Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Наслов Манастир Шишатовац : зборник радова / уредник Динко Давидов ; одговорни уредник Никола Тасић
Врста грађе зборник
Језик српски
Година 1989
Издавање и производња Београд : Српска академија наука и уметности : Друштво историчара уметности Србије ; [Нови Сад] : Матица српска, 1989 (Београд : Београдски издавачко-графички завод)
Физички опис 442 стр. : илустр. ; 27 cm
Други аутори - особа Давидов, Динко, 1930-2019 (уредник)
Davidov, Dinko, 1930-2019 (уредник)
Тасић, Никола, 1932-2017 (одговорни уредник)
Tasić, Nikola, 1932-2017 (одговорни уредник)
Збирка Посебна издања / ǂСрпска академија наука и уметности, ǂБалканолошки институт ; 38
ISBN 86-7179-004-5 (брош.)
Напомене Штампано двостубачно
Тираж 600
Напомене и библиографске референце уз текст.
Предметне одреднице Mušicki, Lukijan, 1777-1837 -- Zbornik
Manastir Šišatovac -- Zbornici
Srpski jezik -- 18-19в -- Zbornici
УДК 726.7(497.113)(082)
808.61(091)(082)

Manastir Šišatovac se nalazi na južnim padinama zapadnog dela Fruške gore u blizini istoimenog naselja i izvora potočića Remete. Izgrađen je u 13. veku, kao zadužbina kralja Dragutina. U početku se manastir zvao Remetica ili Remetski manastir i posvećen je bio Sv. Nikoli.

Manastir pripada Eparhiji sremskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Istorija
Prema „Svitku zaveštalnom“ monasi manastira Žiča Ilarion i Visarion predvođeni svojim igumanom Teofanom (Teofilom) početkom 16. veka pobegli su od turskig zuluma u Srem i tu su našli malu staru zidanu crkvicu posvećenu sv. Nikoli. Oni su tu crkvu srušili i na istom mestu podigli 1520. godine novu, i posvetili je Rođenju presvete Bogorodice. (Ilarion Ruvarac je mislio da to nije moglo biti 1520, već između 1545. i 1550. g.) Taj novi manastir se od druge polovine 16. veka naziva Šišatovac. Godine 1543, prenete su u Šišatovac mošti sv. Stevana Štiljanovića iz Šikloša u Baranji za vreme igumana Teofila. Svečevo telo počivalo je u orahovom kivotu ukrašenom sedefom do 1760, kada je o trošku Vićentija Popovića, vršačkog episkopa, izrađen nov, bogato ukrašen metalni kivot, uvijen u crvenu kadifu i srebrom okovan. Po jednoj proceni iz 19. veka ćivot kao i naprsni krst sa duplim zlatnim lancem (koji je vladika Vićentije skinuo sa sebe i postavio na mošti Štiljanovića), vredeli su 20.000 f.[1]

Zbog kulta Štiljanovićevog narod je u velikom broju pohodio i darivao manastir. Turci su zbog toga od manastira 1566. godine tražili velik otkup, u iznosu od 26.000 akči i pride još 1000 akči za tu godinu. Tokom 1643. godine tu je jedno vreme boravio patrijarh Pajsije Janjevac, koji je napisao tada "Povesno slovo" svetitelju Štiljanoviću. Po opatu Boninu to je 1702. godine bio jedan od većih manastira u Sremu, u kojem pored posluge i iskušenika ima još 25 kaluđera "opštežitelja". To izuzetno lep i bogat manastir sa 1138 jutara zemlje. Godine 1753. tokom vizitacije crkvenih dobara tu je popisano 13 kaluđera, pet đaka, 13 slugu i 12 Prnjavoraca koji su radili manastirsku zemlju.

