Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Панчић, Саша
Наслов Senke od čelika / Saša Pančić ; [fotografije Slobodan Miljević, Lidija Jovanović, Saša Pančić]
Врста грађе књига
Језик српски
Година 2006
Издавање и производња Beograd : Apropo, 2006 (Beograd : Inpress)
Физички опис 63 str. : ilustr. ; 22 cm
Други аутори - особа Миљевић, Слободан (фотограф)
Јовановић, Лидија (фотограф)
ISBN 86-908147-0-1 (karton s omotom)
Напомене Tiraž 500
Biografija: str. 62-63.
Предметне одреднице Панчић, Саша, 1965- -- Албуми
УДК 75.071.1:929 Панчић С.
73/74(497.11)"2002/2005"(084.12)
7.01

Pred nama su novi radovi Saše Pančića, nastali u periodu između 2002. i 2005. godine, ograničeni na crno-bele, tačnije svetlo-tamne efekte u skulpturi, reljefu i crtežu. Njih je veoma teško uklopiti u bilo koju aktuelnu umetničku kategoriju ili struju, još manje u neki bilo oficijelni ili underground tok... Biografski podaci podsećaju da je Saša Pančić priredio više samostalnih no što je učestvovao na grupnim izložbama; retko je u selekcijama eminentnih kritičara i kuratora. Van je svih prepoznatljivih društvenih krugova ili vezanosti za pojedine institucije, a pri tome njegova lična i njegova umetnička biografija su istovetne, ispunjene bogatim profesionalnim podacima od trenutka diplomiranja na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1989. i završenih poslediplomskih studija 1992. godine u klasi prof. Dragana Lubarde. U tom, za beogradske prilike neobičnom stavu, formi delovanja i gotovo klandestinskom pojavljivanju, nije zabeleženo da je Saša Pančić umetnik velikog, širokog obrazovanja i misaone predispozicije, umetnik koji veoma prezicno usmerava svoje stvaralačke putanje i potkrepljuje ih teorijskim zabeleškama koje nam otvaraju pristupe razumevanju i tumačenju njegovog stvaralačkog postupka i rezultata. Tome upravo teži i mala monografija koju autor izdaje pod nazivom Senke od čelika uz izložbu u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda. U njoj pratimo kratka teorijska, teleološka pa i teološka razmatranja o svetlosti (posebnoj Crnoj) i senci (i onoj tamnoj i onoj Beloj), o liniji i površini, statičnosti i kretanju, geometriji i prirodi, o njihovom značenju i smislu kroz istorijske primere od davnina i iz raznih civilizacija: Egipat - Iran – Holbajn – Rembrant – Maljevič – El Lisicki - Mondrijan – pa preko Brankušija sve do Čilide, tog skulptora tako bliskog i dragog Pančiću, Hajdegerovog prijatelja i «arhitekte praznog prostora».


Odeljak Autopoetika nam otvara vizuru umetnikovog pristupa stvaranju, njegovih razmišljanja na temu gravitacije, vertikale, horizontalnog-vertikalnog... i pozivajući se na Gastona Bašlara, japanskom senzibilnošću prati tok linije koja stvara površinu, «otvara prostor ka dubini», prepliće slojeve, ukrštanjem potire masu. Tako nas umetnik uvlači u svoj svet u kojem prepoznajemo alhemičarsku strast za istraživanjem, za otkrivanjem novog i nepoznatog pri čemu on uključuje znanja velikih magova, nataložene slojeve saznanja i iskustava. Svojim idejama dotiče i aktuelne postavke o promeni naše percepcije, i uopšte naše psihe u vremenu digitalne slike kada se brišu granice između zbilje i uobrazilje.


Sva ta razmišljanja u funkciji su razumevanja njegovih formi koje koriste «skrivenu opredmećenost», kako umetnik kaže, tj. realnost po sebi. Tu realnost svetlosti i senke on pretače u svoje razuđene forme čija čistota dodiruje prostor, vazduh, teren. Namenjeni velikim spomenicima na slobodnom, njegovi skulptorski predlošci mogu da budu smešteni i u intimnije ambijente ali dualizam otvorenog-zatvorenog, osvetljenog-zatamnjenog priziva prisustvo Sunca i čoveka, njegovog oka i dodira. Zato se cela izložba može smatrati tek modelom nekog novog monumentalnog opusa: u njemu bismo prepoznali konstruktivne (ili konstruktivisitčke) sisteme oplemenjene organskim pokretom, neprekidnom sunčevom kretnjom, lavirinte s logičkim krajevima, dinamičnu igru pitanja i odgovora, zagonetke otkrivanja okolnog prostora, sučeljene ali ne suprotstavljene ritmove, humane arhitektonske sadržaje, harmonije komplementarnih odnosa... A povrh svega, cela ova izložba je himna novoj tehnologiji – laserima i kompjuterima, koje je Saša Pančić «ukrotio», podredio sebi, svom načinu razmišljanja i svojim skulptorskim oblicima, reljefima i crtežima. Pretakanje medija i disciplina ostvareno je sa istom snagom, ubedljivošću i mudrošću. Tako pod njegovom opredmećenom vizijom i najčvršći materijali, kao što su čelične ploče, gube svoja agresivna svojstva i postaju meka, podatna i humanizovana. Izložba koja nagoni da razmišljamo u isti mah je i izložba koja uliva veru u moć čovekove misli. I Čoveka uopšte.