Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Адолф Хитлер. Пут до моћи – 1. јануар 2019
од Вернер Сцхима (аутор), Даниел Столарски (сарадник)
Хитлеров успон до 1933: детињство и младост, године у Бечу, Први светски рат, први политички ангажман и преузимање ДАП-а, покушај пуча, затварање, унутарпартијски сукоби и пут ка преузимању власти. Издавач ‏ : ‎ Медиа Гроуп Аустриа (1. јануар 2019.)
Језик: немачки .

Инвазијом на Пољску 1939. Хитлер је покренуо један од најразорнијих ратова у људској историји. Више од 50 милиона људи је постало жртва. Али како је Хитлер дошао на власт? Одговор на ово лежи у историји Немачке.

Аутор Андреа Бохнке

Немачки пораз у Првом светском рату
„Срамотни мир“ Версаја
Радикалне групе са левице и деснице
Светска економска криза
Хитлерово именовање за канцелара Рајха

Немачки пораз у Првом светском рату

Главни фактор у Хитлеровом успону на власт био је Први светски рат . Почело је 28. јуна 1914. Тог дана српски националисти су убили аустријског престолонаследника. Тачно месец дана касније Аустроугарска је објавила рат Србији.

У то време, Немачка је била монархија и њоме је владао Кајзер Вилхелм ИИ . Желео је да од Немачког Рајха направи светску силу и зато је учествовао у рату. Подршка је добијена од социјалдемократа, који су у то време били најјача политичка снага. Почетком августа 1914. Вилхелм ИИ је објавио рат Русији и Француској уз њихов пристанак.
Адолф Хитлер.

Адолф Хитлер

Народ Немачке је дуго веровао у победу свог цара и своје војске. Ратна пропаганда и политичари нису остављали никакве сумње у то. Погодило их је као ударац када је немачка војска изненада капитулирала. Септембра 1918. Врховна армијска команда је званично понудила примирје. У рату су победиле Сједињене Државе, Велика Британија, Француска и Италија .
„Срамотни мир“ Версаја

Али велики део немачког народа није желео да прихвати војни пораз Немачке. Људи су тражили некога ко ће окривити и измишљали разне теорије завере .

Један од најпознатијих дошао је од Паула фон Хинденбурга, шефа Врховне команде армије и председника Вајмарске републике од 1925. године . Он је пред истражним одбором Вајмарске Народне скупштине тврдио да је немачка војска остала „непоражена на терену“, али да је „избодена с леђа“.

Новембарски револуционари, који су покренули трансформацију Немачког царства из монархије у републику, пристали су на примирје иако рат још није био изгубљен. Ова теорија, која је ушла у историју као „легенда о убоду ножа у леђа“, наишла је на добар пријем код становништва.
фелдмаршал Паул фон Хинденбург.

фелдмаршал Паул фон Хинденбург

Било је бројних немира и устанака. У Немачкој је избила револуција . Монархија је била готова и цар је морао да абдицира. 9. новембра 1918. будући шеф владе Филип Шајдеман је прогласио Републику – почетак Вајмарске републике. Истовремено са националним немирима, млада република је морала да се бави међународним мировним преговорима.

У Версајском уговору, силе победнице су поставиле услове мира. Немачка је морала да прихвати једину ратну кривицу и исплате одштете у износу од милијарди. Силе победнице су такође предвиделе окупацију леве обале Рајне на период од 15 година. Ограничили су Рајхсвер на 100.000 професионалних војника и захтевали седмину немачке територије.

Већина немачког становништва била је ужаснута када је сазнала за мировне услове. Људи су говорили о „срамном миру“, о „Версајском диктату“. Али није било алтернативе. 28. јуна 1919. немачки министар спољних послова Херман Милер и министар саобраћаја Јоханес Бел потписали су мировни споразум у Дворани огледала у Версају.
Радикалне групе са левице и деснице

Незадовољство народа остало је живо годинама. То је значило да су радикалне странке попут Националсоцијалистичке немачке радничке партије ( НСДАП ) и Комунистичке партије Немачке ( КПД ) могле лако да се успоставе. Њихове екстремне ставове народ је добро прихватио. Они су одговарали жељи људи за политичком и економском стабилношћу.
„Доле насилни мир“ захтева се на плакату током масовних демонстрација против мировних услова Версајског споразума у ​​Берлину у августу 1919.

Демонстрације против Версајског уговора

Они су такође подстакли мисли о освети над силама победницама Првог светског рата. Десница је Версајски уговор видела као повреду националне части. Покушали су државни удар да збаце Вајмарска република. Левица је такође организовала устанке.

Године 1923. борба за равнотежу снага у Немачкој достигла је врхунац: високе репарације довеле су до инфлације . Становништво је платило рачун за Први светски рат. Својом уштеђевином људи су изгубили и поверење у државу.

Ово је био добар тренутак за Нацистичку партију и њеног лидера Адолфа Хитлера да промовишу своју идеју о „легалној“ диктатури. Она је започела покушај пуча у који је, између осталих, учествовао и Хитлер. Међутим, акција је била неуспешна.

Када је нова валутна реформа ступила на снагу новембра 1923. године, политички и економски услови у Немачкој су се нормализовали. Ситуација се ублажила и на међународном плану: тадашњи министар спољних послова Густав Штреземан преговарао је са силама победницама у Првом светском рату о новим уговорима о исплатама репарација. Немачка је такође постала чланица Лиге народа.
Светска економска криза

Стабилизација политичке и економске ситуације у Немачкој трајала је само кратко. Године 1929/30. Њујоршка берза је пропала. Дошло је до светске економске кризе која је захватила и Немачку. Важни кредити из иностранства нису се реализовали, индустријска производња је пала за 40 одсто, а шест милиона људи остало је незапослено. Дошло је до масовног осиромашења.
Ред испред бесплатне банке.

Многи људи су били бескућници и гладовали

Поновљена економска неизвесност утицала је и на политичку ситуацију. У року од једанаест година, Вајмарска република је имала свог десетог шефа владе. Радикална левица и десница добијале су све већу подршку народа.

НСДАП је посебно имао користи од економских тешкоћа народа: на изборима за Рајхстаг 14. септембра 1930. забележио је пораст гласова за више од 15 одсто. Тиме је НСДАП постала друга најјача фракција у Рајхстагу после СПД . Њен председник Адолф Хитлер постао је највећи конкурент владајућем председнику Хинденбургу.
Хитлерово именовање за канцелара Рајха

У годинама након светске економске кризе, НСДАП је успео да додатно ојача свој значај, и то не само на нивоу владе. Њихове присталице су такође извеле политичку борбу за моћ на улице. Они су поново распалили народно незадовољство због губитка Првог светског рата и Версајског уговора. Чинећи то, створили су основу за успон Адолфа Хитлера на власт: пропагирали су Хитлера као осветника немачког народа.

Године 1932. председник Рајха Хинденбург и Рајх канцелар фон Папен покушали су да увуку Хитлера у своје циљеве – али безуспешно. Хинденбург је на крају постао Хитлерова узенгија на путу до власти. 30. јануара 1933. именовао га је за канцелара.

Без овог званичног акта, Хитлер не би могао да постане канцелар. А народ је такође инсистирао на његовом именовању: на претходним изборима у Рајхстагу 6. ​​новембра 1932. НСДАП је постигао већину гласова са 33,