Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Ранке, Леополд фон, 1795-1886 = Ranke, Leopold von, 1795-1886
Наслов Српска револуција / Леополд Ранке ; [превео Огњан Радовић]
Јединствени наслов Die Serbische Revolution. srpski jezik
Врста грађе књига
Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 1965
Издавање и производња Београд : Српска књижевна задруга, 1965 (Београд : Култура)
Физички опис 237 стр., [30] стр. с таблама : илустр. ; 23 cm
Други аутори - особа Стојанчевић, Владимир, 1923-2017 (аутор додатног текста)
Stojančević, Vladimir, 1923-2017 (аутор додатног текста)
Радојчић, Никола, 1882-1964 (аутор додатног текста)
Radojčić, Nikola, 1882-1964 (аутор додатног текста)
Радовић, Огњан М. (преводилац)
Radović, Ognjan M. (преводилац)
ISBN (Пл.)
Напомене Превод дела: Die Serbische Revolution / Leopold Ranke
Стр. 9-23: Леополд Ранке и његова Српска револуција / Владимир Стојанчевић
Стр. 185-210: Ранкеова нова концепција српске историје / Никола Радојчић
Значајнији радови о Леополду Ранкеу: стр. 24
Регистар.
Предметне одреднице Ранке, Леополд, 1795-1886 -- "Српска револуција"
Први српски устанак 1804-1813
Србија -- Друштвени процеси -- 1804-1827

Osnovna karakteristika Rankeovog rada jeste isticanje primarnog značaja izučavanja originalnih izvora, psiholoških uticaja, a pre svega objektivnog istorijskog stava, kao i razumevanje nacionalnih tendencija u njihovom odnosu prema istoriji datog vremena.
Ranke je studirao prvo teologiju, pa se posvetio filologiji. Naročito ga je interesovala crkvena istorija. Promovisan je 1818. godine za doktora filozofije. U Beču se Leopold Ranke upoznao i zbližio sa Vukom Stefanovićem Karadžićem, koji ga je veoma impresionirao i inspirisao da se posveti izučavanju srpskog ustanka - „revolucije“. Započeo je čak da uči srpski jezik, da bi mogao bolje da ostvari nameru. Objavio je 1829. godine na nemačkom jeziku knjigu „Srpska revolucija“.
„Imao sam sreću da napišem istoriju prevrata i ratovanja za oslobođenje Srbije, onda još kada je bilo živih pamćenja tih događaja“, napisao je, pedesetak godina kasnije, u svetu poznati i priznati nemački istoričar Leopold Ranke. Knjigom „Srpska revolucija“, Ranke je skrenuo pažnju evropske javnosti na događaje na Balkanu, koji su ostali u senci Napoleonovih osvajanja.
Knjiga je doživela 1844. godine drugo prošireno izdanje, a pred kraj Rankeovog života priređeno je treće izdanje pod nazivom „Srbija i Turska u 19. veku“. U emisiji ćemo čuti priču o životu i radu ovog značajnog nemačkog istoričara, i priču o njegovom delu „Srpska revolucija“.

Leopold fon Ranke (nem. Leopold von Ranke; Vihe, 21. decembar 1795 – Berlin, 23. maj 1886) je bio nemački istoričar.
Osnovna karakteristika Rankeovog rada jeste isticanje primarnog značaja izučavanja originalnih izvora, psiholoških uticaja, a pre svega objektivnog istorijskog stava, kao i razumevanje nacionalnih tendencija u njihovom odnosu prema istoriji datog vremena.
Biografija
Rodio se 1795. godine u Tiringu, u mestu Vije. Potiče iz stare svešteničke luteranske porodice. Otac Gotlib završio je prava i otvorio advokatsku kancelariju u Vijeu, gde se oženio kćerkom jednog posednika. Boravio je 1807–1809. godine u obližnjem manastiru Dondorf gde je pohađao osnovnu školu. Zatim je proveo pet godina učeći se u srednjoj školi u mestu Šulporte. Sa 18. godina upisao se na Univerzitet u Lajpcigu. Tokom četiri godine, između 1814–1818. studirao je prvo teologiju, pa se posvetio filologiji. Naročito ga je interesovala crkvena istorija. Promovisan je 1818. godine za doktora filozofije. Primio se državne službe i sve do 1825. godine predavao je istoriju u srednjoj školi u Frankfurtu na Odri. Za pisanje predavanja počeo je koristiti istorijske izvore. Objavio je 1824. godine u Berlinu knjigu Istorija romanskih i germanskih naroda (1495–1535), po kojoj se pročuo. Od 1825. godine pa do smrti bio je profesor istorije u Berlinu. Putovao je u Prag, Beč i Italiju gde je proučavao arhive. U Beč je stigao 1827. godine i tokom godinu dana upoznao se sa publicistom Gencom, Meternihom, Kopitarom i Srbinom Vukom Karadžićem. Zbližio se sa Vukom, koji ga je veoma impresionirao i inspirisao da se posveti izučavanju srpskog ustanka – „revolucije“. Započeo je čak da uči srpski jezik, da bi mogao bolje da ostvari nameru. Objavio je 1829. godine na nemačkom jeziku knjigu „Srpska revolucija“. U Italiji se duže bavio u Veneciji i Firenci, do 1831. godine. Od 1836. godine on je redovni profesor istorije na berlinskom univerzitetu. Postao je 1841. godine državni istoriograf u Pruskoj.
