Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Odlično
• Posebni događaj Ne

SEZONA U KOJOJ JE KK PARTIZAN POSTAO SAMPION EVROPE !!!

WINER BROKER YUBA KOŠARKAŠKA LIGA - SPISAK SVIH EKIPA I IGRAČA SA RASPOREDOM PRVENSTVA KAO I DOTADAŠNJIM ISTORIJATOM KOŠARKE

PARTIZAN INEX, CRVENA ZVEZDA, VOJVODINA, INFOS RTM, BOSNA, GODEL RABOTNIČKI, SLOBODA DITA, BUDUĆNOST, RADNIČKI CRVENI KRST, SPARTAK SUBOTICA, UŽICE, SLOGA

152 STRANE ODLIČNO STANJE

Prvenstvo Jugoslavije u košarci 1991/1992. je bilo poslednje prvenstvo SFRJ u košarci. Titulu je osvojio Partizan. Zbog raspada SFRJ u njemu nisu učestvovali klubovi iz Slovenije i Hrvatske.

Partizan Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Nikola Lončar, Igor Perović, Zoran Stevanović, Igor Mihajlovski, Dragiša Šarić, Željko Rebrača, Mlađan Šilobad, Slaviša Koprivica, Vladimir Dragutinović, Ivo Nakić Željko Obradović
Crvena zvezda Slobodan Janković, Nebojša Ilić, Rastko Cvetković, Zoran Jovanović, Aleksandar Trifunović, Saša Obradović, Slobodan Kaličanin, Trunić, Marinković, Dejan Tomašević, Lazić, Jelić, Marojević Duško Vujošević
Rabotnički Petar Naumoski Janko Lukovski
Bosna Nenad Marković, Gavrilo Pajović, Raičević, Radan, Samir Mujanović, Sejo Bukva, Mario Primorac, Samir Avdić, Emir Halimić, Gordan Firić, Danilo Popivoda, Dejan Vukosavljević, Aleksandar Glintić, Aleksandar Avlijaš, Haris Brkić Miodrag Baletić
Mirza Delibašić
Sloboda Mileta Lisica, Slađan Stojković, Muminović, Asim Paščanović, Vujović, Delalić, Mitrović, Vukičević, Damir Mulaomerović, Mršić, Jovanović Borislav Džaković
Vojvodina Mirko Milićević, Zlatko Bolić, Ivica Mavrenski Zoran Mirković
Radnički Luka Pavićević
Spartak Vojkan Benčić, Dejan Koturović
Budućnost Dejan Radonjić, Nikola Bulatović
IMT Dejan Parežanin, Zoran Krečković, Oliver Popović, Goran Grbović, Dragoljub Vidačić, Aleksandar Gilić, Ljubisav Luković Miroslav Nikolić

Leto 1991. predstavljalo je labudovu pesmu jugoslovenske reprezentacije. Tenzije u državi su bile ogromne, i igračima kojisu se spremali za Evropsko prvenstvo u Italiji je bilo zaista teško da ostanu skoncentrisani samo na igru. Polovina reprezentacije bilo na telefonskoj vezi sa rukovodstvima svojih novoformiranih država (tog leta još samo u najavi) iščekujući instrukcije šta im je činiti. Na selektoru Dušanu Ivkoviću i stručnom štabu je bio težak zadatak da igrače pokušaju da fokusiraju na prvenstvo, igru i protivnike. Uprkos svemu, dodatno oslabljeni neigranjem Dražena Petrovića i Stojka Vrankovića, vrlo superiorno su pobedili u svih pet utakmica i u Rimu odbranili zlatnu medalju osvojenu u Zagrebu dve godine ranije. Koliko su kvalitetom odskakali od ostalih ekipa svedoči činjenica da ih ni napuštanje reprezentacije od strane Jureta Zdovca pred polufinale nije poremetilo u trijumfalnom pohodu. Udarna trojka Kukoč, Rađa i Divac nosila je ekipu do petog zlata reprezentacije Jugoslavije na evropskim prvenstvima. U finalu je deklasirana domaća selekcija Italije 88:73.

