Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Делез, Жил
Наслов Ниче и филозофија / Жил Делез ; с француског превела Светлана Стојановић
Врста грађе књига
Језик српски
Година 1999
Издавање и производња Београд : Плато, 1999 (Београд : Плато)
Физички опис 245 стр. ; 20 cm
Други аутори - особа Стојановић, Светлана (преводилац) (друго)
Збирка Библиотека "На трагу" ; 27
Напомене Превод дела: Nietzsche et la philosophie / Gilles Deleuze
Тираж 500
Скраћенице: стр. 234
Белешка / С. С.: стр. 244-245
Слика аутора и белешка о аутору на корицама.
Предметне одреднице Ниче, Фридрих, 1844-1900 -- Филозофија
УДК 14 Nietzsche

Ako posmatramo Hrista kao tip licnosti i pri tome ga odvojimo od hriscanstva kao tipa kolektiviteta, uvidecemo do koje mere kod Hrista nema resantimana i neciste savesti, njega definise radosna vest, on predstavlja zivot koji nije hriscanski, tako da hriscanstvo nije Hristova religija... Hriscanstvo nije izumio Hristos, vec sveti Pavle, covek neciste savesti, covek resantimana" (Delez, str. 170.) Sam Nice pak pise: "Posle radosne vesti (rodjenja Hristova), odmah je stigla najgora od svih: vest svetog Pavla. Sveti Pavle je otelotvorenje tipa suprotnog radosnom vesniku (Hristu). On je genije mrznje, sa vizijom mrznje, sa neumoljivom logikom mrznje.

Sta sve ovaj dizangelista nije zrtvovao mrznji! Pre svega Spasitelja: on ga je razapeo na svoj krst. Sveti Pavle je "otkrio" smisao krivice: On je Hristovu smrt protumacio "kao da je Hrist umro za nase grehe"...

Bibliografija
Empirizam i subjektivnost (1953), (Empirisme et subjectivité)
Niče i filozofija (1962), (Nietzsche et la philosophie)
Kantova kritika filozofije (1963), (La philosophie critique de Kant)
Prust i znakovi (1964, drugo dopunjeno izdanje 1976), (Proust et les signes)
Bergsonizam (1966), (Le Bergsonisme)
Mazohizam: Hladnoća i surovost (1967), (Présentation de Sacher-Masoch)
Razlika i ponavljanje (1968), (Différence et répétition)
Ekspresionizam u filozofiji: Spinoza (1968), (Spinoza et le problème de l'expression)
Logika osećaja (1969), (Logique du sens)
Spinoza: Praktična filozofija (1970, drugo dopunjeno izdanje 1981), (Spinoza - Philosophie pratique)
Kako mi prepoznajemo strukturalizam? (1972), (A quoi reconnaît-on le structuralisme?)
Kafka: Literatura za maloletnike (1975), (Kafka: pour une littérature mineure)
Dijalog II (1977, drugo dopunjeno izdanje 1996 uz saradnju Klare Parnet), (Dialogues)
Fransis Bejkon- Logika osećanja (1981), (Francis Bacon - Logique de la sensation)
Bioskop 1- Pokretna slika (1983), (Cinéma I: L'image-mouvement )
Bioskop 2- Slika u vremenu (1985), (Cinéma II: L'image-temps )
Fuko (1986), (Foucault)
Pregovaranje (1990), (Pourparlers)
Eseji Kritično i Kliničko (1993), (Critique et clinique)
Čista imanencija (2001), (Pure Immanence)
Pusta ostrva i ostale priče (2002), (L'île déserte et autres textes)
Dve vrste besa: tekstovi i intervjui (2004), (Deux régimes de fous et autres textes)
U saradnji sa Feliksom Gutarijem

Anti-Edip (1972), (Capitalisme et Schizophrénie)
Hiljadu platoa (1976), (Rhizome )
Šta je filozofija? (1986), (Qu'est-ce que la philosophie?)
U saradnji sa Mišel Fukoom

