Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Odlično
• Originalnost Original
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

KSB KOŠARKAŠKI SAVEZ BEOGRADA

STARA PLAKETA

JAKA I MASIVNA, TEŠKA

IMA MALO OŠTEŠENJE NA JEDNOM ĆOŠKU, PRIKAZANO NA FOTOGRAFIJAMA

За кошаркашке почетке у Србији а тиме и у Београду, узима се долазак William Willand у Београд, изасланика америчког Црвеног крста,
октобра 1923. године. Тада је поред других америчких игара, демонстрирана и кошарка, а полазници курса били су гимназијалци,
наставници фискултуре и соколски предњаци. Уз активну логистичку подршку Соколске организације, тада најмасовније спортске
институције у земљи, Вајланд је у току двомесечног боравка одржао курсеве и за собом оставио опрему за кошарку, кошеве и лопте.
Конструкције из Београда, по завршетку курса гимназијалци су пренели у II мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде
Политике и наставили да играју кошарку.
Захваљујући отварању Соколске организације према екипним спортовима, као и жељи саме државе да се спорт протежира кроз школе,
кошарка, почетком Соколска организација, а његови чланови неуморно раде на усавршавању правила, побољшању услова за игру и
тренинг. Нови спорт, до тада називан баскет бал, кошићева или кошикова добија своје домаће име – Кошарка.
У периоду до II светског рата, за развој и унапређење кошарке у Београду највише је заслужан Зденко Павић, са својом супругом Вером,
Прочелник за такмичарске игре при начелству Савеза Сокола који је протежирао кошарку и кроз СОКО и кроз школски спорт. У оквиру
београдског Сокола X формирао је кошаркашку екипу, а био је и главни организатор средњошколских кошаркашких турнира у Београду
крајем тридесетих година прошлог века. Преводио је кошаркашка правила и радио на изградњи кошаркашких терена и кошева.
Први кошаркашки клубови формирали су се у оквиру фудбалских клубова као секције непосредно пред почетак II светског рата. Масовно
формирање клубова дешава се непосредно после окупације Краљевине Југославије, на пролеће 1941. године. Играчи су бивши соколци
и свршени средњошколци (М. Стефановић, Н. Поповић, И. Димић, M. Соколовић, С. Шапер, Б. Аксентијевић…), као и група избеглица,
врхунских кошаркаша које је ратни вихор донео у Београд (Неферовић, Тешин, Путник, Ронац, Мађерух…). Кошарка се за време
окупације играла на Ташмајдану и Калемегдану, као и на теренима СК 1913 на Топчидерском брду (сада стадион ФК Црвене звезде). У
септембру 1941. организује се првенство Београда, а на пролеће 1942. године оснива се и Српски савез кошарке и одбојке. За непуних
годину дана савез има у чланству 23 клуба а утакмице кошарке и одбојке укупно је у овом периоду гледало 15.000 људи. Председник
Савеза био је полазник Вајландовог курса из 1923. године, Светислав Бата Вуловић.
У Београду кошарка се играла све време окупације. Пажњу привлачи велика гледаност, на утакмицама је било од 1.000 до 1.500 људи,
а кошарка се играла свих ратних година, па и у августу 1944. непосредно пред ослобођење.
Званично је кошарка у Београду организационо успостављена оснивањем Кошаркашког одбора Београда, 13.03.1945. године са
седиштем у Узун Мирковој бр. 10. Први Изборни секретар био је Бранислав Рајачић а председник Гојко Радoјковић.
На Скупштини Кошаркашког одбора Београда одржаној 22.11.1972. године извршена је промена имена организације у Кошаркашки
савез Београда, са седиштем у Делиградској 27 (Стари ДИФ). Први председник новоименованог Кошаркашког савеза Београда био је
Борислав Станковић а први изборни секретар Милутин Мркоњић.

Већ 1945. године наши кошаркаши имају прве међународне наступе. Под именом репрезентација Београда, мушка и женска екипа
играју против репрезентације Софије.
Много се ради на пропагирању кошарке и њеној масовности. Црвена Звезда доминира домаћим првенством о обе конкуренције.
Небојша Поповић као тренер осваја 17 титула првака државе, са мушком/10/ и женском/7/ екипом клуба.
Читав период после ослобођена у Другом светском рату, обележила је велика експанзија у оснивању клубова, посебно у Београду. То је
довело и до великог омасовљавања такмичења, у почетку у сениорским ранговима а касније и све више у такмичењима млађих
категорија. Београд је постао град са највише такмичарских програма у Европи, посебно је то изражено у млађим категоријама. Број
утакмица током једног викенда достизао је и број од 250, то никада није имао ни један град у Европи. У 80-тим и 90-тим годинама
сениорска кошаркашка такмичења у Београду имала су чак 4 нивоа или ранга летњих такмичења-лига (Друга Београдска лига, Прва
Београдска лига, Београдска зона и Регионална лига Београда), као квалификациона такмичења кроз која се морало проћи како би се
остварило учешће у зимском сениорском рангу такмичења Србије.
Велика масовност такмичења изнедрила је и велики број значајних београдских кошаркашких клубова који су имали изузетне резултате
у највишим ранговима југословенске и српске кошарке и тај тренд је у сталном порасту. Свакако да је томе допринело велико
демографско ширење града Београда, велики прилив младих талентованих кошаркаша и кошаркашица, што због наставка квалитетног
школовања у Београду, што због квалитетнијег кошаркашког рада. Све је то пратила и све бројнија и бројнија стручна подршка и
омасовљавање стручног а посебно тренерског кадра.