Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Dobro
• Posebni događaj Ne
• Unesite dužinu u cm xxx
• Unesite širinu u cm xxx
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

Dr. Josif Pančić
Јосиф Панчић (Угрини код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 25. фебруар 1888) био је српски лекар, ботаничар, универзитетски професор и академик. Панчић је био први председник Српске краљевске академије.

Открио је нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика,[1] а по њему је назван и највиши врх Копаоника (Панчићев врх) на коме се налази маузолеј са његовим посмртним остацима. Свој богати хербаријум који је обогаћивао током читавог живота је, према сопственим речима, од постанка њеног Србству наменио.[2]

Биографија
Панчић је рођен у селу Угрини код Брибира, у Винодолу (у то време Аустријско царство, данас Хрватска), у католичкој породици као четврто дете Павла и Маргарите. Према предању, Панчићи су пореклом из Херцеговине и од давнина су се доселили у село Угрини, које се налази на северним огранцима Велебита у саставу Винодолске општине.

Школовање
Родитељи су му били сиромашни, a стриц му је био архиђакон у Госпићу, те га је он узео себи и старао се о његовом школовању. Основну школу завршио је у Госпићу у Лици, a гимназију у Ријеци. Јосиф је из Ријеке прешао у Загреб (1830) да би наставио школовање у високој школи Regia Academica Scientiarum. У додиру са неким Мађарима сазнао је да у Пешти постоји Медицински факултет, на коме се у то време одржавала и настава из природних наука. Панчић је завршио медицински факултет у Пешти и постао доктор медицине 7. септембра 1842. године израдивши тезу Taxilogia botanica, коју је посветио своме стрицу Гргуру. Током студија у Пешти морао је да се издржава, дајући приватне часове из француског и италијанског језика. То му је односило много времена и услед тога се његово студирање протегло на 10 година.

Служба
Панчић није желео да ступи у државну службу и решио је да ради приватно као лекар. Од лекарске праксе није могао да се прехрањује, јер није имао довољно пацијената, који су већином били сиромашни. Провео је две године у Руксбергу у Банату, где је се бавио и васпитањем деце власника тамошњих рудника Хофманова. За то време је упознао флору Баната, обишао је и Делиблатску пешчару и пео се на Карпате, a у рудницима је наишао на многе интересантне стене и минерале. Прикупио је доста интересантних биљака из флоре Баната.

После две године отишао је у Лику да посети свога стрица и добротвора Гргура и брата Мату. Ту је правио излете по околини, пео се на Велебит и прикупио доста биљака из флоре Приморја.

Одатле се упутио у Беч да доврши одредбу свога хербара, који је око Пеште, Будима, и по Ердељским и Банатским Алпима сакупио, a уједно и да боље Јестаственицу проучи. У бечком Природњачком музеју је проучио и одредио своје прикупљене биљке, a у исто време је пратио и предавања ботаничара Ендлера. У Бечу се задржао годину дана. Бавећи се у Бечу он се упознао са Миклошићем и Вуком Караџићем; Вук га упути у Србију да ступи у државну службу. Чекајући да Вук добије новчану помоћ од Русије (а коју на крају није ни добио), Панчић је готово био на измаку свога новца и то је признао Вуку. Вук му је тада саветовао да одмах крене у Србију и да тражи постављење у Ужицу.

Панчић је послушао Вука и дошао у Србију у мају 1846. године за време владавине кнеза Александра Карађорђевића. Али, како је Вук имао у Србији и доста непријатеља, његова препорука није вредела ништа, па је чак због тога и због жеље да буде постављен у Ужицу, у чијој се околини скривао велики број противника Карађорђевића, Панчић постао сумњив и није могао да добије то место. Чекајући на постављење, обилазио је ужички крај, и бавио се изучавањем биљног света.

Панчић је готово остао без средстава за живот и док је размишљао да се врати, добио је позив од Аврама Петронијевића, министра иностраних послова, који је имао фабрику стакла у непосредној околини Јагодине у Белици, да се привремено прими за лекара у томе месту и да као лекар ради на сузбијању заразе трбушног тифуса, која се ширила међу радницима фабрике. Панчић је пристао, био на тој дужности пола године и са успехом је завршио свој посао.
Бавећи се тамо он се упозна са летњом и јесењом флором Јагодине, Белице и Црнога Врха. Становници Јагодине су заволели Панчића као савесног лекара и племенитог човека и када је Панчићу понуђено место за физикуса у Неготину, Јагодина је тражила да задржи Панчића. У томе је и успела и Панчић је у фебруару 1847. године постављен за контрактуалног лекара и физикуса јагодинског округа, али претходне године започета испитивања наставио је, обишавши Темнић, Левач у околини Опарића (и Превешко језеро) и манастир Љубостиње. Око половине јуна отишао је у Алексиначку Бању, одакле се први пут попео на Ртањ и Озрен. Исте године је затражио отпуст из аустроугарског поданства и затражио пријем у српско поданство.