Tinjala je još nada da će jugoslovenski “tim snova” sledeće godine na Olimpijskim igrama zaigrati protiv američkog Drim tima, ali je sa svakim novim danom postajalo jasno da su to samo pusti snovi.
Juniorska reprezentacija nije uspela da na Svetskom prvenstvu odbrani zlato iz Bormija. Tesan poraz od selekcije SAD u polufinalu 74:76 izbacio je “plave” iz borbe za zlato, a u meču za treće mesto izgubili su u neizvesnoj završnici od Argentine 71:74. Za utehu, Dejan Bodiroga je proglašen za najboljeg igrača šampionata. Prvi strelac jugoslovenske ekipe bio je Veljko Mršić (sadašnji trener Cedevite), a u sastavu su još bili Mlađan Šilobad (aktuelni poslovni direktor u Partizanu), Velibor Radović (pomoćni trener u Crvenoj zvezdi), Nikola Lončar, Željko Rebrača, Dragan Tarlać… Izuzetno jaka selekcija.
Kadetsko prvenstvo Evrope igrano je u drugoj polovini avgusta, i već tada u selekciji Jugoslavije nije bilo igrača iz Hrvatske i Slovenije. Minimalni porazi od Španije Ii Italije izbacili su nacionalnu selekciju iz borbe za medalje, što je očigledno demoralisalo ekipu pa je na kraju završila na osmom mestu. Najbolji igrači u tom timu su bili Zlatko Bolić (Vojvodina, C. Zvezda…) i Dejan Mišković (Spartak, C. Zvezda…).
Raspad države se desio u trenutku kad se uveliko radilo na stvaranju profesionalne lige koja će zadovoljiti komercijalni i sportski aspekt. Još u maju 1991. potpisan je sporazum o formiranju Jugoslovenske košarkaške lige -YUBA lige. Potpisali su ga predstavnici 12 klubova koji su obezbedili učešće u sezoni 1991-92. Nažalost, desilo se ono što se desilo, klubovi iz Hrvatske i Slovenije su izašli iz te lige, i ona više nije imala onaj kvalitet i značaj kakav bi imala da je realizovano sve što je zamišljeno. Tako su u sezoni 1991-92 u Winer broker YUBA ligi, umesto Slobodne Dalmacije (Split), Cibone, Zadra, Zagreba i Olimpije, zaigrali Spartak, Užice, Radnički (Beograd), Budućnost i Sloga (Kraljevo). Još te sezone u ligi su učestvovali klubovi iz Bosne (Bosna, Sloboda) i Makedonije (Rabotnički), tako da je prvenstvo još donekle zadržalo obeležja “jugoslovenskog”.
U novoj preraspodeli snaga na košarkaškoj sceni bilo je dosta teško proceniti kvalitet I odrediti favorite pred nastupajuću sezonu. Partizan je ostao bez prve zvezde Žarka Paspalja, centarskog para Pecarski – Marko Ivanović, kao i bez Željka Obradovića, koji je pomalo neočekivano dobio ponudu da postane prvi trener crno-belog tima. Obradović je tu ponudu prilično hrabro prihvatio, mada je sigurno još nekoliko sezona mogao da igra na vrhunskom nivou. Novi igrači u timu su mlađani centri Rebrača i Šilobad, kao i povratnici posle četiri godine u IMT-u Slaviša Koprivica i Vlada Dragutinović. Očigledno je bilo da će se igra bazirati na spoljnoj liniji Đorđević-Danilović-Nakić. Činilo se da je tim značajno slabiji nego prošle sezone.
Crvena zvezda je takođe prilično promenila sastav. Otišli su veterani Slobodan Nikolić, Dabić i Dražen Dalipagić, takođe i mladi centri Šilobad i Tarlać (sa 18 godina otišao u Olimpijakos). Pred trenerom Zvezde Duškom Vujoševićem (!) je bio težak zadatak da pokušava od ovih igrača napravi tim koji će se uspešno suprotstaviti klubu u kojem se afirmisao – Partizanu! Jedino pravo pojačanje je bio povratnik iz Vojvodine Slobodan Janković. Uz iskusnog Zorana Jovanovića, najviše se očekivalo od mladih – Nebojše Ilića, Saše Obradovića i Rastka Cvetkovića, za koje je ta sezona 1991-92 trebala da bude godina potpune afirmacije.
