Detalji predmeta

• Stanje Polovno

la révolution n'est plus ce qu'elle etait, catherine regulier
revolucija nije onakva kakva je bila

Анри Лефевр
С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацијуПређи на претрагу
Анри Лефевр
Henri Lefebvre 1971.jpg
Датум рођења 16. јун 1901.
Место рођења Ажемо
Француска
Датум смрти 29. јун 1991. (89/90 год.)
Место смрти Наваренс
Француска
Школа Универзитет Сорбона
Епоха 20. век
Регија Западна филозофија
Школа филозофије Континентална филозофија
Западни марксизам
Хегелски марксизам
Интересовања Свакодневни живот · Дијалекти · Марксова теорија отуђења · Мистификација · Друштвени простор · Урбанизација · Руралност · Модерност · Литература · Историја
Анри Лефевр (16. јун 1901 – 29. јун 1991) био је француски марксистички филозоф и социолог, познат као зачетник критике свакодневног живота, по увођењу концепта права на град и производњу друштвеног концепта, и по свом раду на дијалектици, отуђењу, и критици стаљинизма, егзистенцијализма и структурализма. У својој плодоносној каријери Лефевр је написао више од шездесет књига и триста чланака.[1]


Садржај
1 Биографија
2 Критика свакодневног живота
3 Социјална продукција простора
4 Критика на Друштвену производњу простора и одговор
5 Објављена дела
6 Референце
7 Литература
8 Спољашње везе
Биографија
Лефевр је рођен у Ажему у Француској. Студирао је филозофију на Париском универзитету (Сорбони), дипломирао је 1920. године. До 1924. радио је са Полом Низаном, Џорџом Фридманом, Џорџом Пулицером и Пјером Моранзом у филозофској групи тражећи „филозофску револуцију”.[2] Ово их је довело у контакт са надреалистима, дадаистима, и другим групама пре него што су кренули даље ка Француској комунистичкој партији.

Лефевр се придружио Француској комунистичкој партији 1928. и постао један од најистакнутијих француских марксистичких интелектуалаца током друге половине 20. века, пре ступања у Француски покрет отпора.[3] Од 1944. до 1949. био је директор Радиодифузије Француске, француски радио се емитује у Тулузу. Међу његовим радовима високо утицајан био је антистаљинистички текст назван Дијалектички материјализам (1940). Седам година касније, Лефевр објављује своју прву књигу Критика свакодневног живота, која ће касније служити као примарна интелектуална инспирација за оснивање COBRA-e и на крају Ситуционистичке интернационале.[4] Његов рани рад на методу је био поздрављен и позајмљен од стране Шартра у Критици дијалектицког разлога (1960). Током Лефеврове тридесетогодишње сарадње са Комунистичком партијом био је изабран да објави критичке нападе на противничке теоретичаре, нарочито егзистенцијалисте попут Шартра и Лефреовог бившег колеге Низана[5] само да би намерно довео до сопственог искључења из партије због својих јеретичких теоретских и политичких мишљења 50-их година 20. века. Иронично, тада је од служења као примарни интелектуалац у ПЦФ-у постао један од најважнијих француских критичара политике ПЦФ. 11961. Лефевр је постао профессор социологије на Универзитету у Стразбуру, пре придружења факултету на новом универзитету на Нантеру 1965. био је један од најпоштованијих професора, и утицао је и анализирао Мајску побуну 1968. Лефевр је увео концепт права на град у својој књизи Le Droit à la ville[6][7] (објављивање књиге претходи мајским побунама 1968 које су се догодиле у многим француским градовима). Након објављивања ове књиге, Лефевр је написао неколико утицајних радова о градовима, урбанизму и простору, укључујући и Тхе Продуцтион оф Спаце (1974) који је постао један од најутицајнијих и течко цитираних радова урбане теорије. До 1970. Лефевр је такоше објавио неке од првих ктитичких изјава о раду пост-структуралиста, посебно Фукоа.[8] У наредних неколико година је био укључен у уређивацку групу Аргументи, а часопис Нова левица који је у великој мери послужио да омогући Француској јавности да се упозна са центалноевропским ревизинизмом.[9] Лефевр је умро 1991. Часопис Радикална филозофија је издао читуљу, ценећи његову дугу и комплексну каријеру и утицај: Најплоднији француски марксистички интелектуалац умро је у ноћи између 28. и 29. јуна, мање од две недеље након његовог деведесетог рођендана. Током своје дуге каријере, његов рад је постао модеран и изашао из моде неколико пута, и имао је утицај на развој не само филозофије, вец и социологије, географије, политицких наука и књизевних критика.

