Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Дал, Роберт А.
Наслов On democracy / Robert A. Dahl
Врста грађе научна моног.
Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.)
Језик енглески
Година 1998
Издавање и производња New Haven ; London : Yale University Press, 1998
Физички опис В, 217 стр. ; 22 cm
ISBN 0-300-08455-2 (alk. paper)
Напомене For further reading: str. 209-212
Registar
Предметне одреднице Demokratija
Poznati američki politolog, koji je tijekom svog cjelokupnog znanstvenoistraživačkog rada bio zaokupljen samo jednom temom - demokracijom - u ovoj knjizi, također posvećenoj ovom pitanju, izlaže složenu problematiku tog pojma. U tom smislu Dahl objašnjava što je demokracija, zašto je ona vrijedna, kako djeluje i s kojim će se izazovima suočiti u budućnosti. U četiri poglavlja autor obrađuje četiri temeljna pitanja - nakon kratkog pregleda povijesti demokracije u prvom poglavlju, autor u sljedećem raščlanjuje osnovne pojmove vezane za demokraciju. U trećem dijelu Dahl analizira koje političke institucije zahtijeva demokracija, a u završnom poglavlju obrazlaže socijalnoekonomske uvjete i političke orijentacije neophodne za razvoj i održanje demokracije. Knjiga nije primarno pisana za stručnjake, već je namijenjena svima koje zanima ova problematika.

Tags: autor knjige Demokratija i njeni kritičari
Robert Dal






Skica za jednu naprednu demokratsku zemlju
Robert Dal

Ako bismo zamislili jedno drustvo koje bi u granicama ljudskih mogucnosti znacilo maksimalno ostvarenje demokratije i njenih vrednosti, to jest napredno demokratsko drustvo - kakvo bi ono izgledalo? To pitanje je toliko siroko i slozeno da na ovom mestu mogu samo dati skicu nekoliko resenja u tom pravcu.
Pre svega, moguce je poceti zakljuccima koji proizlaze iz ranije iznetih argumenata. Procenu izvodljivosti mozemo, na primer, naci u zakljucku prethodnog objekta. Svet koji se sastoji samo od malih i krajnje autonomnih politickih jedinica nije se vise mogao zamisliti. Moralo je doci do stvaranja zemalja sa sirokim nacionalnim vladama za koje je bilo pozeljno da budu demokratske. Zato nije moguce zamisliti realno demokratsko drustvo bez vladajuce strukture velikih razmera; a kao sto smo videli, obim, to jest velicina, imaju znacajne posledice po domete i mogucnosti demokratije.
Drugi moj zakljucak, onaj koji se tice moralnog elementa, glasi: u granicama mogucnosti gradjani napredne demokratske zemlje treba da raspolazu politickim resursima potrebnim za ucestvovanje u politickom zivotu pod, uglavnom, jednakim uslovima.
Mnogima ova postavka moze izgledati toliko neobicna po svojim implikacijama, da je treba odbaciti kao apsurdnu. Zbog toga se moramo ponovo podsetiti zasto je politicka jednakost toliko znacajna. Po mom misljenju, ni politicka jednakost ni demokratski proces ne mogu se opravdavati samo tezom da su i jedno i drugo sustinski dobri. Cvrsce obrazlozenje je, naime, da je tu rec o najsigurnijim sredstvima zastite i unapredjenja dobrobiti i interesa svih onih lica na koja se kolektivne odluke odnose. Da ponovimo: najbitnija dobra koja se ostvaruju u demokratskom procesu i na osnovu politicke jednakosti, obuhvataju slobodu samoodredjenja, pravo na razvoj sopstvene licnosti i zastitu i unapredjenje drugih zajednickih interesa.
Politicka jednakost, prema tome, nije cilj koji mozemo postici samo "na teret" slobode i samorazvoja licnosti; ona je, pre svega, bitno sredstvo za postizanje pravedne raspodele slobode i postenih mogucnosti za samorazvoj.
Moje izricito interesovanje okrenuto je zato politickoj jednakosti, ali istovremeno i mozda jos vise, slobodi, covekovom razvoju i ljudskoj vrednosti.
Ono sto, prema tome, trazimo jeste projekat jednog mnogobrojnog drustva politicki jednakih ljudi i gradjana. Medjutim, kako je uopste moguce da gradjani u okviru jedne zemlje budu politicki jednaki?
Na jednom ekstremu, moguce je zamisliti zemlju u kojoj drustvene i ekonomske strukture bez drzavnog regulisanja, automatski distribuiraju svim gradjanima resurse potrebne radi podjednakog ucestvovanja u donosenju kolektivnih odluka. Tako se drustvenim strukturama spontano obezbedjuje jednakost u raspodeli i, time, politicka jednakost. Ovakav samoregulisani egalitarni poredak nije nikad postojao u istoriji (uz moguci izuzetak malih zajednica pre pojave pismenosti), a sasvim je neverovatno da bi ga moglo biti i u nekoj predvidljivoj buducnosti.
Ovim dolazimo do treceg zakljucka koji se odnosi na politiku u javnom sektoru: u jednoj naprednoj demokratskoj zemlji, naime, svesno se regulisu njene drustvene, ekonomske i politicke strukture i time postize politicka jednakost.
Sa ovim zakljuckom na umu, mozemo sad pokusati da zamislimo zemlju u kojoj je drzava tako dobro regulisala drustvene i ekonomske strukture, da su svi politicki resursi raspodeljeni podjednako svim gradjanima (iako sam sasvim svestan da je krajnje neizvesno sta znaci rec "podjednako"). medjutim, i ovog puta nisam u stanju da vidim kako bi jedan ovakav uredjeni poredak, u kome vlada potpuna jednakost, uopste mogao postojati, posebno u zemlji sa velikim i umereno razudjenim drustvom. Ne verujem da bi gradjani takve zemlje mogli efikasno da sprece zvanicnike drzave, a narocito najvise lidere, da ojacaju sopstvene izuzetne regulatorne pozicije i uvecaju svoje moci i privilegije. I ono sto pocinje kao briga za politicku jednakost, u takvom slucaju se zavrsava kao politicka nejednakost i drzavno ugnjetavanje.
(Posledice po efikasnost, privredni rast, stvaralastvo i produktivnost bile bi u ovakvoj situaciji bez sumnje katastrofalne.)
Ovakva razmatranja dovode me do cetvrtog zakljucka. Zbog ogranicenja koja postavljaju stvarnost i razmena raznih vrednosti, i optimalno izvodljivo ostvarenje cilja politicke jednakosti u jednoj naprednoj demokratskoj zemlji, jos uvek bi znacilo postojanje znatnih nejednakosti gradjana u sferi politickih resursa, sposobnosti i mogucnosti.
Cetvrti zakljucak me neposredno uvodi u peti. Posto je lakse otkriti nacine smanjenja nejednakosti nego nacine postizanja savrsene jednakosti (sto god to znacilo), nasa zamisljenja napredna demokratska zemlja najverovatnije bi svoju paznju usmerila na smanjenje "popravljivih" uzroka velikih politickih nejednakosti".
Koji su, prema tome, popravljivi uzroci politickih nejednakosti? Iako u ovom kontekstu ne mogu ni pokusati da pruzim potpune odgovore, korisno je skrenuti paznju na tri univerzalna uzroka ovih nejednakosti (i, time, nejednakost u slobodi, mogucnostima razvoja licnosti i unapredjenja i zastite opravdanih interesa). To su sledeci uzroci: razlike u resursima i mogucnostima primene prinude sa elementima nasilja; razlike u ekonomskom polozaju, resursima i mogucnostima; razlike u znanju, informisanosti i saznajnim vestinama. U 17. poglavlju raspravljano je o nacinima otklanjanja ovih prvih razlika. Iako je ta rasprava nepotpuna, necu se zadrzavati na tom problemu, vec su paznju usmeriti na preostale razlike.
Drugim recima, dolazim do zakljucka - i to je moj sesti zakljucak - da ce se u zamisljenoj naprednoj demokratskoj zemlji aktivno teziti smanjenju onih razlika u sposobnostima i mogucnostima gradjana da delotvorno ucestvuju u politickom zivotu, koje su u znatnom stepenu prouzrokovane raspodelom ekonomskih resursa, pozicija u drustvu i mogucnosti, a tako isto i raspodelom znanja, informacija i saznajnih vestina.

