Detalji predmeta

• Stanje Polovno

„Volja za moć“ je najznačajnije delo Fridriha Ničea, to je njegova kruna karijere. Ujedno to je i njegovo najkontroverznije delo. Retke su knjige koje podižu toliku buru kao što je to učinila „Volja za moć“. U ovoj knjizi Niče je podvrgao kritici čitavu istoriju ljudskog roda, sve njegove ideale, ubeđenja i verovanja. Ova knjiga je jedno od najznačajnijih filosofskih dela ikada napisanih. Osamnaesti vek se završio Francuskom revolucijom, pobunom protiv crkve i staleža i idejom o jednakosti ljudi. Devetnaesti vek bio je reakcija na osamnaesti i završio se Ničeovom smrti. „Bog je mrtav“ bila je Ničeova konstantacija. Evropa je Francuskom revolucijom ubila Boga i sve dotadašnje vrednosti. I šta ćemo sad? pitao se Niče. Treba biti nihilista, ni u šta neverovati i sve podvrgnuti kritici glasio je odgovor. Osnovna Ničeova misao je da ljudi nisu jednaki, da ih nijedna religija, ideologija i društveno uređenje ne mogu izjednačiti kada ih Bog nije stvorio jednakima. Treba stvoriti natčoveka pisao je Niče, jer samo natčovek može opravdati ljudsku istoriju. Dvadeseti vek je počeo Ničeovom smrću i u tom veku je volja za moći bila izražena više nego i u jednom prošlom. Danas u dvedeset prvom veku više nego ikada pre aktuelna su pitanja o smislu ljudskog postojanja i čovekovim ciljevima i vrednostima. Možda ovo Ničeovo delo pomogne u razumevanju čoveka, ljudske istorije i današnjeg vremena.

Fridrih Niče (Raken, 1844-1900), Vajmar), nemački mislilac, esejist i pesnik, rođen je u protestantskoj porodici (otac mu je bio sveštenik). Posle očeve smrti o njemu su se starale isključivo žene. Vrlo je rano pisao pesme i komponovao. Na njega su naročito uticali A. Šopenhauer i R. Vagner. Od 1869. do 1878. bio je profesor klasične filologije u Bazelu, gde se sprijateljio s J. Burkhartom, J. Bahofenom i F. Overbekom. U Francusko - pruskom ratu učestvovao je kao dobrovoljac (u sanitetskoj službi). Godine 1872. počeo je da objavljuje, ali ga dugo nisu uvažavali. Nakon što je zbog bolesti bio napustio profesorsko mesto, pretežno je boravio u Italiji, na Rivijeri i u Gornjem Engadinu (Sils Marija). Godine 1889. duševno je oboleo, pa se o njemu brinula najpre majka u Naumburgu, zatim sestra Elizabet-Ferster Niče u Vajmaru. U Ničeovom filozofskom stvaranju obično se ističu tri perioda. U prvom periodu Niče je pristalica Šopenhauerove filozofije (pre svega njegovog voluntarizma) i Vagnerovih muzičkih shvatanja (Rođenje tragedije iz duha muzike, 1872; Nesavremena razmatranja, 1873). U drugom - Niče je blizak pozitivizmu, prirodoslovlju (Ljudsko, suviše ljudsko, 1878-1880; Jutarnja rumen, 1881). Treći period odlikuje se isticanjem metafizičkog elementa, postepenom razradom učenja o volji za moć (Vesela nauka, 1882; Tako je govorio Zaratustra, 1883-1885; S one strane dobra i zla, 1886; Genealogija morala, 1887; Antihrist, 1888; Sumrak idola, 1889; Volja za moć, 1901), Putnik i njegova senka.