Oženio se u 47. godini sa Klarisom Daves u Londonu, i sa njom bio u braku do njene smrti 1871. godine. Umro je gotovo slep 1886. godine u 91. godini života.
Najznačajnije delo
Najznačajnije njegovo delo bila je istorija papstva u periodu XVI i XVII veka, Die römischen Päpste, ihre Kirche und ihr Staat (3 toma, 1834–1836), koja je od šestog izdanja (1874) obuhvatila period do 1870. Ova istorija nastala je nakon njegovih opsežnih istraživanja u bibliotekama Italije, gde je tri godine (1828–31) prikupljao materijal. U ovom svom delu on je istoriju papstva preusmerio sa verskih polemika, i prikazao razvoj papske moći i njen uticaj na istoriju Evrope, ističući, međutim, više njen politički nego religiozni značaj.
Za ovim radom usledila je obimna istorija reformacije, Deutsche Geschichte im Zeitalter der Reformation (6 tomova, 1839–1847), koja je posmatrana u okvirima savremene evropske istorije sa potpunim razumevanjem za njene religijske vrednosti sa luteranskog stanovišta.
Ranke kao utemeljivač naučne istoriografije
Ranke se često smatra utemeljivačem naučne istoriografije i tradicionalne nemačke istorijske škole. U uvodu svog dela Istorija romanskih i germanskih naroda (1495–1535) pod nazivom Prilog kritici starijih istoriografa, Ranke se suprotstavio dotadašnjoj pragmatičkoj istoriji svojom čuvenom tvrdnjom da želi da istraži prošlost onako kako se zaista desila (wie es eigentlich gewesen). Time je on izrazio težnju za potpunom objektivnošću istoričara.
Ranke se zaista trudio da u svojim radovima ostane objektivan, u čemu je u velikoj meri i uspeo, ali ipak iz njegovih dela provejavaju konzervativna politička shvatanja i obožavanje apsolutističke pruske države i njenog vojnog despotizma. U državi je Ranke video osnovni predmet istorijskog istraživanja, budući da ju je smatrao originalnom tvorevinom ljudskog duha i božanske promisli. Primat je davao spoljnoj politici u odnosu na unutrašnju. Smatrao je da ustavnost i unutrašnje uređenje jedne države zavise od demonstracije njene moći prema spoljnom svetu, tj. njenim susedima.
U Srbiji je 1892. godine objavljeno Rankeovo delo „Srbija i Turska u 19. veku“.
Za Rankeovo naučno stvaralaštvo i poimanje istorije karakterističan je evropocentričan pogled na svet. On je pod Evropom podrazumevao samo romanske i germanske narode zapadne Evrope, dok je balkanskim i istočnoevropskim narodima dodelio drugorazrednu ulogu zaštitnika Evrope od mongolskih i turskih najezdi. Pa ipak, veoma je cenio srpsku istoriju, što se da videti iz njegove Srpske revolucije i drugih radova koje je pisao na osnovu podataka dobijenih od Vuka Karadžića.
Veliku pažnju Ranke je posvećivao prezentaciji svojih radova. Smatrao je da bi za jedno delo bilo najbolje kad bi imalo i naučnu i umetničku vrednost, ali je ipak prednost davao verodostojnosti kazivanja nego lepoti. Izvršio je veliki uticaj ne samo na nemačku istoriografiju u drugoj polovini 19. pa i u prvoj polovini 20. veka, nego i na istoriografiju drugih evropskih zemalja, pa i Amerike.
Knjigu Srpska revolucija objavio je 1829. godine u Hamburgu, i kasnije još dva dopunjena izdanja, u Berlinu 1844. i u Lajpcigu 1879. Koristio je tokom pisanja srpske izvore a dolazio je tim poslom i u Srbiju za vreme kneza Miloša. Istraživao je u Požarevcu gde je ispitivao žive svedoke – učesnike događaja.