Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Vrlo dobro očuvano, pečatirano
Наслов Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-1920 / priredili Bogdan Krizman, Bogumil Hrabak
Врста грађе књига
Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик српски
Година 1960
Издавање и производња Beograd : Kultura, 1960 (Beograd : Kultura)
Физички опис 427 str, [2] presavijena lista s tablama ; 27 cm
Други аутори - особа Кризман, Богдан (уредник)
Храбак, Богумил, 1927-2010 (уредник)
Збирка Građa / [Institut društvenih nauka, Odeljenje za istorijske nauke, Beograd] ; ǂser. ǂ3
Садржај Sadržaj presavijenih list.: Conference des preliminaires de paix ; Karta teritorijalnih zahteva Delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919-20.
ISBN (Karton)
Напомене Hronologija: str. [429]
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Registar [ličnosti, stvari i geografskih predmeta.
Предметне одреднице Париска мировна конференција (1919) -- Записници
Југославија -- Спољна политика -- 1919-1920
Pariska mirovna konferencija 1919-1920 -- Jugoslavija -- Istorijska građa
Jugoslavija -- Istorija -- 1919-1920 -- Istorijska građa

Pariska mirovna konferencija 1919. godine je bila konferencija koju su organizovali pobednici u Prvom svetskom ratu kako bi ustanovili mirovne sporazume između Saveznika i poraženih Centralnih sila. Konferencija je otvorena 18. januara 1919. godine[1][2] i trajala je do 21. januara 1920.[traži se izvor] godine sa nekoliko prekida.[3]

Pregled
Sledeći sporazumi su postignuti u okviru Versajskog sistema bezbednosti:

Nemačka (Versajski sporazum, 28. jun 1919),
Austrija (Sporazum u Sen Žermenu, 10. septembar 1919),
Bugarska (Sporazum u Nejiu, 27. novembar 1919),
Mađarska (Trijanonski sporazum, 4. jun 1920), i
Turska (Sporazum u Sevru), 10. avgust 1920; kasnije izmenjen sporazumom u Lozani, 24. jula 1923. godine.
Rapalski sporazum (Kraljevina SHS i Kraljevina Italija); kasnije izmenjen sporazumom u Rimu, 27. januara 1924. godine.
Ovde se može ubrojiti i Fejsal—Vajcmanov sporazum od 3. januara 1919. godine, vezan za Palestinu.

Ovi mirovni sporazumi, zajedno sa rešenjima Vašingtonske pomorske konferencije, stvorili su osnove Versajskog (ili Versajsko-Vašingtonskog) sistema u međunarodnim odnosima. Preuređenje Evrope i sveta na osnovu ovih sporazuma stvoriće izvestan broj kritičnih konfliktnih tačaka u međunarodnim odnosima, što će biti jedan od uzroka Drugog svetskog rata.

Odluka o stvaranju Lige naroda i odobravanje njene povelje takođe su događaji koji su se desili na konferenciji.

Velika četvorka:Dejvid Lojd Džordž, premijer Ujedinjenog Kraljevstva; Žorž Klemanso, premijer Francuske; Vudro Vilson, predsednik SAD; i Vitorio Orlando, premijer Italije; bili su dominantne političke i diplomatske figure na konferenciji. Odredbe koje su nametnute poraženim zemljama bile su zapravo rezultat njihovih razgovora.

Učesnici

Mapa sveta sa učesnicima Prvog svetskog rata. Saveznici su označeni zelenom bojom, Centralne sile žutom a neutralne zemlje sivom.
Zemlje koje su učestvovale na konferenciji:

Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Irske
Francuska
SAD
Italija
Japan
Belgija
Brazil
Dominioni Britanske imperije (Kanada, Australija, Južna Afrika, Novi Zeland, Njufaundlend)
Indija
Grčka
Gvatemala
Haiti
Hedžaz
Honduras
Kina
Kuba
Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca
Liberija
Nikaragva
Panama
Poljska
Portugalija
Rumunija
Sijam
Čehoslovačka
Nemačka i njeni bivši saveznici nisu mogli prisustvovati konferenciji sve dok uslovi i detalji sporazuma nisu bili postignuti. Novostvoreni RSFSR nije bio pozvan da prisustvuje konferenciji.

