Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Naslov Umetnost na kraju veka. 1 / priredila Irina Subotić
Ostali naslovi The Art at the end of the century
Jezik srpski, engleski
Vrsta građe zbornik
Godina 1998
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Clio, 1998 (Beograd : AB štamparija)
Drugi autori Subotić, Irina, 1941- (priređivač, sakupljač) (autor dodatnog teksta)
Суботић, Ирина, 1941- (priređivač, sakupljač) (autor dodatnog teksta)
Fizički opis 417 str., [40] str. s tablama ; 21 cm : ilustr.
Zbirka Ars figura
Napomene Nasl. str. prištampanog prevoda: The art at the end of the century. 1 / edited by Irina Subotić
Tiraž 500
Str. 7-11: Predgovor / Irina Subotić
Str. 229-232: Preface / Irina Subotić
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
ISBN (Plast. sa omotom)
Predmetne odrednice Ликовна уметност -- 20. в. -- Зборници (SR)
UDK 7.01"19"(082)

Sadržaj
Irina Subotić:
Predgovor

Čedomir Vasić:
Umetnost stvarne prividnosti

Sreten Ugričić:
Zvezde

Branislav Dimitrijević:
Heterotopografija

Nikola Šuica
Emisija odsustva

Branislava Anđelković:
Testament Katarine Ivanović

Sava Ristović:
Kreativni zvuk: osma umetnost

Branko Lazić:
Umetnost između interesa i monahizma

Lidija Merenik:
Selektivna hronologija: nove pojave u slikarstvu i skulpturi u Srbiji 1979-1989

Jovan Despotović
Obnova umetnosti, obnova kritike: kritika umetnosti osamdesetih

Jasmina Čubrilo:
Umetnost u Beogradu devedesetih: jedno viđenje

Darka Radosavljević-Vasiljević:
Skice za beogradsku likovnu scenu devedesetih

Gordana Stanišić:
Novi senzibilitet materijala - skulptura novog imidža

Mileta Prodanović:
Međuprostor: između "visoke" umetnosti i "andergraunda"

Svetlana Mladenov:
Ka racionalnom

Sava Stepanov
O minimalizmu

Ljiljana Ćinkul:
Aktuelnosti u grafici devedesetih godina

Estela Bjelica:
Fotografija devedesetih

Ješa Denegri:
Strategije devedesetih: jedna kritička pozicija

Irina Subotić
Predgovor
Rasprave koje se već godinama vode o drugoj Jugoslaviji, onoj evropskoj zemlji na Balkanu koja nam je izmakla, o drugoj Srbiji i/ili drugom Beogradu završavaju najčešće konstatacijom o raspadnutom sistemu vrednosti, o serijama kriza i nevolja što su se sunovratile na nas. Iz njih se, nismo jedini koji verujemo, možemo izbaviti samo ako se svesno i trezveno suočimo sa realnošću sadašnjice, bez patetičnih pogleda u znanu prošlost ili utopističkih projekcija neznane budućnosti. Upravo sa dobro poznatog stanovišta da je savremenost tragično prozirna i da u njoj nužno živimo osvešćeno, bez idealističkih fantazama a sa (blagim!) pokušajem nepristajanja i otpora, nastojali smo da svoju odgovornost za svet kojim se bavimo - svet vizuelne kulture i unutar nje likovne umetnosti - zabeležimo sopstvenim iskazima. Oni su naša svedočanstva o vremenu kraja veka, kraja milenijuma i kraja raznih ideologija, a u ime stvaranja novih (i ne samo) umetničkih pozicija u okvirima drugačijih, unutrašnjih i spoljnih, geopolitičkih granica na koje smo morali da pristanemo.