Po mitropolitu Beogradskom i Sremskom Pajsiju, oba manastira Šišatovac i Kuveždin je podiglo isto ktitorstvo Stefana Štiljanovića i velikog župana (vojvode) Teodora. Manastire su gradili isti majstori - "sa primorskih strana" Jovan i Gašpar.[2]

Prvobitna crkva nije sačuvana i brzo je srušena. Ali u starom četvorojevanđelju pisanom 1560. godine na kraju teksta sačuvan je crtež te prvobitne crkve bez zvonika (iz 1520). Godine 1634, primorski majstori Jovan i Gašpar sagradili su od kamena dvokupolnu crkvu, koja je bila pokrivena hrastovom šindrom. 1742. godine sagrađen je četvorospratni zvonik kvadratnog preseka prilogom Vuka Isakoviča (glavni junak Seoba M. Crnjanskog) Grobljanska kapela je podignuta 1749. godine.

Godine 1650, mitrovački Sinan-beg je nameravao da do temelja poruši zapustele manastire Kuveždin i Petkovicu, i da materijal od njih iskoristi za neku gradnju u Mitrovici. To je čuo Mitropolit Beogradski i Sremski Pajsije i poručio igumanu šišatovačkom Kirilu, da to bratstvo otkupi od Turčina zapustele manastire, spasi ih od razaranja tako što će svake godine plaćati 100 groša Sinan-begu. Kada su pristali kaluđeri, mitropolit je uspešno posredovao i uzeo od bega "pismo" kao garanciju.[2]

Arhimandrit šišatovački Joanikije otišao je 1689. godine u Rusiju[3] da skuplja priloge za manastir. Međutim tamo su ga zadržali i predat mu je jedan pravoslavni manastir u Černigovskoj eparhiji. Tamo je i umro 1725. godine. Slao je više darova crkvi manastira Šišatovca (poput sasudi i utvari, te srebrom okovanu ikonu) čto bi nezaboravljen bio na vječni spomen.

Velike zasluge za ukrašavanje manastirskog hrama ima episkop Vršački Vićentije Popović. On je tu od 1718. godine bio monah, zatim 12 godina iguman i još 24 godine arhimandrit - do 1774. godine. Tada je postao vladika u Vršcu i u toj stolici proveo 11 godina, do smrti 1785. godine, ali je i dalje pomagao Šišatovac. Popović je kao arhimandrit šišatovački, porušio je staru teskobnu dvokupolnu crkvu i počeo da zida novu, sadašnju crkvu koju je i limom pokrio. Zidanje je trajalo 20 godina, od 1758. do 1778,[4] a osim Vićentija Popovića, koji je postao vršački episkop, veliki priložnici su bili kapetan Trifun Isakovič, oberkapetan Jovan i njegov brat obrster Josif Monasterlija, a takođe i potpukovnik Sekula i njegov brat kapetan Jeftan Vitković. Ono što na njoj odmah privlači pažnju jeste njena veličina koja prelazi u monumentalnost, tako da i po tome odstupa od ostalih, daleko manjih, fruškogorskih manastirskih crkava. U njenoj arhitekturi ne samo da potpuno preovlađuje barok, već su i njeni prozori (njih 9) izrađeni u gotskom stilu, što je jedini primer takve gradnje na Fruškoj gori. Kapela, posvećena Sv. Petru i Pavlu, sagradio je u baroknom stilu 1750. godine, Trifun Isaković[5]. Zgrade konaka su okruživale crkvu sa tri strane, dok je četvrtu, severnu, zatvarao hram. Konačni izgled konaci su dobili krajem 18. i početkom 19. veka, a obnovljeni su posle požara 1849. godine.


Fotografija manastira
Ikonopisac Grigorije Davidović-Obšić iz Čalme slikao je crkvu 1793, iduće godine slikao je ikonostas, a 1795. naslikao je u crkvi i lik episkopa Vićentija.