Intelektualci i moć: Diskusija između Deleza i Fukoa: Žurnal TELOS (1973)
Dokumentarci
L'Abécédaire de Gilles Deleuze u saradnji sa Klarom Parnet
Vidi još
Delez i Gatari i njihov rad
Gilbert Simondonova teorija individuacije
Opažanje
Problem budućih kontigenti
Srećna razlika
"Niče i filozofija"

Nenad Daković

Zamišljen očigledno kao dijalog sa tradicijom (autori poput Medvedeva, Loseva, Aurelija ili Aristotela), biblioteka izdavačke kuće "Plato" "Na tragu", koju uređuje Ilija Marić, upravo se od Delezove knjige "Prust i znanci", ili možda već od Ničeovih "Nesavremenih razmatranja", srećno okreće savremenosti, ostvarujući na ovaj način plodan dijalog sa tradicijom. Nije zato neobično da su u poslednje vreme upravo u ovoj ediciji objavljeni prevodi najznačajnijih savremenih autora, poput Hajdegera, Fukoa ili samog Deleza. Možda je upravo to ona "srećna razlika", kako je naziva sam Delez, misleći na Ničeovu poziciju ili centralno mesto u savremenom mišljenju. Jer, upravo je ova "srećna razlika", koja je prema Delezu epilog Ničeovog praktičnog učenja: "Da je razlika srećna, da su mnoštvo, nastajanje i slučajnost dovoljni, da su sami po sebi predmet radosti; da se samo radost vraća" - to je, veli Delez, Ničeovo praktično učenje.
Upravo je ova razlika - prema Delezu - ne samo novi vrednosni elemenat u savremenom mišljenju, nego novo mesto vrednosti ili preloma, ili mesto transmutacije moderne u postmodernu. Zato je upravo Niče, zahvaljujući Delezovoj čudesnoj interpretaciji, nasuprot Hajdegerovim "mračnim analizama" - otkriven kao mesto ove "srećne razlike" u modernom mišljenju, odnosno, preokreta prema postmoderni. Tako je sticajem okolnosti ova edicija omogućila unutrašnji uvid u genealogiju ovog preokreta prema postmoderni iako to, verovatno, nije bio njen pravi smer.
Jer, Delezova namera je u teorijskom smislu upravo artikulacija ovog preloma čije je središte ili mesto - ne prevrednovanja, nego otkriće novog mesta vrednosti u ovoj transmutaciji - upravo Ničeova filozofija. Čitava jedna tradicija u modernom mišljenju, od koje je najuticajnija Hajdegerova interpretacija, u Ničeu je videla "mračnog mislioca" volje za moć, prevrednovanja svih vrednosti, sumnjivog učenja o "Natčoveku" ili "Antihristu" i, najzad, mislioca zapadnog nihilizma i metafizike. Delezova interpretacija je radikalna, da se poslužimo njegovim terminom, transmutacija ovog pristupa. Pri tome je i pored svog raskošnog jezika, izvedena minucioznim analitičkim postupkom, što joj obezbeđuje ključnu poziciju, ne samo u raspravama o Ničeovoj filozofiji, nego i u savremenoj filozofiji uopšte.
"Ničeov plan je bio, najopštije gledano", veli na samom početku analize Delez, "uvesti u filozofiju pojmove smisla i vrednosti. Moderna filozofija je očigledno dobrim delom živela, i još uvek živi, od Ničea... Teorija vrednosti u modernoj filozofiji je, međutim, proizvela novi konformizam i novu poslušnost." Protiv nje ustaje Ničeova misao. Zato su u ovome sadržane i osnovne tačke interpretacije. Centralno mesto (mesto transmutacije a ne preokreta) Ničeove filozofije u modernom mišljenju, njen subverzivni aspekt koji u pogledu kritike obavlja zadatak koji nisu uspele da obave čuvene Kantove "Kritike" ograničene svojom usmerenošću na "više", "onostrane vrednosti". I pojmovi "smisla" koji se više ne temelje na učenju o biću, nego na igri sila ili moći i njihovim diferencijama, od kojih je najvažnija ona između reaktivnih i aktivnih moći na kojima počiva sam život. I najzad samih "vrednosti" čiji je cilj ne "prevrednovanje", nego čudesna dionizijska transmutacija vrednosti, "vrednost samih vrednosti", od kojih je najvažnija upravo sam život.
Zato je Ničeova teorija vrednosti središna tačka ove interpretacije čiji je epilog ona "srećna razlika" ili Natčovek koji nije nešto više od čoveka, nego novi početak i ovo novo mesto vrednosti. Jer on nije supstitucija vrednosti već konverzija volje koja služi ovom "višku života" o kome govori Ničeova filozofija. Zato jedino umetnost realizuje veličanstveni Ničeov program konverzije svih vrednosti morala, crkve ili države i same reaktivne kulture kojoj se suprotstavlja Niče. Umetnost kao najviša moć lažnog, dionizijska transmutacija i natčovečanski genije koji slavi život. Zato bez ove knjige nije moguće sasvim razumeti postmodernu, prednost koju Niče daje filologu nad naučnikom, i sam izlaz iz metafizike i nihilizma prema životu.

