Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Васиљевић, Жељко, 1963- = Vasiljević, Željko, 1963-
Наслов После Јасеновца Лора / Жељко Васиљевић
Остали наслови После Јасеновца-Лора
Врста грађе књига
Језик српски
Година 2019
Издавање и производња Београд : ННК Интернационал, 2019 (Београд : Кум)
Физички опис 303 стр. ; 25 cm
ISBN 978-86-6157-075-9 (картон)
Напомене Ауторова слика
Тираж 500
Напомене уз текст.
Предметне одреднице Ratni zločini -- Hrvatska -- 1991-1995
Srbi -- Žrtve rata -- Hrvatska -- 1991-1995

Lora, kraj Splita, do početka 1990-ih bila je jugoslovenska ratna luka i baza Jugoslovenske ratne mornarice. Lora je bila i komandno-obrazovni centar, za školovanje budućih oficira, podoficira i vojnika ratne mornarice SFRJ, tako da je u Splitu živelo hiljade vojnih lica poreklom iz čitave Jugoslavije, ali i civilnih, čiji je posao bio vezan za Loru. Nakon sporazuma sa hrvatskim vlastima, JNA se početkom 1992. povukla iz Lore.
Odmah nakon toga nove hrvatske vlasti odlučuju da od Lore naprave vojno-istražni zatvor, odnosno logor. U Loru su dovođeni srpski civili, ranjenici, vojnici JNA, dobrovoljci i ratni zarobljenici.

Logor Lora je bio koncentracioni logor u Splitu, u kome su mučeni i ubijani Srbi tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Postojao je od 1992—1997. godine.

O svim dešavanjima u Logoru Lora bio je upoznat ceo državni i vojni vrh Republike Hrvatske. Kroz logor je prošlo 1.005 registrovanih zatvorenika[1] koji su prošli stravičnu psiho-fizičku torturu. Ovaj logor je osnovan na mestu nekadašnje ratne luke Jugoslovenske narodne armije. Nakon odlaska JNA iz ratne luke Lora, pripadnici Vojne policije hrvatske vojske preuzimaju Loru. Prema svedočenjima preživelih logoraša Lora je smatran za jedan od najužasnijih logora na prostoru bivše Jugoslavije tokom ratova.[2][3][4]

Prethodnica
Jugoslovenska narodna armija kao jedina oružana sila na prostoru SFRJ, međunarodno priznata, imala je u Splitu veliku ratnu luku za svoje potrebe. Tu je bilo pored velike količine tehnike (ratni brodovi, podmornice) i komandno-obrazovni centar za obuku budućih oficira, podoficira i vojnika Ratne mornarice SFRJ.

Krajem 1989. godine, u Jugoslaviji je uveden višepartijski sistem. To je dovelo do toga da se posle više od 40 godina osnivaju nove stranke na području SFRJ. U SR Hrvatskoj su tokom aprila i maja 1990. godine organizovani predsednički, parlamentarni i lokalni izbori. Glavni rivali su bili Hrvatska demokratska zajednica i njen lider Franjo Tuđman, a sa druge strane Savez komunista Hrvatske koji je predvodio Ivica Račan. HDZ i Tuđman su odneli pobedu na predsedničkim i parlamentarnim izborima. Dok su na lokalnim izborima rezultati bili podeljeni. HDZ je pobedio u čisto hrvatskim sredinama i nacionalnim mešovitim sa hrvatskom većinom[5].

HDZ je stranka opasnih namera

— Ivica Račan, 1990.
Već krajem maja 1990. godine HDZ i Franjo Tuđman su formirali vlast u SR Hrvatskoj, preuzeli su kontrolu nad medijima, Tužilaštvom, lokalnom samoupravom i policijom. Policija do maja 1990. je bila uglavnom popunjena sa srpskim ili nacionalno mešanim kadrovima, vrlo malo sa Hrvatima. Razlog tome je što Hrvati nisu osećali SFRJ kao svoju domovinu (već isključivo Hrvatsku), pa su i državne organe i institucije uglavnom bojkotovali. Neredi na Maksimiru 13. maja 1990. su poslužili HDZ da očisti policiju SR Hrvatske od srpskih kadrova.[5]