Irska je poslala predstavnike u nadi da postigne samoopredeljenje i legitimizira Republiku proglašenu posle Uskršnjeg ustanka 1916. godine, ali sa malo uspeha.

Australijski pristup
Australijski delegati su bili Bili Hjuz, premijer i Džozef Kuk, ministar mornarice. Glavni ciljevi su bili: reparacije, aneksija Nemačke Nove Gvineje i odbijanje japanskog predloga o rasnoj jednakosti. I pored velikih napora i scena, Hjuz je morao da prihvati mandat Lige naroda za Novu Gvineju.

Japanski pristup
Japansku delegaciju vodio je Sajondži Kimoči, a u njoj su bili i baron Makino Nobuaki, grof Činda Sutemi (ambasador u Londonu), Macui Keširo ambasador u Parizu) i Idžuin Hikokiči (ambasador u Rimu) i drugi što je ukupno činilo cifru od 64 člana. Ni Hara Takahaši (premijer) ni Jasuja Učida (ministar spoljnih poslova) nisu smatrali da su u poziciji da napuste Japan u tako kratkom roku posle izbora. Delegacija se fokusirala na dva zahteva: a) prihvatanje njihovog predloga o rasnoj jednakosti i b) aneksiju nemačkih kolonija - Šandong i pacifičkih ostrva severno od ekvatora. Pravi vođa delegacije bio je Makino, uglavnom usled bolesti Sajondžija. Japan je bio nezadovoljan sa rezultatima konferencije, jer je dobio samo pola nemačkih prava i napustili su konferenciju.

Predlog o rasnoj jednakosti
Prvi nacrt podnesen je Komisiji lige naroda 13. februara kao amandman na član 21:

Pošto je jednakost naroda osnovni princip Lige naroda, strane ugovornice slažu se da se dogovore što pre da omoguće svim stranim državljanima država članica Lige, jednak i pravičan tretman u svakom pogledu, ne praveći razliku, bilo pravnu ili faktičku, u pogledu njihove rase ili nacionalnosti.
Teritorijalni zahtevi
Japansku pretenziju ka Šandongu osporavali su Kinezi. Na početku rata, 1914. godine, japanske trupe su zauzele teritoriju datu Nemačkoj 1897. godine. Takođe su zaposeli nemačka ostrva severno od ekvatora. U toku rata, 1917. godine Japan je napravio tajni dogovor sa Britanijom, Francuskom i Italijom u vezi aneksije ovih teritorija. Japan se takođe obavezao da podrži britansku aneksiju nemačkih ostrva južno od ekvatora. I pored generalno prokineskog stava u Versajskom sporazumu (na insistiranje SAD), Šandong je predat Japanu, što je izazvalo velike demonstracije (Pokret 4. maj) i konačnog kineskog povlačenja sa konferencije. Pacifička ostrva severno od ekvatora potpala su pod mandat Lige naroda, sa japanskom upravom.

Pristup SAD
Pošto predsednik Vudro Vilson, glavni pregovarač SAD, nije uspeo da ubedi Lojd Džordža i Klemansoa da podrže njegovih 14 tačaka, konferencija je prešla na pitanje stvaranja Lige naroda. Pošto je postignut sporazum o najvažnijim pitanjima, predlog dokumenta o Ligi je vraćen u SAD na odobrenje Kongresu. Kongres se nije složio sa članom 10 koji je napad na bilo koju članicu Lige naroda smatrao napadom na sve članice i od njih zahtevao pomoć. Vilson se vratio obeshrabren i pošto nije imao političku podršku iza sebe, glavni uticaj preuzeli su Francuzi i Britanci koji su insistirali da Nemačka preuzme svu i punu krivicu za rat. Vilson se sa time nije slagao. Nemačka je bila primorana da prihvati punu krivicu za rat, da preda sve kolonije i deo teritorije i da plati 33 milijarde dolara odštete. Na inicijativu Vilsona, SAD su sklopile zasebni mirovni sporazum sa Nemačkom, koji je Kongres odobrio.

