Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Vrlo dobro očuvano, veći format

Anri Ruso



Autoportret, 1890
Lični podaci
Datum rođenja 21. maj 1844.
Mesto rođenja Laval, Francuska
Datum smrti 2. septembar 1910. (66 god.)
Mesto smrti Pariz, Francuska
Anri Ruso (franc. Henri Rousseau; Laval, 21. maj 1844[1] — Pariz, 2. septembar 1910)[2] je bio francuski postimpresionistički slikar naivnog ili primitivnog smera.[3][4] Poznat je i kao carinik po zanimanju, pa su ga zvali Anri Ruso Carinik.[2] Počeo je ozbiljno da slika u svojim ranim četrdesetim godinama, a kada je imao 49 godina penzionisao se da bi imao vremena za umetnost.[5] Za vreme života su mu se rugali, a kasnije je prepoznat kao samouki genije čiji rad je visoke umetničke vrednosti.[6][7] Njegov rad je izvršio znatan uticaj na nekoliko generacija umetnika avangarde.[5]

Biografija

San, 1910[8]

Krotitelj zmija, 1907
Mladost
Rođen je u Lavalu u dolini Loare u porodici vodoinstalatera.[9] On je pohađao je srednju školu u Lavalu. Nakon što je njegov otac postao dužnik, i njegovi roditelji su morali da napuste grad posle zaplene njihove kuće, njega su smestili u internat odakle je nastavio da pohađa istu školu. Iako osrednji u nekim od svojih srednjoškolskih predmeta, Ruso je osvojio nagrade za crtanje i muziku.[10]

Radio je kod jednog advokata i izučavao je prava. Međutim nakon jednog manjeg krivokletstva pobegao je u vojsku,[11] u kojoj je služio četiri godine počevši od 1863. Otac mu je umro iste godine kada se Ruso oženio. Ruso se preselio 1868. u Pariz, gde se zaposlio kao državni službenik. Od 1871. radi kao sakupljač poreza. Počeo je da slika kada je bio u četrdesetim, a kada je imao 49 godina penzionisao se da bi imao vremena za umetnost. Kasnije je često svirao violinu po ulicama i radio druge sitne poslove, jer je imao relativno malu penziju. Ruso je tvrdio da on nema drugog učitelja sem same prirode,[4] mada je priznao da je dobio „poneki savet“ od dvojice priznatih akademskih slikara, Feliksa Ogista Klemana i Žan-Leona Žeroma.[12] Ipak priznavao je da je primao neke savete od dvojice akademskih slikara Feliksa Ogista Klemana i Žana Leona Žeroma. On je bio samouk i smatra se naivnim slikarom.

Karijera

Tigar u tropskoj oluji (Iznenađen!) (1891) bila je prva od mnogih scena iz džungle po kojima je Ruso najpoznatiji.[13][14][15][16]
Od 1886. godine redovno je izlagao u Salonu nezavisnih, i, iako njegov rad nije bio istaknut, tokom godina je privlačio sve veći broj pristalica. Tigar u tropskoj oluji (Iznenađen!) je bio izložen 1891. godine, a Ruso je dobio svoju prvu ozbiljnu recenziju kada je mladi umetnik Feliks Valoton napisao: „Njegov tigar koji iznenađuje svoj plen ne treba propustiti; to je alfa i omega slikarstva. Ipak, prošlo je više od jedne decenije pre nego što se Ruso vratio da prikazuje svoju viziju džungle.[5]

Godine 1893, Ruso se preselio u atelje na Monparnasu gde je živeo i radio do svoje smrti 1910. godine.[17] Godine 1897, proizveo je jednu od svojih najpoznatijih slika, La Bohémienne endormie (Cigan koji spava).

Godine 1905, Rusoova velika scena iz džungle Gladni lav se baca na antilopu bila je izložena u Salonu nezavisnih pored dela mlađih vodećih avangardnih umetnika kao što je Anri Matis, u onome što se sada smatra prvom izložbom fovizma. Rusoovo slikarstvo je možda čak i uticalo na imenovanje fovizma.[5]

Godine 1907, iznajmila ga je majka umetnika Roberta Delona, Berta, grofica de Delon, da naslika Krotitelja zmija.[18][19][20][21]

Banket Ruso
Kada je Pablo Pikaso naišao na Rusoovu sliku koja je prodavana na ulici kao platno za preslikavanje, mlađi umetnik je odmah prepoznao Rusoovu genijalnost i otišao da ga upozna. Godine 1908, Pikaso je održao poluozbiljan, napola burleskni banket u svom studiju u Le Bato-Lavuar u Rusoovu čast.[2] Rusoov bankuet, „jedan od najistaknutijih društvenih događaja dvadesetog veka“, pisao je američki pesnik i književni kritičar Džon Malkolm Brinin, „nije bio ni orgijastična prilika, niti je čak raskošna. Njegova kasnija slava je rasla iz činjenice da je to bilo živopisno dešavanje unutar revolucionarnog umetničkog pokreta na tački najranijeg uspeha tog pokreta, i iz činjenice da su mu prisustvovali pojedinci čiji su odvojeni uticaji zračili kao žaravice kreativnog svetla kroz svet umetnosti tokom generacijama."[22]

Gosti na banketu su bili: Gijom Apoliner, Žan Mecinže, Huan Gris, Maks Žakob, Mari Lorensen, Andre Salmon, Moris Rejnal, Danijel-Anri Kanvejler, Leo Stajn i Gertruda Stajn.[23]

