Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Ardenska bitka, bitka kod ardena

Bastonj

Straža na Rajni – nemačka ofanziva, 16–25. decembra 1944. godine
Visoki saveznički komandanti su se 19. decembra sastali u bunkeru u Verdenu. Ajzenhauer, shvatajući da saveznici mogu da unište nemačke snage mnogo lakše kada su se nalazile na otvorenom i u ofanzivi, nego da su bile u defanzivi, je rekao generalima, „Trenutnu situaciju treba smatrati kao priliku za nas, a ne kao propast. Za ovim stolom će se nalaziti samo vesela lica“. Paton, uviđajući šta je Ajzenhauer mislio, odgovara, „Dođavola, imajmo hrabrosti da pustimo da kopilad odu čak do Pariza. Onda ćemo da ih stvarno odsečemo i pojedemo“. Ajzenhauer je upitao Patona koliko bi mu vremena trebalo da okrene svoju Treću armiju (koja se tada nalazila na jugu centralne Francuske) na sever da bi izvršili protiv-napad. Odgovorio je da to može da učini u roku od 48 časova, na nevericu ostalih prisutnih generala. U stvari, pre nego što je došao na ovaj sastanak, Paton je svom osoblju naredio da se pripreme za okret na sever; do trenutka kada ga je Ajzenhauer pitao koliko bi mu vremena trebalo, pokret je već uveliko bio u toku[4]. Ajzenhauer je 20. decembra povukao 1. i 9. američku armiju iz Bredlijeve 12. armijske grupe i stavio ih pod komandu Montgomerijeve 21. armijske grupe.

Nemačke snage su do 21. decembra opkolile Bastonj, koji je branila 101. vazdušnodesantna divizija i borbena komanda B 10. oklopne divizije. Uslovi unutar teritorije kružne odbrane su bili teški – većina medicinskog materijala i medicinskog osoblja su bili zarobljeni. Hrane je bilo vrlo malo a municije je bilo toliko malo da je artiljerijskim posadama bilo zabranjeno da otvaraju vatru na Nemce koji su se približavali, osim ukoliko nije u pitanju bila velika i snažna koncentracija Nemaca. Međutim, uprkos odlučnim napadima Nemaca, linija kružne odbrane se održala. Kada je generala Antonija Mekolifa probudio nemački poziv na predaju, on je gnevno odgovorio nečim što je različito tumačeno i verovatno nije moglo biti odštampano. Međutim, ne postoji nikakvo neslaganje oko toga šta je napisao na papiru koji je isporučen Nemcima: „NUTS (gluposti)!“ Ovaj odgovor je morao biti objašnjen kako Nemcima, tako i ostalim ne-američkim Saveznicima[5].

Umesto da pokrenu jedan simultani napad duž cele linije kružne odbrane, nemačke snage su svoje napade koncentrisale na nekoliko pojedinačnih lokacija, gde su uzastopno napadali. Iako je ovo primoralo branioce da stalno prebacuju pojačanja da bi se svaki napad odbio, istovremeno je prouzrokovalo da se brojčana prednost Nemaca rasprši.
Nemački napad je započeo 16. decembra 1944. godine, u 05:30 časova obimnom artiljerijskom baražnom vatrom na savezničke položaje nasuprot 6. SS oklopne armije. Do 08:00 časova sve tri nemačke armije su napale kroz Ardene. U severnom sektoru Ditrihova 6. SS oklopna armija je napala prevoj Loshajm i vrh Elzenborn u nastojanju da se probije do Liježa. U sredini je fon Mantojfelova 5. oklopna armija napala prema Bastonju i Sen Vitu, obe raskrsnice puteva od velikog strateškog značaja. Na jugu, Brandenbergerova 7. armija je napredovala prema Luksemburgu u svom nastojanju da osigura bokove od napada saveznika.

Napadi pešadijskih jedinica 6. SS oklopne armije na severu su loše prošli zbog neočekivano žestokog otpora koji su pružale američka 2. pešadijska divizija i američka 99. pešadijska divizija, koja je bila pridružena 2. pešadijskoj diviziji kod vrha Elzenborn, usporivši tako njihovo napredovanje; ovo je primoralo Ditriha da svoje oklopne snage angažuje ranije. Međutim, počev od 16. decembra, snežne oluje su obuhvatile deo ardenske oblasti. Premda su imale željeni efekat u prizemljavanju savezničkih aviona, vremenske prilike su se takođe pokazale nepovoljnim i za Nemce, pošto su loši uslovi na putevima gotovo zaustavili njihovo napredovanje. Loša kontrola saobraćaja je dovela do ogromnih saobraćajnih gužvi i zastoja, kao i nedostatka goriva u jedinicama koje su se nalazile napred.