Vidi još

Pariska mirovna konferencija na Vikimedijinoj ostavi.
Delegacija Kraljevine SHS na konferenciji mira u Parizu
Nemačka Nova Gvineja je data u mandat Australiji a nemačka Samoa Novom Zelandu.
Češki koridor
Reference
Erik Goldstein (2002). The First World War Peace Settlements, 1919–1925. str. 49.Routledge (2013)
Nelsson, compiled by Richard (2019-01-09). „The Paris peace conference begins - archive, January 1919”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 2019-04-27.
Neiberg, Michael S. (2017). The Treaty of Versailles: A Concise History. Oxford University Press. str. ix. ISBN 978-0-19-065918-9.
Literatura
Neiberg, Michael S. (2017). The Treaty of Versailles: A Concise History. Oxford University Press. str. ix. ISBN 978-0-19-065918-9.
MacMillan, Margaret (2001). Peacemakers: Six months that changed the world. John Murray (Publishers) Ltd. ISBN 978-0-7195-6237-2.
Mitrović, Andrej (1969). Jugoslavija na Konferenciji mira 1919-1920. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.
Mitrović, Andrej (1975). Razgraničenje Jugoslavije sa Mađarskom i Rumunijom 1919-1920: Prilog proučavanju jugoslovenske politike na Konferenciji mira u Parizu. Novi Sad: Institut za izučavanje istorije Vojvodine.
Shimazu, Naoko (1998). Japan, Race and Equality. Routledge. ISBN 978-0-415-17207-3.
Aston, Charlotte (2010). Makers of the Modern World: Antonius Piip, Zigfrĩds Meierovics and Augustus Voldemaras (na jeziku: engleski). London, UK: Haus Publishing. ISBN 978-1905791-71-2.
Albrecht-Carrie, Rene (1938). Italy at the Paris Peace Conference. [nedostaje ISBN]
Ambrosius, Lloyd E (1990). Woodrow Wilson and the American Diplomatic Tradition: The Treaty Fight in Perspective.
Andelman, David A (2007). A Shattered Peace: Versailles 1919 and the Price We Pay Today. popular history that stresses multiple long-term disasters caused by Treaty.
Bailey; Thomas A (1947). Wilson and the Peacemakers: Combining Woodrow Wilson and the Lost Peace and Woodrow Wilson and the Great Betrayal.
Birdsall, Paul (1941). Versailles twenty years after. well balanced older account
Boemeke, Manfred F., et al., eds. The Treaty of Versailles: A Reassessment after 75 Years (1998). A major collection of important papers by scholars
Bruce, Scot David (2013). Woodrow Wilson's Colonial Emissary: Edward M. House and the Origins of the Mandate System, 1917–1919. University of Nebraska Press..
Clements, Kendrick, A (1999). Woodrow Wilson: World Statesman..
Cornelissen, Christoph, and Arndt Weinrich, eds (2020). Writing the Great War - The Historiography of World War I from 1918 to the Present. free download; full coverage for major countries.
John Milton Cooper, Jr (5. 4. 2011). Woodrow Wilson: A Biography. Knopf Doubleday Publishing. ISBN 9780307277909.
Dillon, Emile Joseph (1920). The Inside Story of the Peace Conference.. online
Dockrill, Michael, and John Fisher (2016). The Paris Peace Conference, 1919: Peace Without Victory?. Springer..
Ferguson, Niall (1999). The Pity of War: Explaining World War One. str. 395—432., economics issues at Paris