i cele Rusije. Dobitnik je blagoslova Njegove Svetosti Patrijarha srpskog Pavla i Njegove Svetosti Patrijarha jerusalimskog i cele Palestine Teofila III


Recenzija Akademika Miće Popovića:

„ MIODRAG JELIĆ je majstor! Usuđujem se da kažom - jedan od najvećih majstora koje je naše nadrealističko slikarstvo do sada imalo. Njegov crtež, čvrst i razuđen, podjednako je efikasan u velikim blokovima kao i u najsitnijim detaljima. Slikarski prosede ne izbegava ni jednu veštinu nanošenja boje na podlogu, od lazura do suve četke. Sposobnost materijalizacije slikanog objekta pregledna je u širokom dijapazonu, od usvajanja pouka starih holandskih majstora do usluga koje nudi savremena fotografija. Zadovoljivši tako odlučujući uslov svog umetničkog opredeljenja, Jelić je stekao pravo da se u svetu između sna i jave, u svetu koji ne poznaje granice kreće slobodno, LUTA slobodno. Njegovi polasci su nepredvidivi kao i nagle promene pravca kretanja; krajevi i ciljevi putovanja su u magli a učešće svesti i instinkta tako isprepletani da se svaka analiza značenjskog sloja slike unapred čini uzaludnorn. Jelićeva » putovanja« podelio sam u tri grupe. U prvu grupu spadaju slike klasičnog nadrealizma, onog čistog nadrealističkog postupka koji vodi poreklo od Hijeronimusa Boša i u kojem san DIKTIRA svesti kako povezati nespojive elemente u celinu, kako haos promovisati u novi red, kako zakone perspektive koristiti u svrhu bezakonja i agresije. U toj grupi slika najupečatljivija je, mislim, ona koja pretstavlja ženski portret izrastao iz vetrenjače. Kao da u ovom apsurdu nije bilo slučajnosti. Druga grupa mogla bi, bez velikog rizika proizvoljnosti, da ponese podnaslov: "nadrealistički hiperrealizam". U tu grupu slika spadaju mrtve prirode (gomile mrtvih riba u antifokusnim aranžmanima), cveća (buketima poljskog cveća pridruženi su dečiji portreti), ženski aktovi slikani apasionalno ali sa snažnim vizuelnim dejstvom kojem dodatne literarne dosetke nisu bile neophodne, letiiice-simboli (leptiri, golubovi, buljine) na pozlaćenim pozadinama. U ovoj grupi slika Jelićevo nepogrešivo osećanje za pikturalne vrednosti dolazi najviše do izražaja. Možda bi povodom ovih platana moglo biti reči o približavanju našeg slikara američkoj slikarskoj školi koja, s neznatnim modifikacijama, traje od Vilijama Harneta s kraja prošlog veka do savremenog američkog slikara srednje generacije Gregori Gilespija. Ta škola ne samo da veštinu materijalizacije postavlja slikaru kao glavni zadatak nego opija i umetnika i posmatrača igrom neprepoznavanja: da li je jedan predmet savršeno imitiran ili drsko kolažiran? I najzad, treća grupa Jelićevih slika, u koju je on, očigledno, uložio najviše truda kao i svoje najkompletnije ambicije, odnosi se na njegiova snoviđenja srpske bliže i dalje istorije. Psihoanaliza, kao nauka mnogo mlađa nego nadrealizam kao slikarstvo, sa valjanim razlozima povezuje nadrealističke urnetničke principe i procese frustracije. Strah od neiskazivosti i neiskazanosti, strah od sopstvene krivice koja bi mogla biti kažnjena i tuđe (najčešće društvene) krivice koja bi mogta ostati nekažnjena, strah od laži, bola, odgovornosti pretvara se ili u htonnične akorde ili u melanholična i čak sentimentalna zapevanja. Hrišćanski svetitelji učestvuju u prvom srpskorn ustanku kao istoriiske ličnosti; istorijske ličnosti iz ustahka gube svoje stvarne istorijske atribute i vraćaju se u legendu, mit i religiju. „
Akademik Mića Popović oktobra 1984