25. jula 1990. hrvatski Sabor doneo odluku po kome šahovnica postaje simbol SR Hrvatske, umesto zvezde petokrake. Sredinom avgusta 1990. na području Severne Dalmacije i Like niču barikade lokalnih meštana, koji su bili u strahu od upada pripadnika hrvatske policije, koja je sada imala izmenjen nacionalni sastav, većinom hrvatski. Videvši da nema vojsku, hrvatska Vlada odlučuje da uveze naoružanje iz inostranstva i tako "formira" sebi vojne formacije za obračun sa građanima srpske nacionalnosti i JNA. To ilegalno naoružavanje Hrvatske se desilo oktobra i novembra 1990. godine[5].

22. decembra 1990. u hrvatskom Saboru je svečano proglašen novi tzv. Božićni Ustav, po kome su Srbi postali nacionalna manjina, tj. ukinuta je Srbima konstitutivnost, koja je decenijama postojala ranije[6].

Vlasti u Zagrebu su tokom proleća 1991. imale oko 100.000 ljudi pod oružjem: pripadnike Policije, ZNG, članove HOS i HDZ. Od marta pa do početka rata 1991. hrvatske specijalne policijske jedinice su često upadale u naselja koja su bila nastanjena Srbima ili mešovitog nacionalnog sastava sa srpskom većinom. To je izazivalo veliki strah i nepoverenje prema novoj vlasti u Zagrebu. Od leta 1991. godine, hrvatska vlast ubrzano vrši organizovan i sistematski pritisak na pripadnike JNA i kasarne na teritoriji SR Hrvatske, gotovo svakog dana, u kojima su vojna lica i naoružanje bili smešteni. Isključuju im vodu, struju i onemogućavaju dovoz hrane u kasarne. Dok pripadnici JNA koji se kreću van kasarne stalno su bili meta provokacija hrvatskih šovinista.

Krajem avgusta 1991. godine dolazi i do otvorenog sukoba hrvatske policije, paravojnih snaga sa pripadnicima JNA[5].

Nastanak logora
Krajem novembra 1991. godine dolazi do sporazuma vlasti u Zagrebu i Generalštaba JNA o povlačenju Jugoslovenske ratne mornarice sa teritorije SR Hrvatske. 4. januara 1992. godine počinje izvlačenje tehnike, ljudstva i oružja iz vojno-pomorskog kompleksa JNA "Lora" u Splitu. Odmah potom ulaze pripadnici hrvatske vojne policije, koji su nekoliko dana kasnije od vojno-istražnog zatvora napravili Logor Lora. Zarobljenici koji su dovođeni u ovaj koncentracioni logor bili su srpske nacionalnosti (muškarci i žene), i nešto manje muslimanske. Prvobitno su u ovaj logor dovođeni Srbi sa prostora SR Hrvatske, a kasnije od aprila 1992. kada se zaratilo u Bosni i Hercegovini i sa tih prostora u Logor Lora su dovodili srpske civile, ranjenike, vojnike i ratne zarobljenike. Logoraši u ovom logoru su bili sa područja: Gabele, Duvna, Kupresa, Bjelovara, Splita, Lijevna, Dubice, Benkovca, Trebinja, Nevesinja, Nikšića, Mostara, Teslića, Klepaca, Odžaka, Karlovca[3][7]...

Uslovi u logoru
Ovaj logor je imao veoma surove i nepodnošljive životne uslove koji nisu zadovoljavali ni najosnovnije potrebe zatvorenika, logoraša. Ćelije u kojima su logoraši bili smešteni nisu imali nikakav inventar niti nameštaj (sem jedne ćelije koja je imala gvozdeni krevet sa šipkama). Spavali su na podu tj. hladnom betonu. Ishrana im je bila vrlo loša i neredovna. Dešavalo se da i po nekoliko dana ne dobiju obrok. Fizička zlostavljanja su bila svakodnevna, bez milosti i najave. Čak i noću su stražari upadali u ćelije i tukli logoraše. Dešavalo se da hranu koju dobiju logoraši bude vruća ili preslana, a da istovremeno moraju za kratko vreme da je pojedu. Većina obroka se sastojala od parčeta hleba i paštete (ili džema). Redovna lekarska nega u ovom logoru nije postojala. A zatvorenici su stalno prebijani po celom telu, toliko da su bili deformisani. Često se dešavalo da stražari teraju zatvorenike da se međusobno tuku. Ako primete da jedan drugog štede, obojicu bi premlatili do krvi[3].

