Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

Cena knjige bitno smanjena

Format: 13x20 cm
Broj strana: 360
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja:
6. jul 2019.
ISBN: 978-86-521-3307-9
Prevodilac: Nebojša Barać
Ostvarenje unutrašnjeg bogatstva.

Ridiger Dalke, lekar i pionir psihosomatske medicine, i Fajt Lindau, savetnik za lični razvoj, prvi put su se udružili da bi napisali knjigu o veoma važnoj i aktuelnoj temi: svesti o nedostatku. Ovaj uvreženi način razmišljanja, koji nas čini nezadovoljnima i previše zahtevnima prema sebi i drugima, otežava nam život, sprečava nas da budemo srećni i osiromašuje nas u svakom smislu. Svest o nedostatku ima tako negativnu moć da može razoriti naše odnose sa drugim ljudima ili čak dovesti do ozbiljnih bolesti.

Dalke i Lindau pokazuju put koji vodi ka svesti o obilju. Reč je o procesu koji počinje u srcu i ima moć da duboko preobrazi život i učini ga mestom ljubavi i velikodušnosti. Upravo to je OMEGA: revolucija u našem razmišljanju i osećanju, u našoj svesti i našim postupcima. Pomak od nedostatka ka punoći našeg bića i života. Pomak od straha ka poverenju. Od pohlepe ka velikodušnosti. Od razdvajanja ka povezivanju.

„Beskrajno značajna knjiga i izuzetno važna tema: zbog svesti o nedostatku osećamo se nesrećno, a posledica toga je duhovno i materijalno siromaštvo!“ Auszeit
Čak i kada je pre nekoliko decenija njegovo učenje nailazilo na podsmeh, Ridiger Dalke je uvek bio zagledan u budućnost. Ovaj lekar i pionir alternativne medicine, još tada je preporučivao post kao efikasan metod prevencije bolesti. Danas, kada je blagotvorni uticaj posta na regeneraciju ćelija naučno dokazan, u zvaničnoj medicini konačno dolazi do značajnih izmena u planiranju terapija i tretmana. Dalke je od tada prodao više od pet miliona knjiga, koje su prevedene na 28 jezika, i u štajerskom Gamlicu izgradio neobično lečilište: mesto sa salom za seminare, 30 soba i kuhinjom koja služi hranu u skladu sa tzv. „Peace Food“ diijetom.

TamanGa je utočište za one koji žele da pronađu sebe. Ridiger Dalke je u ovaj poduhvat uložio mnogo ljubavi, vremena i, pre svega, novca: „Četrdeset godina se bavim medicinom i želeo sam da izgradim centar u kojem se sve uklapa u moju viziju: od kvaliteta vode do građevinskog materijala, od energije do prostora. Ja volim da radim, a ovo je pravo mesto za to.“ Dalke je rođen u Berlinu, vlasnik je austrijskog pasoša, a živi u Švajcarskoj. U ovom razgovoru otkriva šta u životu smatra važnim.

Gospodine Dalke, kada biste ljudima mogli da date samo jedan savet, šta biste rekli?

Živite odgovorno.

Da li je to nešto što većini ljudi nedostaje?

Da, ali sve je to relativno. Švabe, Virtemberžani i švajcarski Nemci su skloniji odgovornom ponašanju. Ostali bi trebalo da ispune formular i potraže pomoć. Šalim se. Ovakav pristup je nešto što ometa normalno funkcionisanje medicinske nauke i razdire je iznutra. Svako ko insistira na pripisivanju krivice i odgovornosti spoljnim faktorima, pravi veliku grešku.

Da li većina ljudi projektuje odgovornost za vlastito zdravlje na lekara?

Da, naravno.

Dakle ono što zapravo nedostaje jeste svest da smo sami odgovorni svoje fizičko i mentalno zdravlje?

Smatram da je to najveći problem. Zdravstveni sistem bi se reformisao za tren oka kada bi ljudi preuzeli odgovornost za vlastito zdravlje. Iz toga bi nastao potpuno novi pristup zdravstvenoj zaštiti.

