Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Odlično
• Posebni događaj Ne

PRVENSTVO JUGOSLAVIJE U KOŠARCI

46. PRVENSTVO PREMA REDU

SEZONA 1989/1990

LEGENDARNE I ISTORIJSKE SEZONE JUGOSLOVENSKE I EVROPSKE KOŠARKE

JAKO LEPO I KVALITETNO URAĐENI VODIČI A4 FORMATA, JAKO RETKI PERFEKTNO OČUVANI PRIMERCI

Prva liga Jugoslavije u košarci 1989/90. je bilo 46. prvenstvo SFRJ u košarci. Titulu je osvojila Jugoplastika.

JUGOPLASTIKA PARTIZAN BOSNA CRVENA ZVEZDA ZADAR SMELT OLIMPIJA CIBONA IMT VOJVODINA ZORKA ŠABAC SLOBODA DITA NOVI ZAGREB

I A ŽENSKA LIGA - CRVENA ZVEZDA JEDINSTVO-AIDA JEŽICA ISKRA DELTA, ELEMES, PARTIZAN, KRAJINAAUTO MK, VOJVODINA LUTRIJA, ŽELEZNIČAR SARABIN, MONTMONTAŽA, VOŽDOVAC, JUGOPLASTIKA, BUDUĆNOST

Jugoplastika Zoran Sretenović, Velimir Perasović, Luka Pavićević, Toni Kukoč, Željko Poljak, Žan Tabak, Duško Ivanović, Dino Rađa, Petar Naumoski, Zoran Savić, Aramis Naglić, Goran Sobin, Josip Lovrić Božidar Maljković
Crvena zvezda Slobodan Janković, Slobodan Nikolić, Zoran Radović, Zoran Jovanović, Srđan Dabić, Mlađan Šilobad, Rastko Cvetković, Ivo Petović, Mirko Pavlović, Časlav Trifunović Zoran Slavnić
Zadar Damir Pahlić, Petar Popović, Arijan Komazec, Predrag Šarić, Stipe Šarlija, Draženko Blažević, Sven Ušić, Ivica Obad, Aleksandar Trifunović, Mladen Biladžić
Cibona Nebojša Bukumirović, Danko Cvjetičanin, Zoran Čutura, Ivan Sunara, Mirko Milićević, Franjo Arapović, Nebojša Razić, Vladimir Rizman, Dražen Anzulović, Adnan Bečić, Davor Pejčinović Dragan Šakota
Vojvodina Sabahudin Bilalović, Ivica Mavrenski, Nikola Lazić, Dragiša Šarić, Miodrag Marić, Nikola Antić, Dragan Tarlać, Nenad Grmuša Dušan Ivković
Bosna Zdravko Radulović, Samir Avdić, Miroljub Mitrović, Dževad Alihodžić, Sejo Bukva, Samir Mujanović, Nenad Marković, Mario Primorac, Gordan Firić Miodrag Baletić
Olimpija Peter Vilfan, Jure Zdovc, Dušan Hauptman, Slavko Kotnik, Radisav Ćurčić, Jaka Daneu, Žarko Đurišić, Primož Bačar, Dragan Tomović, Alojzij Šiško Zmago Sagadin
Partizan Ivo Nakić, Marko Ivanović, Saša Radunović, Vladimir Androić, Predrag Danilović, Miroslav Pecarski, Oliver Popović, Željko Obradović, Nikola Lončar, Miladin Mutavdžić, Dejan Parežanin, Boris Orcev, Dejan Lakićević, Predrag Prlinčević Borislav Ćorković
Novi Zagreb Vladan Alanović
IMT Slaviša Koprivica, Vladimir Dragutinović

Još jedno fantastično leto je bilo iza nas. Posle 24 godine Jugoslavija je ponovo bila domaćin Evropskog prvenstva, ovog puta u Zagrebu, i opet je osvojeno zlato. Pet mečeva i pet ubedljivih pobeda. Superiornost sa kojom je osvojeno prvo mesto je bilo nešto dotad neviđeno na evropskim prvenstvima. Dug, i to sa kamatom, vraćen je Grčkoj za ono što se “plavima” desilo dve godine ranije u Atini. Prvo ih je Jugoslavija demolirala sa 35 razlike na otvaranju prvenstva, a onda ih pobedila u finalu 98:77 u egzibicionoj igri gde su se domaći igrači prosto utrkivali ko će izvesti atraktivniji potez. Apsolutno prva zvezda turnira je bio Dražen Petrovića, uz njega treba još izdvojiti Žarka Paspalja i Dina Rađu. Mada, svi su u domenu svojih minuta i uloga dali maksimalan doprinos.