Sakrivanje logora
Hrvatske vojne i civilne vlasti su sve logore u kojima su držani Srbi 1991—1997, pa i ovaj logor Lora, vešto sakrivali od MCK i drugih međunarodnih organizacija, koje su dolazile za vreme rata u Hrvatsku. Međunarodni Crveni Krst je u Logor Lora slao nekoliko puta svoje predstavnike, ali su komandiri i stražari pretili logorašima da moraju da ćute o svemu što su videli. U tajnosti je držan poseban deo "C blok

Nalogodavci i upravnici logora
Ovi zločini u splitskom logoru Lora, prema srpskom stanovništvu i ratnim zarobljenicima, u periodu 1992—1997. su organizovani i planirani od najviših vojnih i političkih struktura Hrvatske.

Mate Laušić, rođen u Sisku 8. juna 1949. Živi u Zagrebu, general-pukovnik hrvatske vojske, komandant vojne policije Republike Hrvatske (1992—2002) u čijoj je nadležnosti bio i vojni logor Lora u Splitu. Pred rat je bio vođa tima za bezbednost Franje Tuđmana.
Boško Ivica, bio je komandant u logoru Lora od sredine maja 1995. godine do 30. 8. 1996. i kasnije u martu i aprilu 1997. I sam je učestvovao u mučenju logoraša.
Buzov Miroslav, komandant logora Lora 1995. godine, koji je i sam učestvovao u vršenju pojedinih zločina.
Duić A. Tomislav, zvani "Crni", iz Vukovara, rođen 30. avgusta 1969. Najduže je bio upravnik logora Lora. Izdavao je naređenja i neposredno učestvovao u vršenju ratnih zločina i mučenju logoraša.
Grančić Frane, iz Imotskog je izdavao naređenja i neposredno učestvovao u vršenju zločina nad zatvorenicima u logoru. On je zamenio Tomu Dujića na mestu komandanta logora. Pre rata je bio član Legije stranaca.
Zainović Nikša, star 35-40 godina. On je naređivao ili neposredno učestvovao u izvršenju zločina nad logorašima u logoru "Lora
Reference
„Slučaj Lora: Pravosuđe i etika”. Pristupljeno 13. 9. 2013.
„Dr. Momčilo Mitrović: Zatvori i logori za Srbe u Hrvatskoj i BiH 1992-1993”. Pristupljeno 13. 9. 2013.
„Komitet za prikupljanje podataka o izvršenim zločinima protiv čovečnosti i Međunarodnog prava, Beograd”. Pristupljeno 13. 9. 2013.
„Glas Javnosti: Mučiteljima sloboda, žrtvama traume”. Arhivirano iz originala 25. 09. 2013. g. Pristupljeno 13. 9. 2013.
„Rat u Hrvatskoj iz pera obavještajca” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 25. 09. 2013. g. Pristupljeno 13. 9. 2013.
„Donesen Ustav Republike Hrvatske”. Arhivirano iz originala 21. 07. 2015. g. Pristupljeno 17. 9. 2013.
„HRT: TV Kalendar za 4. januar”. Pristupljeno 13. 9. 2013.
„Optužnica Županijskog Suda u Splitu za slučaj Lora 23. decembra 2008.” (PDF). Pristupljeno 20. 9. 2013.
„Savo Štrbac: Presuda za Loru očekivana”. 23. 11. 2002. Pristupljeno 21. 9. 2013.
„Izveštaji sa praćenja suđenja u slučaju Lora” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 23. 09. 2013. g. Pristupljeno 21. 9. 2013.
„Jutarnji: Predao se Josip Bikić Čop, bjegunac iz slučaja Lora”. Arhivirano iz originala 07. 03. 2016. g. Pristupljeno 20. 9. 2013.
„Slobodna Dalmacija: Na ponovljenom suđenju Bajiću kazna smanjena sa 6 na 4.5 godine”. Pristupljeno 20. 9.