Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Časopis TOK, jesen 1987

Ратко Павловић Ћићко
Ратко Павловић Ћићко
Ratko Pavlović.jpg
Ратко Павловић Ћићко
Датум рођења 1. март 1913.
Место рођења Бериље, код Прокупља
Краљевина Србија
Датум смрти 26. април 1943. (30 год.)
Место смрти Стрезимировци, код Сурдулице
Краљевина Бугарска
Професија студент права и економије
Члан КПЈ од 1933.
Учешће у ратовима Шпански грађански рат
Народноослободилачка борба
Служба Интернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
Чин капетан
У току НОБ-а командант Другог јужноморавског одреда
Народни херој од 9. маја 1945.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден народног хероја
совјетска одликовања:
Орден отаџбинског рата првог степена
Ратко Павловић Ћићко (Бериље, код Прокупља, 1. март 1913 — Стрезимировци, код Сурдулице, 26. април 1943), револуционар и песник, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Потицао је из црногорске ратничке породице и потомак је војводе Пека Павловића. Одрастао је са мајком и сестром, јер му је отац погинуо на Солунском фронту. Студирао је на Правном факултету у Београду, од 1932. године, а од 1933. је био члан илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Године 1935, као стипендиста Чешке банке је отишао на студије у Праг. Тамо је био веома активан међу југословенским студентима и био је председник Удружења југословенских студената и секретар једне од две партијске ћелије КПЈ.

Заједно са Вељком Влаховићем, био је организатор одласка југословенских студента из Прага у Шпанију, где су се у Шпанском грађанском рату борили против фашизма. Убрзо по доласку у Шпанију, био је тешко рањен. Након опоравка био је најпре политички комесар у Официрској школи, а потом је био у 129. интернационалној бригади. Након слома Шпанске републике, током 1939. и 1940. године, био је заточен у логору у Француској. Овде је такође, био биран за секретара партијске ћелије КПЈ. Године 1940. вратио се у Југославију.

Априлски рат 1941. године затекао га је на одслужењу војног рока. Након капитулације, вратио се у родни крај, где је активно радио на организовању устанка у Топлици. Био је један од организатора Топличког партизанског одреда, августа 1941. године. У току Народноослободилачког рата одиграо је значајну улогу у организовању и успешном руковођењу Народноослободилачке борбе на југу Србије, због чега је још у току рата постао легендарна личност. Погинуо је у борби с Бугарима, на југословенско-бугарској граници, крајем априла 1943. године, као командант Другог јужноморавског одреда.

Још у младости бавио се писањем песама, а током боравка у Шпанији, написао је песму Друговима из Андалузије и Астурије, која је 1938. године била објављена у књизи „Крв и живот за слободу“, у Барселони. У посебном сећању, остале су његове песме писане у писмима упућеним мајци и девојци.

За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. У његову част село Парабућ, код Оџака, 1948. године понело је назив Ратково.


Садржај
1 Биографија
1.1 Породица
1.2 Школовање и Праг
1.3 Одлазак у Шпанију
1.4 Шпански грађански рат
1.5 Повратак у Југославију
1.6 У Југославији
1.7 Народноослободилачки рат
1.7.1 Организовање устанка
1.7.2 Формирање Одреда и прве акције
1.7.3 Напад на Прокупље и четничка офанзива
1.7.4 Командир Косаничке чете
1.7.5 Долазак Бугара и смењивање Штаба Одреда
1.8 Погибија
2 Народни херој
3 Напомене
4 Фото-галерија
5 Референце
6 Литература
7 Спољашње везе
Биографија
Породица
Рођен је 1. марта 1913. године у селу Бериљу, код Прокупља.[1]

Потицао је из старе црногорске ратничке породице Николић са Чева, која се у тек ослобођену јужну Србију, доселила 1880. године.[2] Његов предак био је црногорски војвода Пеко Павловић, који се након Херцеговачког устанка, 1875. године сукобио са књазом Николом, па је 1880. напустио Кнежевину Црну Гору и са породицом се настанио у Кнежевини Србији, где му је кнез Милан Обреновић доделио пензију и кућу у Топлици, код Прокупља. Не дуго потом, Пеко је 1883. године, након Тимочке буне, пореметио односе са тада већ краљем Миланом, па је напустио Србију и отишао најпре у Кнежевину Бугарску, а потом у Русију.[3]

Ратко није био директни потомак Пека Павловић, већ праунук његовог рођеног брата Крста Павловића. Раткови родитељи били су Вељко и Петрана. Вељко је био рођен у Бериљу, док је Петрана, била из села Косор, код Подгорице, из племена Куча. Ратко је рођен у току Првог балканског рата, док су његов отац и стричеви били у српској војсци. Године 1915, у току Првог светског рата, рођени су његови сестра и брат близанци — Вера и Витомир[а]. За време Топличког устанка, 1917. године, кућа Павловића у Бериљу је била важно упориште устаника. Ратков стриц Божа Петровић је био писар код војводе Косте Војиновића, а у њиховој штали је био закопан војводин архив. Након слома устанка, Бугари су запалили кућу Павловића и све помоћне зграде, па је тако страдала и војводина архива. Том приликом, Бугари су убили Ратковог деду Лазара и стрица Петра, који је имао свега 16 година. Отац Вељко, борац Другог пешадијског гвозденог пука, као тешки рањеник са Солунског фронта, умро је 1918. године током боравка српске војске у Бизерти, у Тунису, док је стриц Крсто умро током боравка српске војске на Крфу. Рат су преживели само стричеви Љуба[б] и Божо.[6][7]

