Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

Kako su Nemci postali beli - Vulf D. Hund
manji format
nova

kratka (zavičajna) istorija rasizma

Vulf D. Hund (Wulf D. Hund, 1946) je nemački sociolog, profesor emeritus na Univerzitetu u Hamburgu (Fakultet za ekonomiju i sociologiju). Najviše radova i knjiga posvetio je proučavanju rasizma. U njegovu čast objavljen je međunarodni zbornik radova Racism and Modernity (Festschrift for Wulf D. Hund, LIT, 2011).

Ako je ve­ro­va­ti mo­der­nom ra­si­stič­kom shva­ta­nju isto­ri­je, “Nem­ci” su od­u­vek bi­li be­li – šta­vi­še, “Nem­ci” su iz­vor­ni, pra­vi bel­ci.

Ta­ko je ba­rem mi­slio sli­kar isto­rij­skih te­ma i ger­ma­no­man Vil­helm Lin­den­šmit. On je re­zul­ta­te svo­jih raz­miš­lja­nja 1846. pre­dao uče­sni­ci­ma Sku­pa ger­ma­ni­sta u Frank­fur­tu i nje­go­vom pred­se­da­va­ju­ćem Ja­ko­bu Gri­mu. Pre ne­go što se zva­la Ger­ma­ni­ja, Ne­mač­ka se, ka­že Lin­den­šmit, zva­la Al­bi­ja, “a al­bis i na sta­ro­ne­mač­kom zna­či beo“. A ko se da­nas pi­ta ka­kvo te­le­sno ob­lič­je be­la ra­sa pridobija kod ne­me­šo­vi­tih lju­di, do­bi­će sa­mo je­dan od­go­vor: “Je­di­no je ne­mač­ki čo­vek pra­vi be­li muš­ka­rac.”[1]

Je­dan vek i tri ra­ta ka­sni­je, ova ra­si­stič­ka pred­sta­va te­melj­no je dis­kre­di­to­va­na. Za­pra­vo, ona je ozbilj­no do­ve­de­na u pi­ta­nje još u Ne­mač­ko-fran­cu­skom ra­tu: za vreme op­sa­de Pa­ri­za Nem­ci su, iz­me­đu osta­log, bom­bar­do­va­li i bo­ta­nič­ku baš­tu i pri­rod­njač­ki mu­zej, u ko­jem je ra­dio pro­fe­sor an­tro­po­lo­gi­je Ar­man de Ka­tr­faž. Za Ka­tr­fa­ža je uzrok ta­kvog var­var­stva “pru­ska ra­sa”, ra­ce pru­si­en­ne. Osta­li Nem­ci su Ger­ma­ni, ali Pru­si su za Ka­tr­fa­ža pri­mi­tiv­na, me­šo­vi­ta fin­sko-slo­ven­ska ra­sa iz pra­dav­ni­na. Za­to je on for­mi­ra­nje ne­mač­ke na­ci­o­nal­ne dr­ža­ve po­sle ra­ta, i to baš u Ver­sa­ju, sma­trao ža­lo­snom “an­tro­po­loš­kom greš­kom”, er­re­ur an­thro­po­lo­gi­que.

Zbog ova­kve kle­ve­te ne­mač­ki et­no­log Adolf Ba­sti­jan to­li­ko se uvre­dio da je pro­sto mo­rao da od­go­vo­ri. Slo­ve­ni su se, tvr­dio je on, po­vu­kli pred ne­mač­kim ko­lo­ni­za­to­ri­ma, ko­ji su se od XI ve­ka na­da­lje ši­ri­li pre­ma is­to­ku Evro­pe: “u bor­bi za op­sta­nak, strug­gle for exi­sten­ce, sla­bi­ja ra­sa po­ti­snu­ta je pre­ma za­ko­nu ja­čeg”. A ta­ko su proš­li i bal­tič­ki Pru­si: “Na­lik In­di­jan­ci­ma, Pru­si su se kao sneg oto­pi­li na sun­cu ko­je se uz­di­za­lo na ob­zor­ju isto­ri­je.” Po­tom su Nem­ci po­bed­ni­ci, do­du­še, pre­u­ze­li ime po­be­đe­nih, ali s ra­snog sta­no­viš­ta oni s nji­ma ne­ma­ju ni­čeg za­jed­nič­kog.[2]

I za vreme Pr­vog svet­skog ra­ta Nem­ci su pred­sta­vlja­ni kao var­va­ri, a nji­ho­vi ko­re­ni su pre­meš­ta­ni još da­lje na is­tok. Ra­djard Ki­pling, ko­ji je knji­žev­no­sti po­da­rio pe­sme po­put “Te­ret be­log čo­ve­ka” i deč­ju Knji­gu o džun­gli i ko­ji je 1907. do­bio No­be­lo­vu na­gra­du za knji­žev­nost, ob­ja­vio je u Taj­msu sle­de­će sti­ho­ve: “For all we ha­ve and are | For all our chil­dren’s fa­te, | Stand up and me­et the war. | The Hun is at the ga­te” (Za­rad sve­ga što ima­mo i što je­smo, za­rad sud­bi­ne na­še de­ce, usta­ni i su­o­či se s ra­tom, Hun je pred vra­ti­ma). Po za­vr­šet­ku ra­ta, re­dak­cij­ski čla­nak u Dej­li Mej­lu zah­te­vao je u na­slo­vu: “The Huns Must Pay”, Hu­ni mo­ra­ju da pla­te.[3] Hu­ne je, na­i­me, po­me­nuo sam ne­mač­ki car ka­da je is­pra­ćao Nem­ce u Bok­ser­ski usta­nak u Ki­ni i po­ru­čio im da ta­mo osta­ve trag ka­kav su i Hu­ni osta­vi­li u Evro­pi; to­kom ra­ta an­glo­sak­son­ski svet pre­u­zeo je taj iz­raz i sve ga češ­će ko­ri­stio za Nem­ce.

Ko­rak da­lje od azi­ja­ti­za­ci­je na­či­njen je na jed­nom pla­ka­tu voj­ske Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va na kom je Ne­mac pri­ka­zan kao maj­mun (v. sli­ku 1).[4] Po ši­lja­tom šle­mu na kom pi­še “mi­li­ta­ri­zam” i po vil­hel­min­skim br­či­ći­ma u go­ri­li la­ko pre­po­zna­je­mo Pru­sa. U ru­ci mu je okr­va­vlje­na ba­ti­na, na ko­joj pi­še “kul­tu­ra”, na ne­mač­kom. Za so­bom je gorila, na dru­goj stra­ni Atlan­ti­ka, osta­vio raz­ru­še­nu Evro­pu, a pred njim se, vi­di­mo po nat­pi­su na me­stu na kom se is­kr­cao, pru­ža Ame­ri­ka. Nje­nog ale­go­rij­skog ote­lo­vlje­nja, bes­po­moć­ne, do­po­la raz­o­de­ve­ne Ko­lum­bi­je, Ne­mac se već do­če­pao. Pot­pi­som “En­list” pla­kat po­zi­va Ame­ri­kan­ce da se do­bro­volj­no pri­ja­ve u voj­sku i uniš­te tu di­vlju zver.