Na prvenstvu Evrope za kadete osvojena je srebrna medalja, posle tri zlata u toj kategoriji. Ova generacija 72. godište je zgodan primer kako osvojena medalja u mlađim kategorija nije nikakva garancija za uspešnu seniorsku karijeru. Tako da su od tih 12 igrača jedino Nikola Lončar i Velibor Radović napravili zavidnu klupsku karijeru.

Leto 1989. će biti upamćeno i po prvom odlasku grupe evropskih košarkaša u NBA, a koji prethodno nisu igrali koledž košarku. „Preko bare“ su se zaputili Divac (LA Lejkers), Paspalj (San Antonio Spars), Dražen Petrović (Portland), Marčulonis (Golden stejt) i Volkov (Atlanta). Kao i svakom pioniru koji osvaja nova područja, nije im bilo nimalo lako. Tamo su dočekani sa dosta podozrenja i nadmenosti, i trebalo se prilično pomučiti da bi se zaslužilo poštovanje i izborio adekvatan status. Neki su uspeli i ostali, a neki su se vratili posle samo godinu dana. No, sigurno je da su oni pripremili teren za sve kasnije Evropljane kojima će posle biti mnogo lakše i koji će dokazati da kvalitetom nimalo ne zaostaju za Amerikancima.

Naravno da su ti odlasci u NBA poprilično oslabili kvalitet evropske, a samim tim i jugoslovenske košarke. Te godine je to na svojoj koži najviše osetio Partizan, koji je ostao bez svoje dve prve violine – Divca i Paspalja. Kad se tome doda odlazak bekova Đorđevića i Obradovića u JNA, kao i kapitena Savovića u Španiju, bilo je jasno da Partizan nema tim za neka veća dela. Stigli su iskusni Vladimir Androić, Marko Ivanović, Saša Radunović, vratio se i Mića Pecarski iz SAD, ali je još pre početka sezona bilo jasno da su se „crno-beli“ oprostili od borbe za titulu.

Kao nikada ranije jedan tim je ušao kao apsolutni favorit za titulu. U tradicionalnoj anketi pred početak prvenstva svih 12 trenera i 12 kapitena jednoglasno se izjasnilo da je jedini kandidat za titulu – Jugoplastika. Ionako jak sastav Splićana u prelaznom roku ojačan je sa Zoranom Savićem, Aramisom Naglićem i Petrom Naumovskim. Bilo je jasno da je cilj „žutih“ odbrana evropske titule, a domaći trofeji se podrazumevaju.

Kao glavni konkurent nametala se ekipa Crvene zvezde, iako se činila slabijom nego prethodne sezone. Vratio se jedino Slobodan Nikolić iz Vojvodine, prešli su u druge klubove Karadžić, Avdija i Bogosavljev, a mladići Ilić i Obradović su otišli u JNA. Zadar je napustio Stojko Vranković, a Cibonu Sunara i Aca Petrović, tako da se zaista činilo da će se te godine Jugoplastika prošetati kroz prvenstvo. No, tako se i par godina ranije mislilo za Cibonu, pa su se desila iznenađenja.

Verovatno da je uloga favorita uticala na Splićane da malo opuštenije uđu u prvenstvo. Dodavali su gas protiv boljih ekipa (Cibona 97:86, Crvena zvezda 101:84, Partizan 106:85), a gubili od slabijih (IMT, Bosna, Zadar). Zato u drugom delu prvenstva nije bilo popusta i ostvareno je svih 11 pobeda. Jedina ekipa koja ih je donekle pratila bila je Zvezda. Interesantno je da je i njima „skalp“ uzela ekipa IMT-a. No, sva slabost Zvezdine ekipe iskazana je u derbiju u Splitu, kada se odlučivalo o prvom mestu u regularnom delu. Jugoplastika je pobedila sa neverovatnih plus 48 – 123:75. Utakmica koja će ostati zapamćena po potpunom raspadu Zvezdine igre i debiju mladog Stevića, koga je splitska publika “bodrila” navodeći ga da šutne svaki put kad primi loptu (“Steviću, javi se!”)