Ideje o ekonomskom poretku napredne demokratske zemlje

Moguce je prigovoriti da je resenje problema raspodele ekonomskih resursa, drustvenih pozicija i mogucnosti sasvim ocigledno. Zar nije moderno, dinamicno i pluralisticko drustvo u sustini demokratsko drustvo?
Kao sto smo videli u 18. poglavlju, tacno je da se u takvom drustvu favorizuju institucije poliarhije i, u toj meri, demokratija. Ali ako se dinamicnoscu modernog pluralistickog drustva proizvode neki uslovi potrebni poliarhiji, to ne znaci i da se - iz razloga o kojima ce odmah biti reci - time spontano stvaraju uslovi koji su potrebni u daljoj demokratizaciji poliarhije.
U vrsti modernog, dinamicnog i pluralistickog drustva povezanoj sa poliarhijom, upravne strukture privrednih preduzeca uglavnom biraju (bar nominalno) vlasnici, kojima su te strukture i odgovorne; vlasnici su, pak, najvecim delom privatne osobe ili kolektiviteti izvan firme. Karakteristicno je takodje da je proizvodna aktivnost preduzeca orijentisana prema trzistu. Iako se ova vrsta ekonomskog poretka cesto naziva "kapitalizam", Carls Lindblom ga preciznije zove "trzisno orijentisani privatni preduzetnicki sistem" (1977, 107 i dalje). U svakom slucaju ova kategorija obuhvata neobicno mnogo varijeteta: od laissez faire i ranoindustrijskih sistema, do onih podrobno regulisanih i osobenih za XX vek, a zatim sistema socijalnog staranja i, najzad, novijih ili postindustrijskih sistema.
Cak se i procesi "drzave blagostanja" kasnog XX veka veoma razlikuju od skandinavskih sistema,koji su redistributivni, sa visokim porezima i razvijenim socijalnim osiguranjem, kao i sa neokorporativistickim pristupom i kolektivnim ugovaranjem; razlikuju se i od neznatno redistributivnih sistema kao sto su oni u Sjedinjenim Drzavama i Japanu, u kojima je oporezivanje umerenije, socijalno osiguranje ogranicenije, a kolektivno ugovaranje relativno nerazvijeno.
Bilo bi znatno pogresno zakljuciti da ekonomski poredak demokratskih zemalja u kojima postoje moderna, dinamicna i pluralisticka drustva, postavlja identicne probleme kao demokratizacije ili u tom smislu zahteva identicna resenja. I pored toga moguce je predloziti neke zajednicke elemente resenja koje se moze smatrati zadovoljavajucim.