Критика свакодневног живота
Један од Лефеврових најважнијих доприноса социјалној мисли је идеја „критике свакодневног живота”, чији је зачетак 1930. Лефевр је дефинисао свакодневни живот, дијалектицки као раскршће између „илузије и истине, моћи и беспомоћности, раскршће између сектора који човек контролише и сектора који не контролисе” и где се непрестано јавља трансформативни сукоб између различитих, специфичних ритмова: телесних полиритмичних снопова природних ритмова, физиолошких (природних) ритмова и социјалних ритмова.[10] Свакодневница је била укратко простор у ком се цео живот појављује између ког све фрагментиране активности заузимају место. То је био остатак. Док је тема презентовала себе саму у многим радовима, било је посебно наглашено у његовим истоименим студијама 3 које су изасле у наставцима, после неколико деценија, 1947. 1961. и 1981.

Лефевр је тврдио да је свакодневни живот био неразвијен сектор у поређењу са технологијом и производњом, штавише, средином 20. века капитализам је променио свакодневни живот тако што га је колонизовао, претворио у зону чисте потрошње. У овој зони свакодневнице (досаде), заједничко за све без обзира на класу и специјализованост, јесте то да самокритика свакодневне реалности упркос социјалним обећањима слободног времена може да доведе људе до разумевања, а онда и до промена њихових свакодневних живота. Ово је била суштина за Лефевра зато што је за њега свакодневни живот био тамо где је видео да капитализам преживљава и репродукује се. Без револуције свакодневног живота, капитализам ће наставити да умањује квалитет свакодневног живота и да инхибира стварни самоизражај. Критика свакодневног живота је била пресудна јер по њему само кроз развој услова људског живота, а не кроз апстрактну контролу производних снага, људи могу да достигну утопијско постојање. [11]

Лефевров рад о свакодневном животу је био изразито утицајан у француској теорији, нарочито за ситуационисте, као и у политици.

Социјална продукција простора
Лефевр је посветио велики део својих филозофских дела разумевању важноће простора, како је он назвао, репродукција друштвених односа производње. Идеја је главни аргумент у књизи The Survival of Capitalism, писана као увод у La Production de l’espace (1974) (Продукт простора). Ова дела су јако утицала на одређене на тренутне урбане теорије, углавном у људској географији, виђеној у тренутним делима писаца као што су Дејвид Харви, Долорес Хејден и Едвард Соја, и на савремене дискусије око појма Просторне правде. Лефевр је широм познат као марксиста и био је одговоран за ширење марксистичке теорије, обухвативши свакодевни живот и савремена значења урбанизма у западном свету током 20. века. Генерализација индрустрије и њене повезаности са градовима (која је поменута у La Pansée marxiste et la vile), The Right to the City и The Urban Revolution, Лефеврова дела писана шездесетих година, која су сматрана, међу осталим аспектима, дубоком трансформацијом „града” у „урбан”, која је кулминирала у омни-присуство („комплетна урбанизација друштва”).

Лефевре трврди да постоји више начина производње простора (spatialization), од природног простора („асполутни простор”) до сложенијих спатијализација чији је значај друштвени производ (друштвени простор).[12] Лефевр анализира сваки историјски режим као троделну дијалектику између свакодевне праксе и перцепције, репрезентације или теорије простора и просторну имагинацију времена.

Лефевреов аргумент у The Production of Space је да је простор друштвени продукт, или комплекс друштвених конструкција (базиран на вредностима и друштвених продукта значења), који утиче на просторне праксе и перцепције. Овај аргумент подразумева промену истраживачке перспективе од свремира до процеса његове производње; загрљај разноврсности простора, која су друштвено произведена и продуктивно направљена у друштвеним праксама; и фокус на контрадикторне, конфликтне процесе политичког карактера призводње простора.[13] Као марксиста (али врло критичан према економском структурализму, који је доминирао акедемским дискурсом у његовом времену), Лефевр је тврдио да је овај друштвени продукт урбаног простора од фундаменталног значаја за репродукцију друштва, самим тим и самог капитализма. Социјалном производњом простора командује хегемонијска класа као средство за репродуковање доминације.

„(Друштвени) простор је (друштвени) продукт [...] простор тако произведен такође служи као средство мисли и акције [...] поред тога што је средство производње такође средство контроле, а самим тим и доминације, моћи.”[14]

Лефевре тврди да свако друштво — и стога сваки облик производње — даје одређени простор, свој простор. Град античког света не може бити схваћен као једноставна агломерација људи и ствари у простору — имала је своју просторну праксу, правећи свој простор (који је погодан за себе — Лефевре тврди да је интелектуална клима града у античком свету била веома везана за друштвене производе своје просторности). Онда ако свако друштво производи свој простор, било које „друштвено постојање” тежи да буде право или да прогласи себе правим, не производећи сопствени простор, био би чудан ентитет, врло специфична апстракција неспособна да побегне од идеолошке или чак културне сфере. На основу овог аргумента, Лефевр је критиковао совјетске урбанисте на основу тога што нису успели да произведу социјалистички простор, пошто су само репродуковали модернистички модел урбаног дизајна (интервенције на физичком простору, које су биле довољне да схвати друштвени простор) и примењивали у том контексту:

„Промени живот! Промени друштво! Ове идеје губе у потпуности свој смисао без стварања одговарајућег простора. Лекција коју треба научити из с