Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Kješlovski, Kšištof, 1941-1996 = Кјешловски, Кшиштоф, 1941-1996
Piesiewicz, Krzysztof = Пјесјевич, Кшиштоф
Наслов Deset božijih zapovesti : scenaristički roman / Kšištof Kješlovski, Kšištof Pjesjevič ; prevela Ljubica Rosić
Јединствени наслов Dekalog. srpski jezik
Врста грађе сценарио
Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност)
Језик српски
Година 2001
Издавање и производња Beograd : "Filip Višnjić", 2001 (Beograd : "Filip Višnjić")
Физички опис 280 str. ; 21 cm
Други аутори - особа Rosić, Ljubica, 1944- (преводилац)
Росић, Љубица, 1944- (преводилац)
Збирка ǂBiblioteka ǂAlbatros ; ǂknj. ǂ85
ISBN 86-7363-276-5 (broš.)
Напомене Prevod dela: Dekalog / Krzysztof Kieślowski, Krzysztof Piesiewicz
Str. 279-280: Beleška o autorima / Lj. R.
УДК 821.162.1-293.7

Delo Kšištofa Kješlovskog i Kšištofa Pjesjeviča, Deset Božjih zapovesti tek ovlašno odredjuje podnaslov: scenaristički roman. U obradi koju je za ciklus televizijskih filmova u ukupno deset epizoda maestralno iskazana filmska poetika Kješlovskog u okviru evropskog autorskog filma poynih osamdesetih polazište naslova i propozicija iz starozavetnog obrasca isto tako je samo jedna mogućnosti. Pjesjevič,

koji će kao scenarista svoje iskustvo varšavskog advokata angažovanog u politici preneti i u potonje i poslednje radove Kješlovskog, u rezigniranu meditaciju o stanju evropskih liberalnih vrednosti filmske trilogije "Tri boje" iz devedesetih, imao je promućurno polazište o stanju ljudskog iskustva komunističke svakodnevice. Na tom kursu "deset zapovesti" i jesu kretanje kroz putanje sudbina i istrošenih okolnosti u koje su stanovnici priča, a u dijaloškoj formi drame i uvučeni. U deset filmova po zapovestima, Kješlovski je pokazao varijantu potmulog, ponegde religijskog traganja iz zastrašujućih okolnosti neuredjenih života, skrivanja, ponavljajućih navika, opsesija, administriranja i seobe ljudskih duša u prodornoj dokumentarističkoj konstrukciji. Vrline koje su uočljive i u opisima i govorima gde se, kako u pogovoru prevodilac primećuje, "ono što se dogadja junacima ove knjige našem čitaocu je sada mnogo bliže i prepoznatljivije." Okolnosti koje vrste ugroženosti, poniženja i realnog nametnutog apsurda zaokružuju, propast modernističkog i realsocijalističkog pravca humanog življenja, na mikro planovima zapleta i pripovesti u svim zapovestima, kao u malim dramama jednog od najvećih evropskih reditelja u kulminaciji XX veka otvaraju se u raskošnim nijansama. Iskušenje za opseg života ugroženog lošim vladavinama i moralnim ponorom iz koga su izbavljenja praktično ili nemoguća ili se odvijaju na nivoima neobjašnjivog, koincidencije, ukrštanja i čuda. (N.Š.)

Knjiga "Deset božijih zapovesti"Kšištofa Kješlovskog i Kšištofa Pjesjeviča predstavlja romansirani scenario za film,pod istim naslovom,koji je s velikim uspehom prikazivan u čitavom svetu.Jedan od najvećih evropskih režisera
(Kješlovski,1941-1996) i poznati varšavski advokat i političar (Pjesjevič )
udružili su umeće vrsnog režisera dokumentariste i bogato iskustvo stečeno u varšavskim sudovima.Počeli su da surađuju još 1985.kada su
zajedno napisali scenario za film "Bez kraja",a potom:"Kratki film o ubijanju"(1988),"Kratki film o ljubavi"(1988),"Deset božijih zapovesti"(1989),"Dvostruki Veronikin život"(1991) i "tri boje:Plavo,Belo,Crveno"(1993/1994)."Zapovesti"se mogu čitati i kao roman,jer se kao u klasičnom romanu putevi glavnih junaka ukrštaju,a centar radnje je velika siva zgrada u kojoj živi većina njih.Lekari,službenici,studenti,
taksista,violinistkinja...to je svet kojem se autori ove knjige okreću,možda u želji da probude u nama veru,nadu i ljubav,da nam otkriju smisao života koji je negde tu,ali ga mi ne primećujemo.

