Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Палавестра, Александар, 1956- = Palavestra, Aleksandar, 1956-
Наслов Културни контексти археологије / Александар Палавестра
Врста грађе научна монографија
Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 2011
Издање 1. изд.
Издавање и производња Београд : Филозофски факултет, 2011 (Београд : Досије студио)
Физички опис 315 стр. : граф. прикази ; 24 cm
ISBN 978-86-86563-86-6 (брош.)
Напомене Тираж 300
Напомене и библиографске референце уз текст
Библиографске белешке: стр. 263-283
Библиографија: стр. 285-303
Регистар.
Предметне одреднице Археологија -- Теорија -- Историја
Социјална антропологија
luis morgan
Edvard Tajlor
fridrih racel
franc boas
postmoderna postmodernizam postmodernistička istorija arheologije


"Kulturni konteksti arheologije" daje nimalo skroman doprinos teorijskom aspektu istorijskog razvoja arheologije kao nauke, omogućujući stučnoj javnosti uvid u preglednu analizu kritičke istorije arheološke teorije i prakse. Ova publikacija namenjena je, kako stručnoj javnosti, tako i svim zainteresovanim čitaocima kojima će prezentovati ovu naučnu disciplinu na jedan sveobuhvatan, ali istovremeno i sažet način. Dotičući se tema čiji je značaj prepoznat i u okvirima drugih dručtvenih nauka, ovaj rad Aleksandra Palavestre predstavlja jedan interdisciplinarni udžbenik.

Моника З. Милосављевић
Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Београд
Александар Палавестра, Културни контексти археологије,
Филозофски факултет, Београд 2011, 315 страна са графичким
приказима. ISBN 978-86-86563-86-6
Питања шта је то археологија? и како знамо оно што знамо
о прошлости? могу се учинити као подразумљива и банална
за нашу стручну заједницу која има дугу традицију
археолошког делања. Ипак, пошто научни метод чини науку
прогресивном управо кроз идеју да она никад није сувише
сигурна у своје резултате, мислим да је врло важно
одшкринути врата књизи Културни контексти археологије
Александра Палавестре, која читаоца на много начина враћа
овим почетним питањима.
Иако су теме, које су у књизи отворене, уско повезане са
курсевима Увод у студије археологије, Археологија и
социјална антропологија и Археологија и социо-културна еволуција на Филозофском
факултету у Београду, њихов избор је примарно условљен теоријском позицијом
српске археологије данас. Паралелно постојање различитих теоријских приступа у
домаћој археолошкој заједници често доводи до међусобног неспоразумевања, па је
стога ова књига важна јер осветљава идејне генеалогије и „културне контексте“
различитих школа мишљења. Тек њихово подробно разумевање нас може извести на
пут критичког дијалога и бољих резултата у струци.
У првом поглављу, које носи назив Археологија и антропологија, дат је оквир за јасније
разумевање ових појмова и дефинисане су разлике и сличности између две науке. У
разноликост света археологије и антропологије читалац бива уведен кроз различито
разумевање њихове повезаности и њихових предмета истраживања у Европи и
Америци. Са друге стране, на колико год да је начина могуће разумети однос
археологије према антропологији, сигурно је да прошлост објашњавамо кроз термине
које познајемо или можемо да замислимо у садашњости (која је домен антропологије).
Тако је већ у првом поглављу скренута пажња на опасности које нуди механичко
тумачење прошлости садашњошћу, али и на то да је одговорност струке да
интерпретира прошлост јер има могућност да понуди огромну временску перспективу
разумевању човека.
У другом поглављу Култура и природа читалац може да сазна шта археолози и
антрополози мисле кад говоре и пишу о култури, односно културама, и да ли је
културна разноликост предмет њихових студија само зато што се ту крију угодне и
529
стручни чланак –
приказ
UDK 902:316.72(049.32) ;
316.72(049.32)
ID=187757836
егзотичне теме. Кроз ово питање, аутор уводи као релевантне принципе културног
релативизма, указује на нужност избегавања етноцентризма, а затим, кроз занимљиве
примере, предочава моралне проблеме културног релативизма.