Послератни период био је изузетно тежак за Раткову мајку Петрану, која је остала сама са троје деце. Ноћу је шила, а преко дана су мужеви жена којима је шила обрађивали њихову земљу. Касније је морала земљу да да у закуп односно „наполицу”. Године 1925, као удовица солунског борца је од ратних обвезница добила кућу и имање у Кочану, у Македонији. Стриц Љубомир-Љуба, као солунски борац такође је добио имање у Македонији и тамо се колонизирао. Петрана није желела да се са децом сели у Македонију, па је остала у селу, а Љуба, који је тамо био управник једне фабрике пиринча, водио је бригу њеној кући и имању. Она је једном годишње одлазила тамо да узме кирију, прода сено и др.[7]

Школовање и Праг

Ратко Павловић током студентских дана у Прагу.
Када је Ратко 1920. године стасао за полазак у основну школу, његова мајка Петрана није желела да је он похађа у оближњем селу Влахову или Житорађи, већ у Прокупљу. Иако неписмена, она је желела да њено двоје деце стекну добро образовање. Послала је молбу у Министарство просвете и вера у Београд и добила одобрење да њена деца Ратко и Вера основну школу похађају у Прокупљу.[7]

Након завршене основне школе и пет разреда гимназије у Прокупљу, Ратко је отишао у Београд. Тамо је живео код стрица Боже Павловића и похађао гимназију и завршио шести разред.[в] Почетком 1932. године је прешао у Лесковац, где је живео код мајчине сестре. Ту је завршио седми и осми разред гимназије и 1933. године матурирао.[7] Након матуре, поново одлази у Београд где уписаује Правни факултет. Још као гимназијалац, Ратко се издвајао од својих вршњака. Одлично је познавао историју и књижевност, па му је директор гимназије у Лесковцу омогућио да на Школском универзитету држи предавања за ђаке и професоре. У време Шестојануарске диктатуре, била је истицана идеја југословенства, па је једно Ратково предавање било посвећено Јосипу Јурају Штросмајеру. Такође, Ратко се укључио у напредни ђачки покрет и био изабран за председника напредне ђачке дружине. Као студент је изучавао стране језике и укључио се револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету.[6][1][8]

Исте године, када је уписао факултет, издао је у Лесковцу збирку песама Окови и без окова. Такође, своје текстове политичке и социјалне садржине објављивао у листу „Глас“ у Лесковцу. На самом почетку студија, 1933. године, био је примљен у чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1] За свега две године, Ратко је апсолвирао на Правном факултету и пријавио се на конкурс за студије финансија у Чехословачкој. У оквиру програма размене студената између Чешке банке и Народне банке Југославије, Ратко је школске 1935/36. године отишао у Праг. Као стипендиста, становао је студентском дому „Александар колеџ”, који је изградила чехословaчка влада у знак пријатељства с Краљевином Југославијом. У њему је тада живело око 120 студената из Југославије и око 60 чешких студената. Неки од тадашњих југословенских студената, били су касније познати револуционари — Бранко Крсмановић, Мирко Ковачевић, Вељко Влаховић, Ахмет Фетахагић и др.[9]

Током боравка у Прагу, Ратко се спријатељио с многим југословенским студентима, а пре свега са Лазаром Удовичким, с којим је заједно становао. Тадашњи југословенски студенти у Прагу, имали су чак девет удружења, али је главна подела била на националисте и комунисте. Ратко се истицао у групи студената-комуниста. Доста је читао, пре свега дела из марксизма, па је у то време већ био изграђени марксиста, који је скоро напамет знао „Комунистички манифест”. Јуна 1936. године, на крају школске године, студенти-комунисти су организовали велики збор против фашизма, који су подржали сви југословенски студенти, а Ратко је био један од говорника на митингу.[9] У току лета 1936, пред отварање Светског омладинског конгреса у Женеви, Ратко и Вељко Влаховић су радили на састављању брошуре „Сви за мир — мир за све”.[1] Ратко се са Вељком Влаховићем спријатељио још у Београду, а он је у Праг дошао бежећи од југословенске полиције. Септембра 1936. године, Раткови другови Вељко Влаховић и Лазар Удовички су учествовали на Светском омладинском конгресу, као део југословенске делегације, коју је предводио Иво Лола Рибар.[10]

Почетком октобра 1936, одржана је годишња скупштина Академског друштва „Југославија”, које је окупљало сва стручна и завичајна удружења југословенских студената у Прагу, којих је тада било око 200. На овој скупштини био је изабран нови Управни одбор за чијег је председникa био изабран Ратко Павловић, а један од чланова Управног одбора је био и Бранко Крсмановић.[1]

Одлазак у Шпанију
Јула 1936. године у Шпанији је дошло до војне побуне, која је прерасла у грађански рат, а већ у септембру Влада Шпанске републике је позвала све антифашисте