Zanimljiv sastav je imao i Rabotnički iz Skoplja. Odličan bekovski par Petar Naumovski i Jordanče Davitkov, kao i pojačanje iz Partizana, neuništivi Marko Badža Ivanović, trebali su da budu tvrd orah za sve ekipe u ligi. Bosna je uspela da sačuva prošlogodišnji tim i da ga pojača mladim Gavrilom Pajovićem iz Budućnosti kao i Dejanom Vukosavljevićem iz Borca. Naravno, glavni oslonac bio je iskusni kvartet Marković-Avdić-Primorac-Bukva.
U prvom delu sezone Partizanu, koji se izdvojio, u vrat su duvali Rabotnički i Spartak, a odmah iza njih su svoju šansu vrebali nekadašnji šampioni Crvena zvezda i Bosna. Međutim, kako je sezona odmicala tako su košarkaši Partizana bili sve samouvereniji i kvalitetniji. Kao da ih je igranje u Kupu šampiona manje umaralo, a više ispunjavalo samopouzdanjem, pa su rapidno napredovali. Tako su u drugom delu zabeležili sve pobede i sigurno zadržali prvu poziciju pred plejof. Zvezda je sa obe pobede protiv Rabotničkog osigurala drugo mesto. U oba derbija protiv “večitog rivala” Partizan je slavio sa ubedljivih 20 razlike, pa je vrlo brzo postalo jasno da su crno-beli veliki favoriti za osvajanje šampionske titule.
Naša liga se još kako tako i odvijala, uprkos ratu koji je besneo u Hrvatskoj. Mnogo veći problem je nastao oko takmičenja u evropskim kupovima. Upravo te sezone došlo je do reorganizacije klupskih takmičenja. Umesto klasičnog Kupa šampiona, formirana je Evropska liga u kojoj nisu učestvovali samo prvaci država, već je svaka zemlja imala određen broj predstavnika u zavisnosti od kvaliteta lige. Na prostorima ex-SFRJ je bila specifična situacija zbog raspada zemlje, pa su pravo nastupa dobila dva hrvatska tima (Slobodna Dalmacija i Cibona) i jedan iz Srbije (Partizan). Dugo je vladala konfuzija da li će Partizan uopšte nastupiti, u kom takmičenju i gde će biti domaćin. Na kraju je ipak pala odluka da igra u najjačem rangu, a domaćin će biti u Fuenlabradi, predgrađu Madrida.
Posle kvalifikacionog dela formirane su dve grupe sa po osam timova. U ćetvrtfinalu se ukrštaju prve četiri ekipe iz grupa, igra se na dve pobede i pobednici odlaze na fajnal for u Istanbul. Šanse Partizana da sa mladim timom, u takvoj konkurenciji, igrajući praktično stalno na gostujućem terenu, postigne neki rezultat merile su se promilima. Iako je početak bio iznenađujuće dobar, i posle tri pobede već su se javile nade da bi se neko čudo moglo desiti, brzo je došlo do prizemljenja. Tri uzastopna poraza su ohladila velike optimiste koji su pomislili da je senzacija moguća. No, kad su se u drugom delu desila dva čuda i pobeđeni slavni Filips u Milanu, a potom i lider grupe Huventud u onoj čuvenoj utakmici na kojoj su domaćini navijali za Partizan a protiv Španaca (doduše Katalonaca), postalo je jasno da su se crno–beli od košarkaške ekipe pretvorili u fenomen. Da ekipa sastavljena najvećim delom od mladih i neiskusnih igrača, igrajući svaku utakmicu stotinama kilometara od svog grada i svojih navijača, pobeđuje velikane kao što su Huventud, Filips, Aris… bilo je zaista nepojmljivo. Na kraju, Partizan ligaški deo završava na četvrtom mestu sa 9 pobeda i 5 poraza. Podvig je već napravljen prolaskom u četvrtfinale.
Ona druga grupa se, bar na papiru, činila nekako jačom. Knor (Bolonja), Barselona, Makabi, Cibona… a trostruki uzastopni prvak Evrope iz Splita nije uspeo ni da uđe u ta prva četiri. U četvrtfinalu Partizan se ukrštao sa prvim iz te grupe, slavnim Knorom iz Bolonje, čije su najbolje sezone tek dolazile. Tim koji je predvodio veteran Brunamonti, reprezentativci Koldabela i Bineli, Slovenac Zdovc i Kanađanin Venington. Ono što je igračima Partizana bilo najvažnije jeste da im j