Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Petrović, Nebojša, 1971- = Петровић, Небојша, 1971-
Наслов Socijalne reprezentacije prošlosti : socijalno-psihološke osnove i istraživanja / Nebojša Petrović
Врста грађе научна монографија
Језик српски
Година 2018
Издавање и производња Beograd : Institut za psihologiju, 2018 (Beograd : Apollo Plus)
Физички опис 167 str. : graf. prikazi, tabele ; 24 cm
ISBN 978-86-6427-089-2 (broš.)
Напомене Tiraž 200
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Bibliografija: str. 153-167.
Предметне одреднице Prošlost – Pamćenje – Društveni aspekt
Pamćenje – Društveni aspekt – Istraživanje – Srbija
Socijalna psihologija – Naracije – Istraživanje – Srbija
УДК 316.6:94
159.923.5.072:94(497.11)
COBISS.SR-ID 267572748


Izdavač: Institut za psihologiju
Za Izdavača: Dr Ivana Stepanović Ilić
Recenzenti (po abecednom redu prezimena):
Prof. dr Ankica Kosić, Univerzitet Sapijenca, Rim
Prof. dr Bora Kuzmanović, Univerzitet u Beogradu
Prof. dr Ali Pajaziti, Univerzitet jugoistočne Evrope, Skoplje-Tetovo
Dizajn korica: Nedim Prelić
Grafička obrada i prelom: Aleksandar Filipović
Štampa: Apollo Plus
Tiraž: 200
Osnovna fotografija napravljena na osnovu rukopisa pesme Plava grobnica V.P. Disa, iz biblioteke
Milutin Bojić. Korišćene fotografije Prve proleterske sa Wikipedie, Lubardine slike Kosovski boj iz
Legata Petra Lubarde, kao i fotografija naslovne strane Washington Timesa iz jula 1914. Ostalo lične
fotografije.
CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд

316.6:94
159.923.5.072:94(497.11)

ПЕТРОВИЋ, Небојша, 1971-
Socijalne reprezentacije prošlosti : socijalno-psihološke osnove i
istraživanja / Nebojša Petrović. - Beograd : Institut za psihologiju, 2018
(Beograd : Apollo Plus). - 165 str. : graf. prikazi ; 24 cm

Tiraž 200. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija:
str. 151-165.

ISBN 978-86-6427-089-2

a) Памћење - Друштвени аспект b) Памћење - Друштвени аспект -
Истраживање - Србија c) Социјална психологија - Нарације d) Социјална
психологија - Нарације - Истраживање - Србија
COBISS.SR-ID 267572748
Nebojša Petrović
SOCIJALNE REPREZENTACIJE
PROŠLOSTI
socijano-psihološke osnove i istraživanja
Institut za psihologiju
Beograd, 2018.
SADRŽAJ:
PROLOG .............................................................................................- 7 -
UVOD ..............................................................................................- 11 -
TEORIJSKE OSNOVE..............................................................................- 19 -
REPREZENTACIJE PRVOG SVETSKOG RATA .................................................- 33 -
MORALNE SHEME AKTERA DRUGOG SVETSKOG RATA...................................- 65 -
TRAJEKTORIJA EVOPSKE ISTORIJE XX VEKA ................................................- 89 -
OSETLJIVA PITANJA NASTAVE ISTORIJE ...................................................- 103 -
DRUGE RELEVANTNE STUDIJE ...............................................................- 133 -
ZAKLJUČAK......................................................................................- 147 -
LITERATURA.....................................................................................- 153 -
- 7 -
PROLOG
Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim
uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih
pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela
modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz
izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda
se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida
pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju
se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i
pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja
nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od
prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u
milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i
ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da
želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara
krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji
nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda
pripovedač svojim delom treba da pomogne, čoveku da
se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u
ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od
života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač
možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u
mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja
da nam osvetli, bar malo, tamne puteve na koje nas
često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali
koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više
nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i
shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača
saznajemo šta smo učinili, a šta propustili, šta bi
trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima,
usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija
čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti,
ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to
da li obrađuju prošlost ili sadašnjost.
- 8 -
Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet
prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema
kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači
prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa
životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i
romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da
priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se
prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što
smatramo prošlošću, da s lakoćom, kao u snu, prelaze
pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u
sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim
problemima?
Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje
volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati.
Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak
svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i
nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće
nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još
izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti
čovek.
Tako, i s one strane crte koja proizvoljno deli
prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu
sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti,
poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju
je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi
da saopšti čitaocmma, i to što lepše, što jednostavnije,
i što ubedljivije.
Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim
putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim
razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem
istorijskih podataka i društvenih pojava; jedni
poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi
sa kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni
francuski romansijer koji je govorio; ,,Šta je istorija?
Klin o koji ja vešam svoje romane.” Ukratko, može
postojati sto načina i puteva kojima pisac dolazi do
svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo
samo.
- 9 -
Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo
da stavi kao natpis i, kao jedino objašnjenje svega, i to
svima i jednom zauvek: drevne reči: “Cogitavi dies
antiquos et annos aeternos in mente habui”
(,,Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina
večnosti.”). Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao
takvo govori to isto.
Ali, na kraju krajeva, sve su to, pitanja tehnike,
metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra
duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte
toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost
ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je
pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova
priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo
delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni
pravila. Svako priča svoju priču po svojoj unutarnjoj
potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti
i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak
snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog
treba pustiti da slobodno priča.
Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča
koju današnji prilovedač priča ljudima svoga vremena,
bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni
zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog
oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i
vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog
duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu
ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i
čovečnosti. To je ono što je bitno.
(Ivo Andrić, govor prilikom primanja Nobelove
nagrade za književnost)
- 11 -
UVOD
Na dodeli Nobelove nagrade za književnost, 1961. godine u Stokholmu,
jugoslovenski pisac, Ivo Andrić, istakao je nekoliko detalja bitnih i za
psihologe koji žele da se bave analizom pripovedanja (ili kako se u stručnoj
literature danas češće kaže – analizom naracija) o prošlosti i njenoj važnosti za
današnji trenutak. Pita se tako Andrić, da li pripovedač treba da pomogne
čoveku da se nađe i snađe, jer je u pripovetkama sadržana prava istorija
čovečanstva, a u prošlosti kao i u sadašnjosti se suočavamo sa sličnim
pojavama i istim problemima. Dalje Andrić ističe da svako priča svoju priču po
svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i
shvatanja i time otvara prostor za još jedno veliko istraživačko polje
psiholozima. Konačno, Andrić iznosi svoju želju da priča ili narativ današnjice
ne bude ni zatrovana mržnjom, ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja,
nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom
slobodnog ljudskog duha, ukazujući na uticaje i efekte za ljude, grupe, odnose
među pojedincima i grupama kojima pripadaju, kao i na ljudska društva u celini
koju može da ima pripovedanje o onome što se dogodilo i ljudsko razumevanje
onoga što na osnovu toga sazna.
Ljudi odvajkada pričaju priče i verovatno su te priče o obuzdavanju vatre,
o odbrani od snage vetra i pronalaženju utočišta od kiše i groma bile osnova
socijalizacije mladih naraštaja još u praistorijsko vreme.
Današnja civilizacija dobrim delom ima korene u klasičnoj Grčkoj. A
osnova na koju su se pozivali najveći njeni filozofi, recimo u zlatno doba
Perikla, bile su dve priče, dva velika Homerova epa. Platon je pisao da je
H