Večernje novosti
26.05.2001.
Roman o deset zapovesti
Otuđene duše
POZNAT našoj i svetskoj javnosti kao izvanredan režiser, Kšištof Kješlovski (1941-1996), sa svojim prijateljem Kšištofom Pjesjevičem, napisao je roman "DESET BOžiJIH ZAPOVESTI", prema scenariju istoimenog filma, koji je imao veliki međunarodni uspeh.
Mesto zbivanja je Poljska u doba krize iz tranzicije, a centar događanja je velika siva zgrada u kojoj živi većina junaka. Lekari, službenici, studenti, taksisti, violinistkinja... to je svet kojim se autori ove knjige kreću, možda u želji da probude u nama veru, nadu i ljubav, da nam otkriju smisao života. NJih najviše interesuje ono što se dešava u ljudskim dušama, u pomerenim vremenima, u dušama običnih, malih ljudi, usamljenih, otuđenih, zabrinutih, sa mnogo mana i protivrečnosti, kaže prevodilac LJubica Rosić.
01.01.00
ETIČKI PAKAO

Kšištof Kješlovski i Kšištof Pjesjevič, Deset Božijih zapovesti, Filip Višnjić, Beograd 2001

piše: Vladislava Gordić

U jednoj velikoj, bezličnoj sivoj zgradi žive junaci deset priča po Božjim zapovestima: matematičar koji u potrazi za dokazom da Bog ne postoji gubi sina; lekar od čije dijagnoze zavise život deteta začetog u preljubi i sreća smrtno bolesnog prevarenog muža; devojka zaljubljena u čoveka koji joj možda i nije biološki otac; taksista koji će biti ubijen zato što njegov ubica želi da vidi more; voajer koji veruje u ljubav; mlada majka koja svoju kćer krade od svojih roditelja; profesorka koja se sreće sa Jevrejkom čiji je život četrdeset godina ranije odbila da spase; bračni par koji se bori da sačuva svoju ljubav čak i uz pomoć smrti; filatelista koji ostavlja sinovima u nasle|e zbirku maraka od neprocenjive vrednosti i opsesiju njome. Njihova zajednička kuća u bezličnoj varšavskoj četvrti skriva mikrokosmos priča koje se diskretno prepliću ili frontalno sudaraju, a imaju zajedničku temu: potragu za srećom u srcu etičkog pakla.

Deset Božijih zapovesti se žanrovski odre|uje kao "scenaristički roman". Ta sintagma dovodi čitaoca sa ovih prostora u nedoumicu: nenavikli na (u zapadnoj kulturi odavno uobičajen) filmski scenario u literarnoj formi, mnogi će biti skloni da konceptualni ogled o etici jednog reditelja i jednog advokata shvate kao blago proširenje filmskog sinopsisa kakvom u beletristici nema mesta. Me|utim, saradnja dva Kšištofa rezultirala je filmovima sa toliko dominantnim literarnim i filozofskim predloškom da ih je gotovo nemoguće svesti na sinopsis: u prilog ovoj tvrdnji govore suptilna alegoričnost Tri boje i fascinantna parabola o duši i telu u Veronikinom dvostrukom životu. U svim svojim delima Kješlovski i njegov scenarista Pjesjevič tragaju za Bogom i za naznakama božanskog prisustva u svakodnevnom životu. Njihovi filmovi proširuju granice alegorije, parabole i homilije - one vrste propovedi koja nas na primerima iz života uči kako da živimo u dosluhu sa Bogom. Srednji vek je u cilju pouke stvorio moralitet kao dramatizaciju propovedi: u našem je vremenu svaka eksplicitna didaktičnost uzaludna. Nije, me|utim, i besmislena, jer kasno postmoderno doba za posredovanje apstraktnih vrednosti i ideja uvek može da upotrebi film. Scenario može da bude legitimna i zaokružena literarna forma već samim tim što udružuje dve komponente koje se u "čistim" književnim oblicima počesto gube - motiv i strukturu.
U Deset Božijih zapovesti spoj lucidnih replika i refleksivnih didaskalija rezultira radikalnim minimalizmom koji ogoljuje emocije i reakcije, prezentujući ih u njihovom rudimentarnom obliku. Svaka zapovest ima besprekornu dramsku strukturu i dosledno poštuje nametnutu temu etičkog pakla. Delo Kješlovskog i Pjesjeviča postaje istočnoevropski pandan zbirke priča Vajnzberg, Ohajo [ervuda Andersona, gde je glavni junak jedan američki gradić u kom se ukrštaju različite ljudske sudbine. Glavni junak Deset Božijih zapovesti je ljudski život u jednom novom varšavskom getu, onom etičkom. Svaka zapovest razvija zaplet i suptilno formuliše poruku, ne zalažući se otvoreno za odre|eni sistem vrednosti, ali dosledno poštujući načela naracije. Kičma strukture u Deset Božijih zapovesti nije pouka, nego zaplet zasnovan na dominantnim elementima biblijske parabole.
Deset Božijih zapovesti primer je etičkog konceptualizma, odnosno pokušaja da se kroz umetničko delo posreduje motiv odluke i izbora kao temelja ljudskog bitisanja. Iako bi zlobnici mogli reći da je scenaristički roman jedva nešto malo više od filma ali mnogo manje od literature, utisak je da su besprekorno ispričane ljudske drame Pjesjeviča i Kješlovskog postale adekvatan predložak za (Zapadu tako neophodan) etički mit o istočnoj Evropi.