Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak
• Detaljno stanje Dobro
• Posebni događaj Ne
• Unesite dužinu u cm xxx
• Unesite širinu u cm xxx
• Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

Djeneral Djura Horvatović
Ђорђе „Ђура“ Хорватовић (Нова Градишка, 17. јануар 1835 — Београд, 28. фебруар 1895[а]) био је српски генерал и министар војни.

Из аустријске војске у чину поручника, прешао је у српску војску 1862. године. Истакао се у Првом српско-турском рату 1876—1877, у којем је као потпуковник командовао Књажевачком војском. Унапређен је у чин пуковника и преузео команду над 4. корпусом, чијим је делом у боју код Шуматовца напао десно крило турске војске и допринео победи српске војске.

У Другом српско-турском рату 1877—1878. године командовао је Тимочким кором, с којим је 24. децембра 1877. године заузео Белу Паланку, а четири дана касније у садејству са Шумадијским кором и Пирот. Ради одмора и лечења провео је 1879-1880. годину у Бечу, у тамошњој српској колонији и међу политичким емигрантима.[1]

У периоду од 1881—1885. године био је посланик у Петрограду, а затим командант активне војске и њен министар 1886—1887. гдоне.

Порекло и рана каријера
Хорватовић је родом из Славоније, а потиче из једне личке официрске породице, чији корени сежу из Херцеговине.[2] Његов отац, Стеван Хорватовић граничарски официр послао га је након свршетка основних школа у Градишки и реалке у Митровици у кадетску школу у Грацу, коју је завршио 4. маја 1852. године и био унапређен у први официрски чин пешадијског потпоручника.[2][3][4] Као потпоручник и поручник, у са свом пуку службовао је у Италији, Влашкој, Галицији и Бечу.[2]

Под руководством Илије Гарашанина и ступањем кнеза Михаила на престо, влада Кнежевине Србије је прибегла једном плану за који је веровала да ће решити проблем недовољног броја школованог официрског кадра који је тада био актуелан у војсци. Наиме, у њему је изнесено како треба да се придобију гранични официри за прелазак из аустријске у српску војску. Међутим, изложена начела за позивање и примање граничних официра у српску војску почела су да се примењују тек након кризе изазване турским бомбардовањем Београда 1862. г.[5]

И тако је Хорватовић на властиту иницијативу, 1. новембра исте године, поднео оставку и уз помоћ мајора Антонија В. Орешковића (бившег граничарског официра) прешао у Србију,[4][5] где је по жељи кнеза Михаила постављен за капетана на чело једне легије добровољаца, односно „Добровољачког кора“ (чији је командант био Орешковић) у Ваљеву. Поред тога, кнез га је, увидевши у њему ваљаног и честитог војника, држао неко време за свог ађутанта и више пута водио подуже разговоре с њим.[3]

Када су се 1867. године по окрузима успостављала војна надлежагељства, Хорватовић је био одређен за капетана прве класе у Књажевцу.[3]


„ Са свога челичнога карактера, Хорватовић беше јако омиљен у Књажевцу, па са тога ови захтеваху, да и даље остане у њиној средини, но без успеха.[3] ”
После тога, по државној потреби премештен је у Јагодину.[3]

Хорватовић је надаље служио по разним местима у Србији као бригадир у чину мајора. Доцније је у чину потпуковника служио у Књажевцу, Јагодини и Неготину.[3]


„ Спрема и знање ових бригада, далеко је савршенија од других. У ове округе он је служио по два и три пута. Свагда је дочекиван с радошћу а испраћиван са жалошћу што их оставља.[3] ”
Први српско-турски рат (1876—77)
Јуриш на Бабину главу
Маја 1876. године, и поред неспремности у материјалном и војном погледу, Ратни савет Србије под руководством генерала Фрање Заха ипак је израдио ратни план. Према њему, предвиђено је да се удари на главнину непријатељских снага, које су се налазиле у долини Мораве. У складу с тим, целокупна армија подељена је на четири војске, од којих је Моравска под Черњајевом имала по плану да одигра одлучујућу улогу тако што би прешла границу, опсела Ниш и напредовала даље у правцу Беле Паланке, Пирота, Прокупља и Куршумлије.[6] Та војска је пред почетак дејства подељена на четири колоне и две посебне групације (књажевачка војска и одред на Јанковој клисури).[7]

Међутим, услед даљњег цепкања и дељења током напада, већ првог дана борби (2. јула) се видело да армија неће бити способна да обави главне стратешке циљеве — да опседне Ниш и освоји Прокупље и Топлицу, — те се морала повући на првобитне положаје код Алексинца. Једино су књажевачка војска предвођена потпуковником Ђуром Хорватовићем и одред на Јанковој клисури под капетаном Стеваном Биничким обавили свој посао ваљано.[7]

Одвијање ситуације на Бабиној глави
Још по избијању рата, генерал Черњајев је наредио свом крајњем левом крилу, које је бројало 8 књажевачких батаљона, 1 ескадрон и 8 тешких четворофунташа (Ла Ит),[8] под потпуковником Хорватовићем да заузме турско упориште на Бабиној глави и тиме отвори пут према Пироту. Дана 1. јула српска претходница је прешла границу, a већ следећег у 8 часова ујутру започет је напад. Међутим, земљана утврђења, подигнута југоисточно од видинског пута, на висовима око утврђене карауле Пандирала, била су енергично брањена, те су борбе вођене до 11 часова без икаквог исхода.[9]

Ситуација се променила када је на бојиште пристигао пуковник Бекер са најистуренијом батеријом из колоне генерала Черњајева, a мало касније и овај сâм са главнином војске. Српском артиљеријском паљбом ућуткани су турски топови и један батаљон књажевачке бригаде је 4. јула око 2 сата поподне заузео шанчеве.[9][10]


