Detalji predmeta

• Stanje Kolekcionarski primerak

AKCIJA RASPRODAJA KNJIGA
POGLEDAJTE MOJU KOMPLETNU PONUDU NA RASPRODAJI NA SLEDEĆEM LINKU
https://www.limundo.com/Clan/LUKA.LABAN?type=list&sSort=aktuelno&sSmer=ASC&JeKOFP=0&fa=&fv=&Okrug=0&Opstina=0&NapPretKategorijaLimundo=6&IDPodGrupa=0&SamoKreditneKartice=&naciniSlanja=&txtCenaOd=&txtCenaDo=&txtProdavac=LUKA.LABAN&txtPretraga=

AKCIJA RASPRODAJA KNJIGA

Vite të vegjëlisë ENVER HOXHA
Godine detinjstva ENVER HODŽA - PREVEDENO ZNAČENJE KNJIGE
Godine detinjstva je knjiga sećanja na Gjirokastru Đirokastru koju je napisao Enver Hoxha ENVER HODŽA.
Izdavačka kuća "8. novembar", Tirana, 1983.
TVRDI POVEZ ZAŠTITNI OMOT

KNJIGA JE NA ALBANSKOM JEZIKU

KNJIGA JE ODLIČNO OČUVANA!!!

VEOMA RETKO U PONUDI

#22

Enver Hodža (alb. Enver Hoxha;[1] Đirokastra, 16. oktobar 1908 — Tirana, 11. april 1985)[2] bio je albanski političar. Bio je vrhovni vođa Narodne Republike Albanije od kraja Drugog svetskog rata do svoje smrti 1985. kao prvi sekretar Partije rada Albanije. Bio je i premijer Albanije od 1944. do 1954. i ministar spoljnih poslova od 1946. do 1953.

Rana mladost i Drugi svetski rat
Enver Hodža je rođen 16. oktobra 1908. godine u Đirokastri, gradu na jugu Albanije. Njegov otac, trgovac tkaninom, je putovao po Evropi te je najveći uticaj na Hodžu imao njegov stric, Husen Hodža, militantni borac za nezavisnost Albanije. Husen Hodža se takođe borio i protiv represivnih vlada koje su došle nakon nezavisnosti.

Godine 1930. Enver je otišao na studije na Monpelješki Univerzitet u Francuskoj, kao državni stipendista, ali je ubrzo odustao. Od 1934. do 1936. godine bio je sekretar u albanskom konzulatu u Briselu. Tamo je i studirao, a vratio se u Albaniju 1936. godine i postao nastavnik u Korču.

Hodža je otpušten sa ovog radnog mesta nakon što su Italijani okupirali Albaniju 1939. godine, zbog toga što je odbio da pristupi Albanskoj fašističkoj stranci. Otvorio je radnju duvana u Tirani, gde su ubrzo komunisti počeli da se okupljaju. Uz pomoć jugoslovenskih komunista, osnovao je i postao vođa Komunističke partije Albanije (kasnije preimenovane u Partiju rada) u novembru 1941. godine.

Bio je i vođa Narodnooslobodilačke borbe u Albaniji u toku Drugog svetskog rata. Njegova Narodnooslobodilačka armija je 1944. godine preuzela vlast u zemlji.

Socijalne i ekonomske reforme
Enver Hodža se izjašnjavao kao ortodoksni marksista-lenjinista i divio se Josifu Staljinu. Prihvatio je model Sovjetskog Saveza i zaoštrio je odnose s jugoslovenskih komunistima, nakon raskola 1948. godine. Nad ministrom odbrane, Kočom Dzodzeom, 1949. godine je izvršena smrtna kazna zbog navodne projugoslovenske aktivnosti.

Režim je konfiskovao obradivu zemlju od bogatih zemljoposednika i konsolidovao je u kolektivno zemljište (kooperativi), uz hiljade zatvaranja i ubijanja tokom procesa. Albanska vlast je tvrdila da je Albanija postala potpuno samostalna u snabdevanju hranom tokom komunističke vlasti, kao i uspesima u industrijalizaciji, elektrifikaciji i izbijanju nepismenosti i bolesti.