Cela priča o zdravstvu, kao što to često biva, ima i svoju negativnu stranu. Naročito kada je reč o novcu. U svetu ima ljudi koji čak i kada je potrebno ne odlaze kod lekara, jer to ne mogu da priušte.

Govorite o američkom sistemu koji predstavlja veliki korak unazad.

Da, ljudi ne mogu da posete lekara zbog neverovatnih troškova. Zaista užasan primer. Ja, međutim, smatram da u medicini jednostavno treba promeniti nekoliko stvari. Na primer, u škole bi trebalo uvesti dobro osmišljenu fizičku aktivnost. Dva časa fizičkog vaspitanja u srednjoj školi ne postižu očekivani cilj.

Napisali ste više od pedeset knjiga, od kojih su mnoge bile bestseleri, i sav zarađeni novac ste uložili u izgradnju centra TamanGa.

Knjiga je sada već više od šezdeset. Pojedine sam pisao u saradnji sa drugim autorima. Kada je u pitanju TamanGa, usredsređeni smo na kvalitet. Sobe zapravo podsećaju na isposničke ćelije. Male su, ali veoma lepo uređene. Ima ih ukupno 30.

Ovde organizujete kurseve?

Da, organizujemo šestodnevne kurseve. 80% gostiju su Nemci. Vožnja do ovog mesta je duga, a pojedini posetioci dolaze i avionom.

Jesu li vaši obožavaoci uglavnom Nemci?

Grad iz kog potiče najveći broj obožavalaca na Fejsbuku je Beč. Verovatno zahvaljujući ogromnom broju predavanja koja sam održao u Austriji. Moglo bi se reći da je TamanGa isceliteljski biotop.

U svojoj doktorskoj disertaciji bavili ste se dečjom astmom, što je psihosomatska tema. Da li je već tada kod vas počela da se razvija svest o ključnoj ulozi ljudske duše u nastanku bolesti?

U to vreme je postojala sumnja, koja je danas potvrđena. Uvek sam se interesovao za ljudsku dušu. Zato sam se i upisao na studije psihologije u Minhenu. Ubrzo sam ih napustio uvidevši da je to najobičnije proučavanje statistike. To nije bilo ono što sam tražio. Želeo sam, ako ništa drugo, da se upoznam sa Jungovim učenjem, a jedina knjiga koju su dozvoljavali zvala se „Nenaučnost pojma psihologije kod Frojda“ ili nešto tome slično. Odustao sam od toga i upisao teologiju. Na kraju sam ipak završio medicinu, što je, moram priznati, bio pun pogodak.

Medicina je vaša strast?

Uvek sam imao vešte prste. Oduvek sam voleo sam da vajam, slikam itd. Tokom studija mi je hirurgija išla od ruke i jedno vreme sam razmišljao o tome da joj se posvetim. Čovek ponekad jednostavno obavlja svoj posao i ne opterećuje se razmišljanjem da li je to ispravno ili ne. Razmišljao sam i o internoj medicini. I danas mi nije jasno šta su od nje napravili. Psihiijatrija je za mene ionako bila neprihvatljiva.

Smatrate li da sa klasičnom akademskom medicinom nešto nije u redu?

Da budem iskren, nije u redu mnogo toga. Moja kritika konvencionalne medicine nije ekstremna i budite uvereni da ne želim da ona bude prognana. Savremena medicina jednostavno nije po mom ukusu. Prenatrpana je i u velikoj meri izmenjena. Više mi leži komplementarna medicina poput alternativne, kojoj nije lako naći zamerku.

Kada slomite nogu, ona se mora ispraviti, zakucati, zašrafiti. To niko ne spori. Ali ja smatram da bi potom trebalo povesti razgovor o tome da li je slučajnost to što je do loma uopšte došlo i stoji li još nešto iza toga. Moj doktorat je svakako počivao na ideji da u svemu postoji psihička komponenta. Kada sam se nešto kasnije udružio sa psihologom Torvaldom Detlefsenom, ubrzo smo počeli da uviđamo da se ono što otkrivamo polako, ali sigurno, udaljava od mejnstrima.

