Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Dimitrije Avramović - dela iz zbirki Narodnog muzeja u Beogradu

Аутор - особа Аврамовић, Димитрије, 1815-1855 = Avramović, Dimitrije, 1815-1855
Петровић, Петар, 1971- = Petrović, Petar, 1971-
Блануша, Евгенија, 1974- = Blanuša, Evgenija, 1974-
Наслов Димитрије Аврамовић : дела из збирки Народног музеја у Београду / Петар Петровић, Eвгенија Блануша ; [фотографије Вељко Илић]
Врста грађе каталог
Језик српски
Година 2015
Издавање и производња Београд : Народни музеј, 2015 (Београд : Публикум)
Физички опис 158 стр. : репродукције ; 24 cm
Други аутори - особа Илић, Вељко, 1965- (фотограф)
Ilić, Veljko, 1965- (фотограф)
Збирка Из ризнице Народног музеја ; 11
ISBN 978-86-7269-172-6 (broš.)
Напомене Тираж 500
Хронологија: стр. 155-158
Напомене и библиографске референце уз текст
Библиографија: стр. 149-153
Summary.
Предметне одреднице Аврамовић, Димитрије, 1815-1855 -- Сликари
Народни музеј (Београд) -- Збирке -- Каталози
УДК 75.071.1:929 Avramović D.

Dimitrije Mita Avramović (Sveti Ivan Šajkaški, 15. mart 1815 — Novi Sad, 1. mart 1855) bio je slikar i pisac. Jedan je od začetnika romantizma u srpskom slikarstvu.[1]

Biografija

Ikonostas Saborne crkve u Beogradu
Rodio se u militarskoj Bačkoj, u Šajkaškom Sv. Ivanu (danas Šajkaš) marta 1815, od oca Mihaila i majke Sare.[2] Srpsku osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu. Tokom obrazovanja u Novom Sadu pokazao je talenat za crtanje, uz put se izdržavao pomažući novosadske molere. Od 1836. do 1840. godine studirao je slikarstvo na bečkoj Akademiji. U Beču je pripadao krugu oko Vuka Karadžića koji ga je kao slikara preporučio knezu Mihailu. Naslikao je prvi poznati portret kneza Mihaila Obrenovića, završen 1841.[3] Od 1841. do 1852. godine živeo je u Beogradu, a od 1852. godine u Novom Sadu. Prevashodno se bavio likovnom umetnošću. Uporedo je, za potrebe istorijskog slikarstva, istraživao umetničku prošlost, za terenski rad dobio je podršku vlasti, Društva srpske slovesnosti i Jovana Sterije Popovića, i savete od Joakima Vujića. Obilazio je spomenike u Srbiji (Ravanica, Manasija), i putovao je 1846. godine na Svetu goru.[4]

Vrativši se u Beograd, Avramović je napisao i o državnom trošku štampao: Opisanije drevnosti srpskih u Svetoj (Atonskoj) Gori,[5] s XIII litografisanih tablica.U Beogradu 1847 (1849), u velikoj 8 - in strana 82;Sveta Gora sa strane vere, hudožestva i povesnice. Opisana Dimitrijem Avramovićem, živopiscem, u Beogradu, 1848, u 8 - in strana 180.Oba ova dela su vrlo zanimljiva kako za geografa, istoričara, tako i za umetnika. Osim književnih i prevodilačkih radova ostavio je tekstove iz oblasti estetike, likovne kritike, teorije i istorije umetnosti. Doprinos Avramovića u tim oblastima predstavlja mali broj priloga koji su nejednaki po kvalitetu ali pionirski.

Sa deset članaka o problemima umetnosti (Srpski narodni list, 1843 — 1845), koji su nešto izmenjeni prevodi delova prvog poglavlja Vinkelmanove Istorije umetnosti starog veka, dao je podsticaj razvoju teorije likovne umetnosti kod Srba i skromnu podršku formiranju istorije umetnosti. Autor je (1845) i prvog poznatog predloga za osnivanje slikarske škole u Srbiji koji tada nije ostvaren. U dvema knjigama Opisanije drevnosti srbski u Svetoj (Atonskoj) Gori s XIII litografnih tablica (Beograd, 1847/1849) i Sveta gora sa strane vere, hudožestva i povesnice opisana Dimitriem Avramovićem živopiscem (Beograd, 1848) dao je prvi celovit i iscrpan pregled istorije Atosa i njegovih manastira sa opisom celokupnog područja, i publikovao materijala od značaja za srpsku istoriju, opise i crteže nošnji, predmeta primenjene umetnosti, donekle fresaka, i prepise povelja (posebno vredan prepis Nemanjine hilandarske povelje). Ovim je uticao na kulturnu klimu svoga doba i inicirao kasnija istraživanja Hilandara. Poziv (u Srpskom dnevniku, 1852) da mu se šalju podaci za životopise poznatih srpskih slikara začetak je prvog srpskog umetničkog leksikona, ali i pored velikog truda ostao je nedovršen u rukopisu pod naslovom Živopisanjeslavnih živopisaca srbskih. Njegova rasprava sa Živkom Petrovićem (u Sedmici, 1854) jeste prva poznata polemika u srpskoj likovnoj kritici.[6]

Pojavom Dimitrija Avramovića posmatranje umetnosti počelo je da prelazi sa filologa i istoričara na ljude iz likovne umetnosti, i da se osim istorijske otkriva i likovna vrednost umetničkih dela.

Oslikao je ikonostase i zidove Saborne crkve u Beogradu u periodu 1841—1845. Osim toga oslikao je ikonostas i zidove Karađorđeve crkve u Topoli, ikonostas manastira Vrdnika (Ravanica), pravoslavne crkve u Futogu itd. Zbog prerane smrti nije stigao da završi oslikavanje crkve u rodnom Šajkašu. Naslikao je portrete velikog broja značajnih ličnosti svog vremena, među najpoznatijima su portreti Sime Milutinovića-Sarajlije i Vuka Karadžića. Najznačajnija njegova kompozicija je Apoteoza Lukijana Mušickog.

U Hilandaru je prepisivao stare rukopise i živopise značajne za srpsku istoriju. Objavio je i knjige o Svetoj gori i Hilandaru.

Smatraju ga osnivačem karikature kod Srba. Objavio je 1846. godine knjigu "Zlatna zrna", namenjenu mladim i starim čitaocima.[7] Sem po crkvama i manastirima, njegova dela se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu i u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.

Bio je veliki umetnik i srpski rodoljub.

Umro je u Novom Sadu 1855. godine. Njegovo ime nosi po jedna ulica u Beogradu i Novom Sadu.

Jedno od njegovih dela je ikona Svete Petke koja se zaslugom Nikole Kusovca od 2015. nalazi u Beogradu