Ipak, otvaranje albanskih granica, nakon pada komunista, je pokazalo drugu sliku: Albanija nije bila industrijalizovana i bila je ekonomski nazadna u poređenju s ostalim zemljama istočne Evrope. Poljoprivreda nije bila osavremenjena, bilo je veoma malo telefonskih priključaka, a plate kao i kvalitet života su bili veoma niski po evropskim merilima. Mnogo radnika je napustilo Albaniju i potražilo posao u Italiji ili Grčkoj. Najkarakterističnija zaostavština Hodžine vlasti je 600.000 bunkera u zemlji od tri miliona ljudi.

Staljinizam i loši odnosi s Sovjetskim Savezom
Hodža je ostao staljinista i pored ograđivanja Nikite Hruščova od Staljinovih metoda. Ovo je značilo izolaciju od ostatka socijalističke istočne Evrope. Hodža je zaoštrio odnos sa Sovjetskim Savezom, a odnos sa Jugoslavijom je već bio potpuno hladan. 1960. godine, Albanija se priklonila Kini, a loš odnos sa Moskvom je kulminirao 1968. godine, kada je Albanija istupila iz Varšavskog pakta, kao odgovor na sovjetsku invaziju Čehoslovačke.

Unutrašnje uređenje Albanije je odgovaralo Staljinovoj doktrini, te je Hodžin kult ličnosti podsećao na Staljinov. Albanska tajna policija, „Sigurimi“, je bila organizovana po ugledu na sovjetski KGB i istočnonemački Štazi. Tajna policija je bila toliko dalekosežna, da je svaki treći građanin Albanije ili bio u radnom logoru ili ga je tajna policija privela na ispitivanje. Da bi minimalizovali ili eliminisali opoziciju, vlast je progonila neistomišljenike, oduzimajući im poslove, zatvarajući ih, pa i osuđujući ih na smrt. Putovanje u inostranstvo, osim poslovnih puteva, je bilo zabranjeno.

Ateistička kampanja
Godine 1967, nakon dve dekade progresivno jačeg progona religije, Hodža je proglasio naciju prvom i jedinom zvanično ateističkom zemljom u istoriji. Delom inspirisan kineskom kulturnom revolucijom, konfiskovao je džamije, crkve, manastire i ostale religijske objekte (Albanci su uglavnom bili muslimani i katolici). Neki od objekata su uništeni, a drugi pretvoreni u radionice, skladišta, štale, ili pak u kulturne ustanove, kao što su bioskopi. Bilo je zabranjeno davati deci religijska imena, a svako uhvaćen s Kuranom, Biblijom, ikonom ili sličnim religijskim objektom je mogao biti lišen slobode.

Odnosi sa Kinom
Hodža nije bio zadovoljan kineskom saradnjom sa SAD početkom sedamdesetih godina. Smrt Mao Cedunga 1976. godine i njene posledice su dovele do razdora odnosa Kine i Albanije, te je Albanija opet ušla u političku izolaciju. Hodža je optuživao i Kineze i Sovjete za revizionizam.

Godine 1981. se dogodio još jedan progon državnika. Moguće je da je premijer Mehmet Šehu tada bio ubijen, mada se zvanično tvrdilo da je izvršio samoubistvo.

Penzija i epilog
Hodža se postepeno povukao u penziju početkom osamdesetih, a Ramiz Alija ga je nasledio. Umro je 11. aprila 1985. godine, sa 76 godina. Alija je vodio otvoreniju politiku i Albanija je 1990. napustila jednopartijski sistem.

U „Amnesti Internešnelu“ (Amnesty International), u dokumentu objavljenom 1984. godine, se tvrdilo da su ljudska prava stradala tokom Hodžinog režima. Ljudima je bilo ograničena sloboda govora, religije, kretanja i udruživanja, iako je ustav iz 1976. garantovao ta prava. Takođe, stanovnici Albanije nisu imali pristup informacijama, osim onoga što je dolazilo iz državnih kanala. „Sigurimi“ je konstantno kršio prava na privatnost ličnosti, doma i komunikacije, te je svojevoljno hapsio. Sudovi su uvek bili naklonjeni vladajućoj stranci.
TEKST PREUZET SA WIKIPEDIA