Šišatovačka biblioteka nekada je bila čuvena po svojim starim rukopisnim i štampanim knjigama. Pomenućemo samo neke. Čuven je bio takozvani Šišatovački apostol. Ovaj rukopisni apostol na pergamentu napisao je jeromonah Damjan 1324. u gradu Ždrelu kod Peći.
Reference
"Srbski narodni list", Budim 1840. godine
"Srbski narodni list", Budim 1841. godine
"Srpski sion", Sremski Karlovci 15. jul 1906.
Grlica, Mirko, ur. (2010). Koliko se poznajemo: iz istorije nacionalnih zajednica u Vojvodini. Novi Sad: Izvršno veće APV. str. 5.
Vukmirović 2012.
Jovan Sterija Popović: "Tvrdica", Novi Sad 1838.
Kopija Tesline kuće na Fruškoj gori („Večernje novosti“, 18. maj 2013)
Teslino etno-selo u Šišatovcu („Politika“, 10. oktobar 2013)
Najveći zločini sadašnjice : patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945, Dr. Dragoslav Stranjaković, Gornji Milanovac, Dečje novine (1991), str. 152-153
Stojanović 2012, str. 78.
Stojanović 2012, str. 74.
Stojanović 2012, str. 75.
Stojanović 2012, str. 79.
Novosti & 6. 8. 2016.
Literatura
Stojanović, Aleksandar (2012). „Radoslav Grujić o prenosu moštiju srpskih svetitelja aprila 1942. godine iz NDH U okupiranu Srbiju” (PDF). Tokovi istorije: Časopis Instituta za noviju istoriju Srbije (1): 69—86.
Vukmirović, Đorđe (2012). „Manastir Šišatovac: Zvoniće opet nad Sremom”. Večernje Novosti onlajn. Beograd: Kompanija Novosti.
Lj. P. (6. 8. 2016). „Manastir Šišatovac: Zvona posle 72 godine”

U riznici je čuvano nekoliko skupocenih starih krstova, među kojima se ističe ručni krst okovan od kujundžije Radoslava 1598, petohljebnica iz 1659, zatim bakrorez sa likom Stevana Štiljanovića izrađen u Beču 1763. godine, o trošku pukovnika Vuka Isakovića i jedan bakrorez izrađen 1756. na kome je takođe lik Štiljanovićev.

Od 1812. do 1824. u Šišatovcu je bio arhimandrit Lukijan Mušicki,[4] pisac Glasa harfe šišatovačke. Mušicki je tokom boravka u manastiru isti pretvorio u stecište najznačajnijih predstavnika srpske intelektualne elite tog doba. Posle pada Srbije 1813. boravio je u Šišatovcu kod Mušickog Vuk Karadžić. Tu su pozvali guslara Filipa Višnjića, čije pesme o Karađorđevom ustanku je Vuk zapisao. U Karlovcima i manastiru Šišatovcu Vuk je zabeležio najlepše narodne pesme od svojih najdarovitijih pevača — guslara Filipa Višnjića i Tešana Podrugovića. Godine 1838-1840. u Šišatovcu bio je arhimandrit Pahomije Jovanović.[6]

Umetnik Hristifor Žefarović je 1753. godine prikazao manastir sa Sv. Stefanom Štiljanovićem, na jednoj graviri. U trpezariji Šišatovca, po predlogu Lukijana Mušickog, naslikao je 1821. Arsa Teodorović jedan detalj iz Žitija Štiljanovićeva: scenu kako Štiljanović u svome gradu Šiklošu deli pšenicu gladnom narodu.


Stradanje kaluđera manastira Šišatovca od ustaša
Avgusta 1941. hrvatske vlasti su uhapsile kaluđere manastira Šišatovac Rafaila Momčilovića, Dimitrija Božjakovića, Germana Jajića i Teofila Ćurčina i odmah ih uputile u logor kod Slavonske Požege. Uz put, na železničkoj stanici Pleternici, u voz kojim su ih transportovali ušlo je 12-15 ustaša i odmah se okomilo na njih. Igumanu Rafailu su iščupali bradu, svu četvoricu terali da pevaju četničke pesme, a kako ih oni nisu znali to ih je jedan ustaša učio i tukao ih ako ne bi odmah za njih lepo ponovili. Na stanici u Slavonskoj Požegi priključili su ih jednoj grupi od 400 seljaka iz srezova bosansko-brodskog i derventskog, uredili ih sve po četvoricu a kaluđere stavili na čelo povorke. Stražari koji su ih sprovodili od stanice do logora uz put su ih stalno tukli kundacima. Iguman Rafailo, kaluđer Dimitrije i German kao i mnogi seljaci padali su od umora i iznemoglosti, a ustaše su ih onda još žešće tukle kundacima i nogama terajući ih da ustanu. Zatim su od kaluđera zahtevali da pevaju crkvenu pesmu „Svjati Bože“ i