Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Aleksandar Gajic: Krst i krug Spengler, Evola, Tojnbi
Научну монографију др Александра Гајића, «Крст и круг» (Архив Војводине – ИЕС, 2022) чине једанаест поглавља, свако са низом потпоглавља, који се баве различитим мислиоцима и научницима који су заговарали циклично виђење историје, и то од времена средњег века до данашњих дана. Уз биографије заговорника циклизма и најважније специфичности теорија које су заговарали, аутор пружа критички осврт на њихова виђења, указује на њихов значај за историју друштвених наука, пре свега социологију и историјску науку, али и филозофију. И, што је најбитније, књигу карактерише изразита актуелност, јер у њој проверава значај цикличних виђења за разумевање најважнијих савремених друштвених токова, оних које су обележиле прве две деценије двадесет и првог века. У позадини критичког проверавања и садашњости и теоријских домета цикличних теорија, уочава се њихово јасно сучељавање са хришћанством, то јест са хришћанским погледом на историју, псоебно по питању односа поједица и друштва, али и слободе и детерминисаности.

Прво поглавље се бави «праоцем» историјске социологије, арапским научником Ибн Халдуном и његовом теоријом асабијских циклуса. Следи поглавље које врши опсервацију два савремена мислиоца успона и пада цивилизација, Џареда Дајмонда и Питера Турчина, међу којима је овај други изразити заговорник оживљавања приступа Ибн Халдуна о «асабијским циклусима» у савременој науци, уз коришћење савремене научне апаратуре. Треће поглавље се бави Николајем Данилевским (аутором знамените књиге «Русија и Европа») и његове полемике о цикличном животу култура коју је овај водио са руским религиозним филозофом Владимиром Соловјевом. Четврто поглавље се бави савременом рецепцијом и значајем Шпенглерове културне морфологије за разумевање културно-цивилизацијских кретања, а пето односом Шпенглеровог учења и хришћанства. Шесто поглавља даје критички приказ учења неколицине мање познатих следбеника Шпенглерове културне морфологије, иначе међусобно веома различитих, као што су Егон Фридел, Френсис Јоки и Амари де Ријенкур. Следеће, седмо поглавље, проучава однос познатог руског филозофа Николаја Берђајева према цикличнм виђењима историје, пре свега оној Шпенглеровој. Осмо поглавље бави се Арнолдом Тојнбијем и његовим истиографским дометима «превредновања» Шпенглеровог дела, а девето цикличним погледом учења Питирима Сорокина на сексуализацију западне културе. Десето поглавље тиче се односа цикличних погледа на историју перенијалистичке/традиционалистичке школе мишљења у двадестом веку, посебно оне коју је заговарао Јулиус Евола, водећи италијански традиционалиста. Последње, једанаесто поглавље суочава све савремене цикличне теорије са још једном савременом историјском и социолошком теоријом (коју је посебно популаризовао Шмуел Ајзенштат) – теоријом «аксијалног доба».