Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Наслов Београдски издавачко-графички завод : 1831-1971 / [уредник Радован Благојевић]
Врста грађе зборник
Језик српски
Година 1971
Издавање и производња Београд : Београдски издавачко-графички завод, 1971 (Београд : Београдски издавачко-графички завод)
Физички опис 240 стр. : илустр. ; 25 cm
Други аутори - особа Благојевић, Радован, 1924-2014 (уредник)
Blagojević, Radovan, 1924-2014 (уредник)
ISBN (Пл. са омотом)
Напомене Хрпт. насл.
Тираж 4.000
Резимеи на енг., нем. и рус. језику.
Предметне одреднице Београдски издавачко-графички завод (Београд) -- 1831-1971 -- Зборници
УДК 655.59(497.11 Beograd)"1831/1971"(082)

Beogradski izdavačko grafički zavod, poznatiji kao BIGZ, bio je jedna od najvećih izdavačkih kuća u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Osnovan je 1946. godine, na inicijativu Moše Pijade, objedinjavanjem četiri tadašnje beogradske štamparije. Jedna od njih, najveća, bila i Jugoštampa, odnosno nekadašnja Državna štamparija. BIGZ je dobio sedište u zgradi Državne štamparije, u kojoj je ostao nekoliko decenija. Danas je ovo zdanje spomenik kulture, u kolektivnoj memoriji Beograda ostalo upamćeno kao zgrada BIGZ-a.

Istorija
Kada je sultan Mahmud II hatišerifom iz 1830. priznao Kneževini Srbiji autonomiju i nezavisnu državnu upravu Srbija je, između ostalog, dobila pravo otvaranja štamparije. Knez Miloš izdao je naredbu da se nabavi štamparija i ona je, posle nekoliko pokušaja, kupljena u Petrogradu krajem 1830. Dopremljena je u Beograd 21. maja 1831. godine. U prvim godinama rada nazivana je raznim imenima: „pečatnja“, „knjigopečatnja“, „tipografija“, da bi se kasnije ustalio naziv Knjažesko srbska knjigopečatnja i nalazila se u Beogradu. Jedno vreme štamparija je imala sedište u tada prestonom Kragujevcu, da bi se 1835. vratila u Beograd.[1]

Knjaz Miloš je pokazivao veliko interesovanje za štampariju i štampu i stavio je na raspolaganje velike sume novca za nabavku hartije i drugog materijala. Štamparijom je rukovodio nemac Adolf Berman. Od 1834. godine štampaju se Novine Srbske, a od 1835. i prve srpske knjige, prvo one Dositeja Obradovića. Pokretani su i almanasi sa karakterom časopisa: Zabavnik Dimitrija Davidovića i Beogradska Lira (od 1833).[2]