Ako je u prethodnoj sezoni Jugoplastika u Kup šampiona ušla sa skromnim ambicijama (a potom ga osvojila), ovog puta je bilo jasno da je cilj odbrana trofeja. Tim je bio još kvalitetniji a i iskusniji za godinu dana. U grupnoj fazi Splićani su veoma sigurni i ubedljivi, pa je na kraju osvojeno drugo mesto, iza Barselone, sa 11 pobeda i samo tri poraza. Fajnal four je održan u Saragosi tako da su, u neku ruku, Španci imali prednost domaćeg terena. U polufinalu Limož nije imao nikakve šanse. Već na poluvremenu bilo je 51:44 i do kraja je ta prednost samo uvećana. Konačnih 101:83 za Jugoplastiku je najbolji pokazatelj razlike u klasi. Najbolju utakmicu sezone pružio je Velimir Perasović postigavši 24 poena, a odličan je bio i kapiten Duško Ivanović sa 20. U finalu suparnik je slavna Barselona, pred 11.000 bučnih navijača koji su većinski podržavali Katalonce. Otvaranje je pripalo Barseloni koja je u šestom minutu povela sa 15:10, a onda je usledio veliki preokret “žutih” pa je u 16 minutu bilo 31:22 za njih. Na poluvreme se ipak otišlo sa samo četiri poena prednosti 40:36. U drugom delu se opet nastavila igra u serijama. Prvo je Jugoplastika serijom 8:0 u 28 minutu povela 52:43, pa je Barsa za šest minuta preokrenula meč i čak povela 61:59. Onda je stvar u svoje ruke uzeo najbolji igrač Evrope Toni Kukoč i doveo splitski brod u mirnu luku. Sa nekoliko vezanih poena doneo je svom timu vođstvo 70:63 četiri minuta pre kraja. Španci više nisu imali snage za još jedan preokret. Prvi igrač turnira je, bez sumnje, Kukoč koji je u finalu bio najefikasniji sa 20 poena i 7 skokova. Pratili su ga Ivanović, Perasović i Rađa sa po 12 poena. Kod Barselone jedini raspoložen je bio snažni centar Odi Noris sa 18 poena i 10 skokova.

Izuzetno zanimljiv bio je i završni turnir u Kupu Jugoslavije, koji je u zimu 1990. održan u Dubrovniku. Posle uzbudljivog polufinala u kojem je Crvena zvezda slavila protiv Cibone 76:73, u finalu su se sastale dve u tom trenutku najbolje ekipe. Zvezda je odigrala najbolji meč sezone i praktično igrajući na gostujućem terenu, jer su svi navijači listom navijali za “žute”, uspela da nadmaši sebe. Od samog starta je bila u vođstvu i prednost je išla najdalje do osam poena. U osmom minutu Beograđani su vodili 21:13 ali su ih “žuti” polako pristizali, pa su na poluvreme “crveno–beli” otišli sa minimalnom prednošću 49:48. I u drugom delu se nastavilo po sličnom scenariju. Zvezda je bila u vođstvu sve do 32. minuta kada Jugoplastika pravi seriju od 8:0 i stiže do prednosti od 73:68. Zvezda se nije predavala i zahvaljujući fenomenalnom Zoranu Jovanoviću, strelcu 19 poena, uspeva da se približi na 77:76. Na samom kraju, pri vođstvu Splićana 79:77, Radović krade loptu 15 sekundi pre kraja a Janković neuspešno završava taj napad i postaje tragičar utakmice. Slaba igra najboljeg Zvezdinog igrača Bobana Jankovića, koji je postigao 19 poena ali trojke šutirao 11/3, u mnogome je kumovala porazu “crveno–belih”. Kod Jugoplastikr najbolji je bio centarski par Rađa (22 poena) i Sobin (18).

Ekipa IMT je imala zaista neverovatnu sezonu. Glavni teret su podneli starosedeoci Zoran Krečković i Ljubisav Luković, uz Partizanov dvojac “na kaljenju” Vladu Dragutinovića i Slavišu Koprivicu kao i ex -zvezdaša Radeta Milutinovića. IMT je u toku sezone uspeo da ostvari samo sedam pobeda, ali među njima su i trijumfi protiv dve najbolje ekipe – Jugoplastike 81:80, i Crvene zvezde 101:91. Da sve budu zanimljivije, u prvom delu su na svom terenu izgubili od direktnog konkurenta za opstanak Slobode iz Tuzle 73:76, da bi u revanšu napravili podvig pobedivši sa takođe tri poena razlike 87:84. Na taj način