Nemci su imali više uspeha u sredini (32 km široki sektor Šne Ajfel), pošto su napadali položaje koje su držale američke 28. i 106. pešadijska divizija. Ovde je bilo neobično to što nemački napadači nisu imali takve nadmoćne snage kao što je to bio slučaj sa snagama angažovanim na severnom pravcu; ali su uspeli da opkole dva pešadijska puka (422. i 423.) 106. divizije dvojnim obuhvatom i primoraju ih na predaju. Ovo je bilo priznanje načinu na koji je Mantojfelova nova taktika bila primenjena.[3] Zvanična istorija američke vojske kaže: Ovde je izgubljeno najmanje sedam hiljada ljudi, a cifra je verovatno bliža broju od osam ili devet hiljada. Broj izgubljenog naoružanja i opreme je, naravno, bio znatan. Bitka kod Šne Ajfela stoga predstavlja najozbiljniji poraz koju je američka vojska pretrpela tokom operacija 1944—1945. godine na evropskoj sceni.

Dalje na jugu, na Mantojfelovom frontu, glavni udarac je bio zadan napadom svih divizija koje su prelazile reku Ur, zatim povećanjem pritiska na ključne raskrsnice puteva Sen Vit i Bastonj. Oklopne kolone su zauzele okolna sela. Borba za ova sela, i transportna zbrka na nemačkoj strani je usporila napad, što je omogućilo 101. vazdušnodesantnoj diviziji (zajedno sa jedinicama iz američke 9. i 10. oklopne divizije) da kamionima stigne do Bastonja ujutro, 19. decembra 1944. godine. Žestoka odbrana Bastonja, u kojoj se američka inženjerija posebno istakla je sprečila ulaz Nemaca u grad, tako da su oklopne kolone zaobišle grad sa obe strane i opkolile Bastonj 20. decembra. 1944. godine.

Na krajnjem jugu, Brandenbergerove tri pešadijske divizije su zaustavljene posle napredovanja od šest kilometara. Zaustavila ih je divizija američkog 8. korpusa nakon čega se linija fronta na južnom pravcu stabilizovala. Jedino je nemačka 5. padobranska divizija pod Brandenbergerovom komandom mogla brzo da napreduje 20 km po unutrašnjem boku i da delimično ispuni svoj zadatak.

Dvajt Ajzenhauer i njegovi glavni komandanti su 17. decembra shvatili da su borbe u Ardenima početak velike ofanzive, a ne lokalni protiv-napad i naredili su slanje velikih pojačanja u ovu oblasti. U roku od nedelju dana u Ardene je upućeno 250.000 savezničkih vojnika. Uz to, američka 82. vazdušnodesantna divizija je takođe uvedena u bitku, severno od izbočine, kod Liježa.

Operacija Šteser
Prvobitno planirana za rane jutarnje časove 16. decembar, operacija Šteser je bila odložena za jedan dan zbog loših vremenskih uslova i nedostatka goriva. Novo vreme za desant je bilo određeno za 3:00 časova, 17. decembra; njihova zona iskakanja je bila 11 km severno od Malmedija, a cilj je bila raskrsnica Baraque Michel. Fridrih fon der Hajde i njegovi ljudi je trebalo da zauzmu ovu raskrsnicu i brane je oko dvadeset četiri časa, dok im ne pritekne u pomoć 12. SS oklopna divizija Hitlerjugend, čime bi se saveznicima otežalo dopremanje pojačanja i vojnog materijala u ovu oblast.

Vremenske prilike su počele da se popravljaju 23. decembra, što je savezničkim vazduhoplovnim snagama omogućilo da napadnu. Započeli su sa razarajućim bombardovanjem nemačkih punktova za snabdevanje u njihovoj pozadini, a avioni P-47 Tanderbolt su počeli da napadaju nemačke vojnike na putevima. Savezničke vazduhoplovne snage su takođe pomogle braniocima Bastonja, izbacivanjem preko potrebnog materijala – lekova, hrane, ćebadi i municije. Jedan tim hirurga dobrovoljaca je doleteo jedrilicom i počeo da operiše u jednoj radionici. Do 24. decembra nemačko napredovanje je potpuno zaustavljeno nadomak reke Meze. Jedinice britanskog XXX korpusa su držale mostove u Dinanu, Živeu i Namiru, a američke jedinice je trebalo da ih odmene. Nemci su odmakli svojim linijama za snabdevanje, tako da su nedostaci goriva i municije postajali kritični. Sve do ovog trenutka su nemački gubici bili neznatni, od čega najmanje u oklopnom oružju, koje je bilo gotovo netaknuto, izuzev Pajperovih gubitaka. Uveče 24. decembra, general Haso fon Mantojfel je preporučio Hitlerovom vojnom ađutantu zaustavljanje svih ofanzivnih operacija i povlačenje nazad na Zapadni zid. Hitler je ovo odbio.

Patonova 3. armija se sada borila za oslobađanje Bastonja. U 16:50 26. decembra, vodeći element 37. tenkovskog bataljona 4. oklopne divizije je stigao u grad, okončavši okupaciju.