Svedočenja istoričara umetnosti i likovnih kritičara, uglavnom mlađih generacija, o umetnosti koja je obeležila naše vreme tokom poslednje dve decenije, ali i o aktuelnom čitanju vizuelnog kao obeležju nove teorijske misli, možemo uopšteno staviti u one široke okvire višeslojnosti i višeznačnosti kojima se i Derida ograđuje kada modernost optužuje za programiranje totalitarizma. Upravo zbog svog demokratičnijeg nelinearnog karaktera, posebno u vremenima koja su izokrenula sve logike života i smrti, a istorijske tokove postavila naglavačke, umetnost se ne može pratiti jednostavnim i jednodimenzionalnim putanjama. Stoga verujemo da je mudrije i primerenije umetnost sagledavati iz više perspektiva, iz pera više poslenika različitih interesovanja koji su za ovaj zbornik ponudili svoje vizure i teme prevashodno sa pozicija ličnih iskustava i neposrednog angažovanja na poslu aktivnih kritičara. Tu vrstu svedočenja ne treba smatrati isključivom i jedinom mogućnošću tumačenja umetnosti i umetničke scene naših dana, niti kanonom po kojem se mora čitati i prihvatati aktuelna umetnička praksa u njenoj najširoj pojavnosti. Ali, u svakom slučaju, različitost ovde iznetih pogleda može da bude u funkciji prepoznavanja i (de)notiranja, po formulaciji Žerara Ženea, određenih strategija kojima najvitalniji naraštaji istoričara umetnosti ostavljaju trag svojih stavova i bitaka, i to posebno u nemirnim vremenima podložnim svim vrstama preobražaja. To je vrsta doslednosti u prenošenju estetskog iskustva kojom struka brani najpre samu sebe, a zatim i identitet onoga što se tako uopšteno i često naziva genius loci sa estetskom funkcijom. Na sreću, pod tim podrazumevamo da je umetničko stvaralaštvo kod nas dalo dovoljno povoda da kritika i istorija umetnosti u širem smislu budu ne samo verni pratioci i budni pokazatelji onoga što se dešava u umetničkim ateljeima i galerijama, i to bez strukturalnog opisivanja, već učesnici u kreativnom dijalogu sa samim umetnicima i njihovim delima, isto koliko i nosioci određenih ideja, a zatim i promotori aktivnosti u smislu definisanja umetničke klime svoga doba.

Ponekad se čini da profesionalnim bavljenjem Umetnošću izneveravamo Stvarnost, koja tako uporno nastoji da standardizuje haos i legalizuje sve protivurečnosti što se opiru normalnom traganju za različitostima. Podrazumeva se da i sama umetnost prihvata osobenosti svoga vremena, u istoj meri u kojoj tom vremenu prenosi svoja iskustva. Zato je haotično individualizovana, kontradiktorna, raslojena, antagonistička i prema sebi i prema drugome, ali isto tako i napojena drugim. Ipak, u toj prividnoj autodestrukciji i sa prestankom vertikalnog i pravolinijskog uspona, ona se često okreće ka prošlom i ukršta sa tradicijom, čime zatvara krugove koje je spektakularno otvorila avangarda ranih decenija ovoga veka. Pri tome savremeni duh umetnosti u toj tradiciji ne nalazi prostor patetičnih naslaga religije, bez nacionalnih je predznaka ili udvaranja ukusima širokih masa, taštinama i komercijalnim aspiracijama. Kao kruti metar kojim se meri isečak vremena, kako je napisao jedan zagrebački kolega, tradicija je opterećenje ako postaje kult i jedini kriterijum koji omeđuje savremenost i zbog toga je logično što umetnost samo jednim pogledom pretražuje prošlo. Onim drugim ona i dalje upire pogled u novo, svoje vreme, pa stoga, i uprkos svemu što je sputava, uspeva da očuva svoju autohtonost. To je ona poetika kojom će se naša umetnost prepoznavati kroz vreme i prostor i mada će se sigurno hodom tog vremena mnogi stvaraoci i njihova dela izgubiti, verujemo da će knjiga kao dokaz našega doba biti koristan podsetnik. U tom smislu biće jasno da smo zastupali tezu o univerzalnom karakteru umetničkog jezika, bez obaziranja na teritorijalna ograničenja, lokalne uslove, velike istorijske zaokrete, na sve realne tegobe i teskobe. Umetnička scena bila je vitalna, često u velikoj meri vitalnija od socio-kulturnog i ekonomskog konteksta u kojem je nastajala, i kada je kritički govorila o životu i kada je svesno izbegavala da ga dotiče, verujući, s pravom i cinično, da je diskurs umetnosti u umetnosti uvek najjači angažman i da je prinudno odricanje od tržišne psihologije u stvari njena velika prednost. Time dobija utopijsku vrednost i, po rečima Teri Igltona, "postaje slavno besciljna, veličajno jalova", ali ne i bespomoćna. O tome svedoče i tekstovi ovde sakupljeni.

Određujući norme svoga obraćanja umetnosti, autori priloga u ovom zborniku ponudili su istovremeno kodove naše aktuelne kritike i interaktivnim postavkama ukazali na svoju estetiku percepcije koja tumači vizuelnu kulturu kao fenomene vremena i kao mentalne procese. U tom smislu autonomni modeli njihovog kritičkog mišljenja se dopunjuju i mire na nov, provokativan, inteligentan i stimulativan način.

Ideja da se izda zbornik tekstova pod nazivom Umetnost na kraju veka rođena je nakon ciklusa predavanja pod istim nazivom u Zadužbini Ilije M. Kolarca krajem 1994. i početkom 1995. godine. Gotovo svi predavači prilagodili su svoje tekstove nameni zbornika, a uključeni su i drugi, pre svega mlađi istoričari umetnosti, koji su svojim temama zaokružili koncepciju.