Godine 1946, rešenjem Vlade FNRJ, Državna štamparija preimenovana je u Jugoštampa. U želji da se stvori jedno snažno grafičko preduzeće za novonastale potrebe saveznih ustanova, društveno-političkih zajednica, kulturiih i prosvetnih institucija, naročito za masovnu i brzu proizvodnju školskih udžbenika, na inicijativu Moše Pijade, tada predsednika Savezne narodne skupštine, objedinjuju se četiri tadašnje štamparije: Jugoštampa (nekadašnja Državna štamparija), nekoliko manjih štamparija (Jugoslavija, Omladina i Rad) i Fabrika hartije „Beograd“, koja se tada iz stare zgrade preko puta Jugoštampe selila na Adu Huju. Kolektivi ovih preduzeća su, na sastanku održanom 9. februara 1955. godine u prostorijama Jugoštampe, usvojili odluku o stvaranju novog zajedničkog preduzeća – Beogradskog grafičkog zavoda (BGZ). Tada se pojavljuje prevodilac i izdavač Uglješa Krstić, koji je u BGZ ušao u januaru 1970, i sanjajući o džepnoj knjizi u Srbiji, nakon što je video ogromnu moć štamparije BGZ, razrađuje projekat izdavaštva za BGZ -"Program razvoja", (zanimljivost je da Uglješa Krstić nikad nije bio član KP, što je kolektiv na sreću velike budućnosti BIGZ-a tada prevideo), i na odobrenje Dušana Popovića tadašnjeg direktora BGZ, samoupravljački se usvaja i mišljenje Izdavačkog sektora i tako nastaje BIGZ 18. juna 1970. Poseban kvalitet ovog objedinjavanja bila je i mreža lokala na najatraktivnijim lokacijama u svim većim jugoslovenskim gradovima, kroz koju su se prodavali do tada časopisi i knjige drugih izdavača - Beogradski grafički zavod prerasta u Beogradski izdavačko grafički zavod (BIGZ). Uzlet izdavaštva kojim je Uglješa Krstić razvio to "I" na BGZ je krenuo od dečjeg sektora, Ašetove encikolopedijske serije "Dečje sveznanje" u 12 knjiga, Kremenkovim zabavnikom Hane i Barbere, godinama glavni BIGZ-ovi manimejkeri, u čijem su prevodu sa engleskog učestvovali naši najveći prevodioci Aca Spasić i Raša Popov, koji su smislili Šalabajz-park i Pedra de Njakosa, Škrbamacu. Uključili su se i Jugana Spasić i mladi Zoran Živković, a umetničkom opremom se bavila Ida Ćirić. Tiraž nije padao ispod 100.000. Uglješa je obnovio i Zlatnu knjigu, biblioteku Gazela i Albatros(preko 40 naslova u par godina). Ova aktivnost je privukla brdo naših danas poznatih pisaca i ilustratora, svi se verovatno sećaju čuvene "Olovka piše srcem", Ršumovićevih "Još nam samo ale fale" ilustrovane od strane Dušana Petričića koja je u Lajpcigu dobila bronzanu medalju za najlepšu knjigu sveta kao i nekoliko drugih. BIGZ je postao gost na svim svetskim sajmovima knjiga i u tom trenutku dalji razvoj se usmerava na džepnu knjigu koja će postati hit i u Srbiji i decenijama držati BIGZ kao prvu i najuspešniju izdavačku kuću na Balkanu. Džepna knjiga je učinila poznatim mnoge danas legendarne pisce kao što je Miodrag Bulatović, Mika Antić, i mnogi drugi. Kroz nju su se provukle i mnoge disidentske knjige i tako se lagano osvajala sloboda govora još za vreme života Tita. (Izvor memoari Uglješe Krstića, knjiga treća "Ukrštena sećanja", izdanje VAJAT 2000) [3] U godinama kada je najbolje poslovao, BIGZ je upošljavao i do 3.000 radnika.[4]

Propadanje BIGZ-a
U prvoj deceniji 21. veka BIGZ je privatizovan i tada je počelo propadanje ove nekada najveće grafičke kuće na Balkanu. Godine 2007. kompanija MPC propertis je za 3,87 miliona evra postala većinski vlasnik BIGZ-a.[5] Pogrešnim konceptom privatizacije najsavremenije mašine i oprema, ali i najbolji majstori, preselili su se u privatne štamparije, pa ovo preduzeće više nije moglo da se na pravi način bavi svojom inicalnom delatnošću — štamparstvom.[4] Beogradski izdavačko grafički zavod prestaje sa radom početkom dvehiljaditih. Danas postoji izdavačka kuća BIGZ Školstvo, koja izdaje udžebike, kao i BIGZ Knjižara, koja je posle privatizacije zadržala ime da bi ostala prepoznatljiva.[1] Od cele mreže knjižara. ostala su samo dva lokala u Beogradu.[6]

Kada je i izdavačka delatnost zamrla, zgrada je postala svojevrsni neformalni kulturni centar. Osim klubova, muzičkih studija, ateljea, pozorišta, u BIGZ su se uselila i skladišta, kancelarije, sportski klubovi, ugostiteljska i druge delatnosti.[7]

Izdavačka delatnost
U izdanju BIGZ-a izlazili su neki od najtiražnijih časopisa u SFRJ. Godine 1974. ponovo je pokrenuta revija Duga, čiji je suosnivač bio BIGZ i čiji je tiraž u to vreme dostizao 140.000 primeraka. Časopis Praktična žena, pokrenut 1956, imao je tiraž oko pola miliona primeraka. Osim ovih visokotiražnih časopisa BIGZ je izdavao i naučne revije Galaksija i pionirski poduhvat, časopis Računari. Urednik ovog časopisa, Voja Antonić, uz podršku novinarske ekipe, napravio je prvi samosklopivi računar na ovim prostorima. Ogromne tiraže dostizala su i specijalna izdanja, kakva su bila Solunci, Lepota i zdravlje, Vez i druga.