Moris Rejnal, u Les Soirées de Paris, 15. januar 1914, str. 69, pisao o „banketu Ruso”.[24] Godinama kasnije, francuski pisac Andre Salmon se prisećao postavke slavnog banketa:

Ovde su prošle noći Plavog perioda... ovde su cvetali dani Perioda ruže... ovde su Avinjonske Demoseli zastali u svom plesu da se ponovo grupišu u skladu sa zlatnim brojem i tajnom četvrte dimenzije ... ovde su se bratimili pesnici uzdignuti ozbiljnom kritikom u školu Ru Ravinjo ... ovde u ovim senovitim hodnicima živeli su pravi poštovaoci vatre ... ovde se jedne večeri 1908. odvijala raskoš prvog i poslednjeg banket koji su njegovi obožavaoci priredili slikaru Anri Rusou zvanom Dvonje.[22][23][25]

Penzionisanje i smrt
Nakon Rusoovog penzionisanja 1893. godine, svoju malu penziju dopunjavao je honorarnim poslovima i radom kao što je sviranje violine na ulici. Takođe je nakratko radio u Le petit Journal, gde je napravio veliki broj njegovih naslovnica.[5] Svoju poslednju sliku, San, Ruso je izložio u martu 1910. u Salonu nezavisnih.

Istog meseca Ruso je dobio flegmonu na nozi, koju je ignorisao.[26] U avgustu, kada je primljen u bolnicu Neker[27] u Parizu, gde mu je sin umro, otkrivena mu je gangrena u nozi. Posle operacije preminuo je od krvnog ugruška 2. septembra 1910. godine.

Slike
Njegove najpoznatije slike prikazuju scene iz džungle. Zanimljivo je da on nikad nije video džunglu. Obožavaoci njegovih slika su raširili neistinitu priču da je bio u francuskom ekspedicionom korpusu u Meksiku. Ruso je inspiraciju dobijao iz ilustrovanih knjiga i iz poseta botaničkoj bašti u Parizu. Sretao je vojnike, koji su služili u Meksiku i slušao je njihove priče. Kritičaru Arsenu Aleksandru je opisivao svoju opsednutost kad bi posećivao botaničku baštu.

Tehnika
Slikao je u slojevima. Započeo bi sa nebom u pozadini a završio bi sa životinjama ili ljudima u prednjem planu. Kiša na slici Tigar na tropskoj oluji (iznenađen), naslikanoj 1891. postignuta je na inovativan način sa tankim svetlosivim potezima boje duž platna sa lakom ili glazurom.

Kada je Ruso slikao džunglu koristio je 50 nijansi zelene boje. Iako je slikao prema prirodi njegovo lišće je prilagođeno umetničkim potrebama i često se ne prepoznaje da ga čini pojedinačno bilje.

Kada bi slikao Ruso bi slikao najpre jednom bojom i njenim nijansama. Zatim bi krenuo na drugu boju. Na svakoj slici bi radio značajno mnogo vremena. Za slikanje je zbog finansijskih ograničenja koristio boje slabijeg kvaliteta. Na nekim delima na neka područja nije sprovodio korektnu tehničku proceduru, pa mu se boja tu raspucala.

Kritika i priznanje
Rusov naizgled dečji stil dao je kritičarima povoda da se izruguju njegovu radu. Nije bio svestan da su etablirani umetnici smatrali da on nije školovan za umetnika. Uzalud je nastojao da bude prihvaćen. Mnogi posmatrači su komentarisali da slika kao dete i da ne znaju šta radi, ali da rad pokazuje neku tehniku.

Od 1886. izlagao je u Salonu nezavisnih i iako njegov rad nije bio prikazivan na istaknutom mestu ipak je vremenom privlačio više pažnje. Sliku Tigar na tropskoj oluji (iznenađen) izlagao je 1891. i prvi put je dobio ozbiljnu kritiku, kada je mladi umetnik Feliks Valonton napisao „Njegov tigar, koji iznenađuje plen ne sme se propustiti. To je alfa i omega slikarstva“.

Trebalo je još više od deset godina da bi se Ruso vratio slikanju svojih vizija džungle. U Salonu nezavisnih je 1905. izložio sliku "Gladni lav baca se na antilopu". Slika je bila izložena blizu mladih avangardnih umetnika poput Anrija Matisa i prvom predstavljanju fovizma.

Baronesa Delonaj, majka Roberta Delonaja naručila je 1907. od Rusoa sliku Krotitelj zmija.

Kada je Pablo Pikaso naleteo na ulici na jedan Rusov rad, koji se prodavao kao platno preko koga će neko drugi naslikati svoju sliku, Pikaso je odmah prepoznao Rusov talenat i odlučio je da ga vidi. Pikaso je 1908. održao jedan banket u Rusovu čast.

Umro je 2. septembra 1910. u Parizu. Sedam prijatelja je došlo na njegovu sahranu.

Rusov rad je imao veliki uticaj na nekoliko generacija avangardnih slikara, počevši od Pikasa i uključujući Fernanda Legera, Maksa Bekmana i nadrealiste.

Izložbe
Retrospektivna izložba Rusovih slika prikazana je 1911. na Salonu nezavisnih u Parizu. Njegove slike su prikazane i na izložbi Plavog jahača.