Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Solidno očuvano, blago talasasto pri dn
Аутор - особа Жигон, Стево, 1926-2005 = Žigon, Stevo, 1926-2005
Наслов Драматизације ; Адаптације / Стево Жигон
Врста грађе драма
Језик српски
Година 2003
Издавање и производња Београд : Алтера ; Брчко : McMilan, 2003 (Београд : Алтера)
Физички опис 470 стр. : илустр. ; 24 cm
ISBN 86-81459-49-X (брош.)
Напомене На хрпт. нумерација 3
Тираж 333
Из биографије: стр. 469-470.
УДК 821.163.41-2
Štampanje dramatizacija romana u ovoj knjizi ima pre svega za cilj da one ne budu zaboravljene.
Stevo Žigon rođen je 8. decembra 1926. godine u Ljubljani, u krojačkoj porodici slovenačkog porekla, od oca Štefana i majke Marije Žigon, rodom iz Trsta. Otac mu je bio pripadnik Sokolskog pokreta a njegova tetka bila sobarica kraljica Marije. Njegovi roditelji su se nakon dolaska Musolinija i fašista na vlast 1922. godine, iselili iz Italije u Ljubljanu, gde je Stevo od 1937. godine pohađao gimnaziju, a 1945. godine maturirao. Februara 1942. godine postao je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Kao mlad čovek, godinu dana je proveo zatvoren u nemačkom, belogardejskom i italijanskom zatvoru, poslednje dve godine rata je proveo u zloglasnom konc logoru Dahau, od decembra 1943. do maja 1945. godine, gde je i naučio nemački jezik. Zbog znanja jezika i poznavanja mentaliteta, vrlo često je kasnije igrao uloge ciničnih i hladnih nemačkih oficira.[1]

Studirao je glumu u Ljubljani, gde je završio jedan semestar na Akademiji za glumačku umetnost i Lenjingradu, gde je studirao od 1946. do 1948. godine na tamošnjem Lenjingradskom teatralnom institutu.[1] Diplomirao je 1952. u izvanrednoj klasi Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu.[2] Na Akademiji za pozorišnu umetnost je bio jedan od prvih asistenata, prilikom njegovog osnivanja 1949. Prelomni trenuci njegove umetničke karijere vezani su za Bojana Stupicu, koji je doprineo njegovom angažmanu na filmu i režiji. Tokom godina, sve manje glumi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP) i Ateljeu 212, a sve više se okreće režiji.[3] Na filmu debituje 1950. dvema malim ulogama. Kao svoje najbolje dve uloge izdvaja onu novinara u filmu Oksigen (M. Klopčić, 1970), za koju je na festivalu u Puli nagrađen Zlatnom arenom, kao i onu u filmu Rondo (Z. Berković, 1966). Zapaženo glumi i na televiziji, a posebnu popularnost stiče tumačeći lik zloglasnog majora Krigera u TV serijama Otpisani i Povratak otpisanih. Glumi i u kratkim igranim filmovima (npr. N. Stojanovića).[1]

Godine 1968. za vreme junskih studentskih demonstracija u Beogradu, njegova pojava u dvorištu Filozofskog fakulteta i njegov nastup sa insertom iz pozorišnog komada „Dantonova smrt“, gde je igrao poštenog, beskompromisnog i surovog Robespjera sa njegovim govorom na suđenju Dantonu, izazvala je eksploziju oduševljenja studenata koji su ga slušali i gledali: „... kada gledamo kako se ovi markizi i grofovi Revolucije kockaju, kada njih gledamo s pravom se možemo upitati jesu li oni opljačkali narod...! Nema sporazuma, nema primirja sa ljudima za koje je Republika špekulacija, a Revolucija zanat!!..“[1]

Po ideološkom opredeljenju se izjašnjavao kao komunista i bio je poštovalac Staljinovog lika i dela. Kategorično je branio ideje ateizma.[1]

Na prvim višestranačkim izborima u Srbiji 1990. godine bio je kandidat Socijalističke partije Srbije (SPS) za narodnog poslanika, ali nije izabran.

Supruga Jelena i ćerka Ivana su takođe poznate glumice, a sin Nikola Žigon je slikar. Njegov vanbračni sin Vid Žigon (1971) živi u Sloveniji.[4]

Preminuo je 28. decembra 2005. godine u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5]

Režirao
Draga Rut (u Mostaru), 1954.
Agonija (u Malom teatru u Moskvi), 1979.
Ožalošćena porodica (u Boljšom dramatičeskom teatru u Lenjingradu).
Režirao je u sledećim pozorištima:

Narodno pozorište u Beogradu — Romeo i Julija — 1981, Gospođica Julija (Strinberg) — 1994, Idiot (Fjodor Mihajlovič Dostojevski) — 1995, Galeb (Čehov) — 2000.
Jugoslovensko dramsko pozorište,
Teatar poezije,
Akademsko pozorište,
i u gradovima: Novi Sad, Vršac, Sombor, Banja Luka, Dubrovnik, Bitola, Zenica, Zaječar, Kragujevac, Ljubljana...
Njegova režija Hamleta posebno je zapamćena kao izazovna i polemična.

Uloge u pozorištu
Kralj Betajnove (Ivana Cankara) — Franc
Antigona (Sofokle) — Hemon
Kandida (Bernard Šo) — Marčbenks
Fedra (Rasin) — Hipolit
Glorija (R. Marinković) — Don Jere
Braća Karamazovi (Fjodor Mihajlovič Dostojevski) — Tužilac
Suparnici (Šeridan) — Fokland
Dubrovačka trilogija (Ivo Vojnović) — Gospar Miho, Marko pl. Tudizip
Zatočenici iz Altone (Žan Pol Sartr) — Franc
Ifigenija na Tauridi (Johan Volfgang Gete) — Toant
Dantonova smrt (1968) — Robespjer
Maskerata (Miroslav Krleža) — Don Kihot
U agoniji (Miroslav Krleža) — Križovec
Ivanov (Anton Čehov) — Ivanov
Obična priča (Gončarov) — Petar Ivanovič
Pigmalion (Bernar Šo) — Henri Higins
Hamlet (Vilijem Šekspir) — Hamlet
Vuci i ovce (Aleksej Ostovski) — Berkutov
Otelo (Vilijem Šekspir) — Jago
Napisao je:

„Stevo Žigon — hronika“
„Monolog o pozorištu“
„Dramatizacije i adaptacije“