Novina i časopisa BIGZ-ova izdavačka delatnost obuhvatala je i knjige različitih žanrova, od lepe literature, do filozofskih dela. U BIGZ-ovoj izdavačkoj ponudi sredinom 80-ih godina nalaze se dela Meše Selimovića, Dobrice Ćosića, Dragoslava Mihailovića, Duška Radovića, Stevana Raičkovića i drugih velikih jugoslovenskih pisaca. Među mnogim izdanjima za decu je i čuvena ilustrovana enciklopedija Dečje sveznanje. BIGZ tada objavljuje i romane mladih autora, knjige o istoriji, kao i ediciju Velika filozofska biblioteka u kojoj su objavljena dela Aristotela, Platona, Spinoze, Hegela. Zaštitni znak BIGZ-a bila je edicija Džepna knjiga, sa tiražima koji nisu bili manji od 10.000 primeraka.[4]

Zgrada Državne štamparije i druge nekretnine u vlasništvu BIGZ-a
Glavni članak: Zgrada BIGZ-a
Državna štamparija je ceo vek menjala lokaciju, da bi 1937. dobila svoju zgradu.[1] Nalazi se u Bulevaru Mišića, preko puta beogradskog Sajma. Izgrađena je između 1936. i 1940. godine,[8] po projektu arhitekte Dragiše Brašovana, u obliku je ćiriličnog slova „P”, nalik na štamparsku mašinu. U kolektivnoj memoriji Beograda poznata je pod nazivom Zgrada BIGZ-a, po izdavačkoj kući koja se više decenija nalazila u objektu. Zgrada Državne štamparije 1992. godine proglašena je za spomenik kulture. Predstavlja reprezentativno delo srpskog i jugoslovenskog graditeljstva kojim se naša arhitektura najviše približila duhu evropske moderne arhitekture, kao i trajnu materijalnu i duhovnu vrednost graditeljskog nasleđa Beograda.[8]

Osim ove poslovne zgrade, od vrednije imovine BIGZ je raspolagao stambeno–poslovnom zgradom u Almaškoj ulici u Novom Sadu i odmaralištem u Velom Lošinju,[9][10] nekada istarskom rezidencijom Karađorđevića.[4]

BIGZ-ova nagrada
Glavni članak: BIGZ-ova nagrada
BIGZ-ova nagrada bila je godišnja nagrada za najbolje delo domaćeg autora, objavljeno u izdanju BIGZ-a. Ustanovljena je 1983. godine, prvi put dodeljena 1984, a poslednji put 2000. godine.[11]

Reference
Stajković, Nevena (2024-05-19). „BIGZ – arhitektonski simbol Beograda”. ČASOPIS KUŠ!. Pristupljeno 2025-03-10.
Miljković, Ivan (2021-02-06). „Hatišerif kojim Srbija dobija autonomiju”. Riznica. Pristupljeno 2025-03-06.
„Istorija BIGZ-a”. BIGZ školstvo. Pristupljeno 2025-03-06.
Mrđen, Ivan (2021-03-23). „Piše Ivan Mrđen: A kad je BIGZ bio BIGZ!”. NOVA portal. Pristupljeno 2025-03-07.
„ZGRADA BIGZ-A DOBIJA NOVOG VLASNIKA”. beogradske.rs. 2021-01-04. Pristupljeno 2025-03-11.
„Knjižare”. BIGZ školstvo. Pristupljeno 2025-03-11.
Mučibabić, Daliborka (23. 2. 2021). „„Marera” čisti BIGZ”. Politika Online. Pristupljeno 2025-03-10.
„Zgrada Državne štamparije”. Beogradsko nasleđe (Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda). Pristupljeno 2025-03-06.
„Izdavačka kuća "BIGZ" prodaje se danas za 220 miliona dinara, novog vlasnika naćiće i preduzeće "Zastava procesna oprema"”.. 8. 3. 2007. Pristupljeno 2025-03-10.
„Izdavačka kuća "BIGZ" prodata za 310 miliona dina