„ Генерал Черњајев познав у Хорватовића отличног војника, предложио га за пуковника, што је Његова Светлост [тј. кнез Милан Обреновић] утврдила а по одласку своме са Бабине Главе, био је његов и местозаступник на том делу војске. Од тог доба Хорватовић је био од меродавних чињеница у његовом савету.[11] ”
Међутим, ти успеси нажалост нису били искоришћени до краја. Заморене трупе су тек сутрадан кренуле на марш према Белој Паланци и Пироту, али до њиховог освајања није дошло те су остали надаље у непријатељским рукама. У међувремену су стигле неповољне вести са централног фронта, што је принудило и Хорватовићеве јединице на повлачење. Дана 19. јула Срби су се суочили код Пандирала са надмоћнијом турском силом која је надирала преко Пирота и Бабине главе.[7][9]

Одбрана Књажевца
Непосредно након битке за Велики Извор, после које су Срби морали да пређу из офанзиве у дефанзиву, Турци су 22. јула на Тимоку кренули у наступање.[12] Турске снаге бројале су 43 батаљона пешака, 12 батерија, 4 коњичка пука и 4.000 башибозука и Черкеза.[13] Приморавши посаду са Грамаде да се повуче на Тресибабу, упутили су се на Књажевац...


„ ...и тако Хрватовић имађаше да брани пут у Књажевац, од пет пута јаче силе, и то не од 5 пута веће народне војске, већ низама, то ће рећи једне од најбољих европских армија.[14] ”
Хорватовић је овако распоредио трупе за одбрану на Тресибаби. На десном крилу на фронту који гледа ка Миљковцу поставио је капетана Гргура Фрањића са 6 књажевачких батаљона с добровољцима, а налево 5 пожаревачких батаљона са 4 лака и 2 тешка топа, под командом потпуковника Лазе Јовановића. Он лично командовао је трупама које су се налазиле на центру: 2 књажевачка батаљона са 6 тешких и 4 лака четирифунтова топа.[15]

Развој догађаја
1. августа у 9 часова ујутру Турци су ударили на Тресибабу. После сат времена борбе, свом силом су се обрушили на десно крило које је Хорватовић ојачао са своја два батаљона из резерве, а себи је узео два пожаревачка с левог крила, на коме је ионако била само канонада до подне. Око 11 часова Хорватовић је послао и задња два тешка топа у помоћ десном крилу, на којем се водила константна борба до 3 часова по подне. Око 2 часа Турци су захватили лево крило с бока тако да је српска батерија с тог крила морала сместа да одступи и борба се на њму наставила пушчаном ватром. Око 3 сата по подне стала се повлачити пешадија с левог крила, јер је нико није подржао. Повлачећи се друмом, повуче се у центар. Тога дана било је губитака са српске стране 124 мртва 376 рањених.[16]
О турским губицима пише Аустријанац Карл Мајерс, који је за време целог рата био у турској моравској војсци:


„ Отпор српских трупа тога дана од ране зоре беше много жилавији него што се надао Ахмед Ејуб-паша, и него што се могло очекивати према борби од прва два дана... Наши губици од Грамаде до Књажевца износе 50 мртвих и 180 рањених.[17] ”
Увече истог дана Хорватовићевој момчади је у помоћ пристигао капетан Александар Протић са 4 браничевска батаљона и 4 тешка топа. Како их непријатељ с Тресибабе није гонио, Хорватовић је одмах приступио уређивању одбране Књажевца. Овако је изгледао распоред његових трупа:

Левим крилом на „Јевику“ је командовао поменути капетан Александар Протић са његовом пристиглом момчади. На десно крило постављен је М. Динић са књажевачком бригадом друге класе и са лаком батеријом. У општој резерви на „вашаришту“ стајао је капетан Фрањић са књажевачком бригадом прве класе и са једном тешком батеријом. Центар, који је био више „Ибишевог браника“ на „Главичици“, заузео је потпуковник Лаза Јовановић са пожаревачком бригадом и лаком батеријом.[18]

2. августа није било никакве борбе. Тога дана је приспео мајор Аксентије Јаковљевић са 3 крагујевачка батаљона и два тешка топа заузевши место резерве, а Фрањић се са својима померио више удесно. Његова тешка батерија заузела је положај на „Подвигу“. Читав дан трупе су се укопавале на новим позицијама припремајући се тако за одсудан турски напад.[19] Истога дана Хорватовића су телеграфисали из телеграфске штације у Оризишту, питавши га какво је стање на фронту. Он им је на то смело одговорио:
„ Желим вам бољу срећу, но што је мени у део пала.[20] ”
Међутим, Турци су се пред Књажевцем одмарали не један, већ пуна три дана, што су искористили поменути капетан Протић и мајор Јаковљевић и пристигли са својим људима (15.000 њих) Хорватовићу у помоћ....

U ponudi 56 kartonskih tabaka ili ilustracija od knjige ZNAMENITI SRBI XIX veka od Andre Gavrilovića.
Starost preko 120 godina.
Dimenzije kartona oko: 37 x 29 cm
Dimenzije sam ilustracije oko: 19 x 14 cm
Ko ima knjigu može da je dopuni ovim ilustracijama, a po meni vrede i pojedinačno.
Na dosta ilustracija, na poledjini kartona ima pečat da kažem bivšeg vlasnika i neka vrsta delovodnog broja u vidu male nalepnice.
Negde ima iskrzanosti, negde zacepljenja, fleke ..., ali u suštini su očuvani tabaci.
Slanje posle uplate postekspresom ( poštarina se plaća po prijemu pošiljke )