Interesuje vas i reinkarnacija. Koliko ste puta živeli?

Ne mogu da prebrojim. Broj nije mali, imam mnogo priča.

Koliko ste reinkarnacija mogli samostalno da otkrijete tokom sesija?

To je veoma teško reći jer niste u stanju da sagledate ceo život, samo segmente. Moguće je videti bitne aspekte.

Podvrgavali ste pacijente i hipnozi.

Radilo se samo o probnoj fazi. Detlefsen i ja smo među dobrovoljcima pronašli one koje je bilo moguće hipnotisati. Ako imate 300 ljudi kojima ste rekli da drže spojene dlanove, 294 njih će ih razdvojiti. To nije problem. Ali tu je njih šestoro, koji sede i ne pomeraju se. Sa tim ljudima možete izvoditi sve eksperimente pod hipnozom. Oslobodili smo ih prepreka, tako da su mogli da se vrate daleko u prošlost. Hipnoza je vremenom postizala sve bolje rezultate. Uspevali smo da odemo unazad sve do rođenja. Nailazili smo na vrlo interesantne fenomene. Odjednom bi se pojavio, recimo, refleks Babinskog. On je slabo poznat onima koji nisu studirali medicinu. Radi se o tome da je, kada dražite taban, reakcija odrasle osobe potpuno suprotna reakciji bebe. Elementi ranijih stadijuma života su se ponovo pojavljivali pred našim očima. U stanju duboke hipnoze, učesnici su takođe crtali kao deca, a kada bismo otišli još dublje, doživljavali su svoje rođenje, iskustva iz majčinog stomaka, a zatim i događaje koji su tome prethodili i za koje nismo mogli znati. Uopšte nije važno da li su to bile inkarnacije, prethodni životi ili nešto drugo. Mislim da nisu. Ali bitno je to da duša projektuje svoje probleme na nešto i da nam je to bilo od velike koristi.

Bavili ste se istraživanjem reinkarnacije desetak godina?

Da, sve do 1989, kada sam sa bivšom suprugom Margit izgradio centar u Johaniskirhenu. Ona se time još uvek bavi i ja je u tome podržavam. Tamo danas praktikuju reinkarnacionu terapiju prilagođenu modernim vremenima. Uvek sam to nazivao terapijom senke jer mi je ime bilo odbojno. Još uvek je smatram najboljim oblikom psihoterapije.

U prošlosti ste upućivali brojne kritike lekarima koji praktikuju klasičnu medicinu, ali to više nije slučaj.

Da, već više od deset godina sarađujem sa Nemačkom lekarskom komorom. Držim predavanja iz prirodne medicine. Kurs iz integralne medicine traje šest nedelja i niko se ne buni. Mnogo toga se promenilo za ovih 35 godina. To je način na koji funkcioniše ovaj svet, o čemu je govorio Gandi. Ako ponudite nešto sasvim novo, prvo vas ignorišu, zatim vam se smeju, onda se bore protiv vas, ali na kraju ćete pobediti. U jednom trenutku, kada sam već prodao milione knjiga, napadi su utihnuli. U prošlosti me je lekarska komora stalno prozivala, samo nebesa znaju zašto.

Decenijama unazad promovišete prednosti posta. Činili ste to još u vreme kada je u akademskoj javnosti vladalo drugačije mišljenje. Danas svaki endokrinolog ističe značaj posta, čak i kada je u pitanju proces starenja. Osećate li satisfakciju?

Pre bih rekao da mi je, kao lekaru, veoma drago. Ima žena koje su mi još pre trideset godina poklonile poverenje i poslušale savet da ne uzimaju hormone. One danas mogu da kažu da su verovatno izbegle rak dojke. Punih dvadeset godina sam imao utisak kao da se obraćam zidu. Kada se osvrnem na svoju karijeru, danas slobodno mogu da kažem da sam pomogao