01.01.00
Danas
17.06.2000.
Zil Delez: "Nice i filozofija"
Hrist protiv hriscanstva
Ako posmatramo Hrista kao tip licnosti i pri tome ga odvojimo od hriscanstva kao tipa kolektiviteta, uvidecemo do koje mere kod Hrista nema resantimana i neciste savesti, njega definise radosna vest, on predstavlja zivot koji nije hriscanski, tako da hriscanstvo nije Hristova religija... Hriscanstvo nije izumio Hristos, vec sveti Pavle, covek neciste savesti, covek resantimana" (Delez, str. 170.) Sam Nice pak pise: "Posle radosne vesti (rodjenja Hristova), odmah je stigla najgora od svih: vest svetog Pavla. Sveti Pavle je otelotvorenje tipa suprotnog radosnom vesniku (Hristu). On je genije mrznje, sa vizijom mrznje, sa neumoljivom logikom mrznje. Sta sve ovaj dizangelista nije zrtvovao mrznji! Pre svega Spasitelja: on ga je razapeo na svoj krst. Sveti Pavle je "otkrio" smisao krivice: On je Hristovu smrt protumacio "kao da je Hrist umro za nase grehe".
Razdvajanje Hrista i hriscanstva proizlazi iz Niceove temeljne filozofske pozicije, a ona je po svemu sudeci naznacena u spisu pod nazivom "Filozofija u tragicnom razdoblju Grka", iz 1873. godine. Taj spis polaze temelje za Niceovu misao o nihilizmu kao obezvredjivanju svih vrijednosti i redukciji covjeka i zivota na apstraktne i bezivotne principe i one strane istine. A paradigma sveg tog obezvredjivanja zivota je hriscanstvo kao rigidni sistem bezivotnih normi i nacela, kao "ledena pustinja apatrakcija", kako je, inspirisan Niceom, citavu hriscansku kulturu oznacio Valter Benjamin. U potrazi za misaonim modelom koji prosiruje i uzdize sam zivot i zivotnu radost, Nice se vraca u prethriscansku eru, u tragicno razdoblje Grka kome sustinski kao nosilac najradosnije vijesti koja nije hriscanska, pripada i sam Hrist.
"Time sto Nice iznova preokrece prevrednovanje paganskog svijeta, koji je izvrsilo hriscanstvo, svijest o grijehu postaje za njega najveci dogadjaj u istoriji "bolesne duse" i najsudbonosniji trik religiozne interpretacije. Suprotno njoj, Nice je tu bitku (zivotu) zelio povratiti njegovu nevinost i egzistenciju, koja je postala ekscentricna, s onu stranu dobra i zla, iznova je povezati sa prirodnim kosmosom vjecitog vracanja zivota... A da bi kritiku hriscanstva mogao utemeljiti istorijski, on je ucinio paradoksalan pokusaj da na vrhunac moderniteta iznova postavi antiku". (K. Lowith: "Od Hegela do Nicea", Sarajevo, 1988. str. 374.)
Svoju raspravu o Niceu i filozofiji Z. Delez razvija upravo n humanities". timeshighe