Треће поглавље Заједничке предисторије доноси изузетно оригиналан увид у античке,
средњовековне и нововековне идеје о другим културама њихових садашњости и
прошлости. ово би поглавље, ипак, могло остати скуп брижљиво скупљених тривија из
писаних извора, да није аргументовано показано како су сетови идеја из заједничке
предисторије археологије и антропологије утицали на основе ових наука када су
постале институционализоване.
Поглавље Еволуција на делу указује на значај и добробити једнолинијског
еволуционизма у антропологији, али и на његове мрачне стране, спрегнуте са
колонијализмом и расизмом. Са друге стране, кроз пето поглавље Културна историја
против еволуције представљене су реакције на еволуционистичке идеје и далекосежне
последице ове реакције на разумевање култура у археологији и антропологији. Тако је
прва осцилација клатна од еволуционистичке ка антиеволуционистичкој
антропологији нашла свој одраз у археологији: кроз стварање тростепеног система, а
затим и археолошке културе као основне јединице археолошке интерпретације.
Терен и теренци је део књиге који нас враћа на питања метода, под којим
подразумевам процедуре које служе да би се повезали теорија и подаци, али и
техничко прикупљање података на терену, чију основу увек чини нека теорија. Кроз
добро одабране примере истакнута је важност терена за археологе и антропологе кроз
историје обеју дисциплина, подједнако као и начини на које су образлагали свој однос
према теренском истраживању. На почетку поглавља поткрала се једна грешка. Уместо
синтагме салонски антрополози, на које аутор свакако мисли, у тексту стоји: „Салонски
археолози, њихове анкете и неутрални анкетари“. овај неважан пропуст ипак истичем
јер је једна од најснажнијих подела у српској археолошкој заједници данас заснована
на замишљеној разлици између теоретичара (салонских археолога) и теренаца.
Кроз осмо поглавље Социо - културна антропологија и нова археологија дат је детаљан
увид у збивања која су довела до пресудне промене парадигме у археологији
половином XX века, али и у разлоге због којих је тада процесна (односно нова)
археологија постала изразито утицајна. Два основна постулата које је у особеном
облику нова археологија понудила били су: више науке! и више антропологије! У овим
концептима и њиховом објашњењу крије се и теоријски кључ целе књиге - разлози
због којих је археологија разматрана баш у спрези са антропологијом, али и
комплексан начин на који је анализирана.Читалац бива охрабрен бројним
могућностима оваквог приступа све док се при крају поглавља не суочи са једним од
најтежих питања археологије уопште: „откуд ми знамо да је то баш тако било?“
Насупрот гледиштима антрополога Едмунда лича о томе да етнографске паралеле у
530
Моника З. МИлоСАвљЕвИћ
археологији могу да пруже само илустрацију могућег, а никако динамику у прошлости,
нови археолози су се потрудили да подробно аргументују да је сазнати динамику у
прошлости ипак могуће.
Девето поглавље Антропологија и археологија размене је предах између тешких
епистемолошких дебата. Постаје јасније зашто људи у прошлости нису набављали
одређене производе само да би обезбедили пуко преживљавање, јер да се размена и
трговина заснивају на људској потреби за комуникацијом, разменом информација и
културних модела, жудње за надметањем, исказивањем друштвеног престижа и моћи.
Такође, понуђени су различити модели који усмеравају могуће методолошке путеве
приликом анализе ових феномена у археолошкој интерпретацији.
Заједничке постмодерне теме археологије и социјалне антропологије је завршно
поглавље којим Александар Палавестра, заправо, не завршава књигу. он отвара бројна
важна и провокативна питања, износи аргументе у прилог и против различитим
постмодернистичким схватањима, и сваком читаоцу оставља по клупко за излазак из
лавиринта замршених идеја културних контекста археологије, као и боље
разумевање сопствене позиције и одговорности унутар струке.
Књига може бити схваћена као скелет за разумевање историје археолошких идеја или
као увид у фрагменте прошлости домаће у односу на друге археолошке заједнице.