Detalji predmeta

• Stanje Polovno

погрешан разлог да се предузме духовна потрага. Уколико је човек искрен, тражиће једино пуноћу истине (као што је отац Серафим и сам учинио). Он неће престати да трага тек дошавши до присуства делимичне истине, која мами обмањивим осећајем задовољства.

Истина је да је отац Серафим био сведок многих чудеса током свога живота. Један од његових учитеља, Свети архиепископ Јован Максимовић, је чудодејствовао подобно првим апостолима. Отац Серафим је беседио студентима о неким од ових чудеса, но учинивши то само да би их привео ка дубљем размишљању. Његов крајњи циљ је, разуме се, био да пробуди у људима оно што су они истински желели: живог Христа. Препознао је да се упркос духовној отупелости савременог човека са Запада, основни ток његовог духовног пробуђења не разликује од оног из прошлих времена. Духовно буђење у човеку се дешава када нешто додирне његово срце, када срце почиње да „гори“ у додиру са богооткривеном истином. Но пре него што се ово деси, често човек мора да осети да му ова истина недостаје, и да заправо искуси патњу, проистеклу из његове жеље. Људи у добростојећем западном свету, заокупљени телесним удобностима и надражајима, у својој савести неретко потискују ово осећање духовне патње. Са друге стране, у земљама у којима су људи лишени слободе и удобности, човекова духовна глад постаје неодложна и очајничка. Стога, отац Серафим је разумео да људи у слободном свету могу да извуку важну поуку о религиозном буђењу у вери од житеља иза Гвоздене завесе. Али да ли ови први, живећи у ономе што би се могло назвати „рај будала“ могу пренети стварни и суштински опит другопоменутих у облик који тек треба да разумеју? Томе се надао отац Серафим знајући да се без познања Голготе и Крста, никада не може доћи до истинског познања Христа, Оваплоћенога Бога.