Крајем исте године добио је премештај у Крагујевац и постављен је на упражњено место за привременог окружног лекара 12. новембра 1847. године где ће остати до 1853. године. Приликом боравка у Крагујевцу, Панчић је описао Крагујевачки слез (Althaea kragujevacensis), ендемску врсту овог дела Шумадије која је расла на Метином брду надомак Крагујевца. [3] За време боравка у Јагодини Панчић је одлазио и у Ћуприју и ту је упознао Људмилу, ћерку барона инжењера Кордона, коју је затим као лекар у Крагујевцу испросио и у јануару 1849. године се венчао у православној цркви у Ћуприји.

Професор природних наука
Идуће године, 8. јануара 1850. године примљен је за члана Друштва српске словесности, a y 1853. године је постављен за професора природних наука у Лицеју, најпре за контрактуалног професора, a када је 1854. године примљен у српско поданство, др Јосиф Панчић је постављен за редовног професора у Лицеју. Примљен је за члана Друштва српске словесности и постављен је за професора у Лицеју, иако до тада није, сем докторске дисертације, имао ниједан публикован научни рад. Постављен је за професора само на основу сазнања и уверења да је он најбољи познавалац флоре Србије.

За потребе стручне наставе основао је Београдску ботаничку башту 1874. године. У Лицеју и доцније у Великој школи Панчић је остао до краја живота.
Године 1855. Панчић је први пут чуо да у Западној Србији постоји посебна врста четинара - оморика. Десет година касније је добио две њене гране. Требало је да прође још десет година да на планини Тари, у засеоку Ђурићи, 1. августа 1877. (Према неким изворима 1875.?). пронађе до тада непознати четинар – оморику која је по њему добила име – Панчићева оморика (Picea omorika (Pančić) Purkyne). Према записима, да би открио 'своју' оморику, Панчић је прејахао Тару осам пута, што запрегом што на коњима. [4]

Панчићев свеобухватни допринос науци је неспоран. Током свога вишегодишњег рада открио је 102 и описао око 2.500 биљних врста. [5]

По њему су (између осталог) названи: Панчићева поточарка, Панчићева удовичица (Knautia pancicii), Панчићева граолика (Lathyrus pancicii), Панчићева водњача (Orobanche pancicii), Панчићева руњика (Hieracium vranjanum), Панчићевка или српска панчичија (Pimpinella serbica), Панчићев звинчац (Bupleurum pachnospermum), Панчићев вијук (Festuca panciciana), Панчићев шебој (Erysimum comatum), Панчићев пелин (Artemisia pancicii), Панчићев млеч (Lactuca pancicii), Панчићев драгушац (Jacobaea pancicii), гљива Tilletia pancicii као и Панчићев скакавац, кога је открио 1881. шетајући се по Мокрој Гори.

Сва та имена је заслужио или откривањем нових таксона или су му их посветили колеге природњаци – чеси, аустријанци, италијани, хрвати, мађари... – великим делом његови савременици и рани поштоваоци. У његову част је 1858. ботаничар Визијани (Roberto de Visiani, 1800-1878) назвао читав један нови род – Pancicia (Панчићевка). .......

U ponudi 56 kartonskih tabaka ili ilustracija od knjige ZNAMENITI SRBI XIX veka od Andre Gavrilovića.
Starost preko 120 godina.
Dimenzije kartona oko: 37 x 29 cm
Dimenzije sam ilustracije oko: 19 x 14 cm
Ko ima knjigu može da je dopuni ovim ilustracijama, a po meni vrede i pojedinačno.
Na dosta ilustracija, na poledjini kartona ima pečat da kažem bivšeg vlasnika i neka vrsta delovodnog broja u vidu male nalepnice.
Negde ima iskrzanosti, negde zacepljenja, fleke ..., ali u suštini su očuvani tabaci.
Slanje posle uplate postekspresom ( poštarina se plaća po prijemu pošiljke )