Detalji predmeta

• Stanje Polovno

BIBLIJA ILI SVETO PISMO - Staroga i Novoga Zavjeta LATINICA


preveo Stari zavjet Đura Daničić
preveo Novi Zavjet Vuk Karadžić

Tvrd povez, 21cm, 807strana + 267strana, izdavač: PREPOROD - Beograd

2021 GODINA

STANJE ODLIČNO - lepo ocuvana ,sadrzaj je cist

Свето писмо или Библија (кои. τὰ βιβλία) јесте назив збирке религијских текстова који се сматрају светим у јудаизму, самаритизму, хришћанству итд.[1][2] У својој форми, Библија се сматра Антологијом, скупом списа различитог облика које везују веровање да су део божанског откривења људима. Ови списи укључују историјске списе, химне, молитве, пословице, поучна писма, параболе, есеје, поезију и пророчанства.

Списи који сачињавају Библију се традиционално зову "канон" Светог Писма. Канон означава да одређени спис традиција или група верника види као истинско заступање "Божије речи" или божије воље. Текстови који говоре о божијој вољи, а не спадају у одређени канон, традиционално називамо апокрифним текстовима. Током историје развијено је више врста Библијског канона, неки канони деле одређене списе док неки у свом садржају имају списе које се не налазе у другим канонима.[3]

Библија, такође, има дубок утицај на књижевност и историју, нарочито у Европској култури. Прва књига која је икада одштампана била је Библија. Одштапана је на Гутенберговој машини, због тога и носи назив Гутенбергова Библија.[4][5] Према чланку из марта 2007. године Time часописа, Библија "је обликовала књижевност, историју, забаву и културу више него иједна друга књига икада написана. Њен утицај на светску историју је без премца и нема назнаке да ће њен утицај ослабити."[4]

Библија се сматра најпревођенијом и најпродаванијом књигом на свету. По подацима из септембра 2021. године комплетна Библија је преведена на 717 језика, док су неки делови Библије преведени на 3495 језика.[6] По проценама неких светских организација, од 1815. до 2015. године продато је више од 5 милијарди примерака Библије, што је чини далеко најпродаванијом књигом.[7][8]

Етимологија
Реч Библија води порекло од Коине грчког: τὰ βιβλία (ta biblia) што у преводу значи "књиге". Једнина истоимене речи је βιβλίον (biblion) која изворно значи "свитак", а касније је реч постала синоним за реч "књига". Biblion је деминутив од речи βύβλος (byblos) што у преводу значи "Египатски папирус", ова реч је највероватније добила назив по феничанском граду Библосу одакле је египатски папирус био извожен у Грчку.[9]

Израз ta biblia (бук. мале књиге од папируса)[10] се изворно користио од стране Јевреја, са грчког говорног подручја, како би описали свете списе тј. Септуагинту. Док прва употреба у хришћанском друштву може да се прати до 226. г.н.е. Према речима библисте Бруса Фредерика први хришћански писац који је употребио овај израз да опише све свете списе био је Јован Златоусти у свом делу "Опрост Матеју" који је састављен између 386. и 388. г.н.е.[11]

Још један израз који се користи је Свето писмо. До 2. века п. н. е. међу Јеврејима је установљен израз "списи"(писма) о којима се говорило да су "свети" на Хебрејском כִּתְבֵי הַקֹּדֶשׁ (Kitvei hakkodesh). Док и сама Библија у хришћанском Новом Завету користи грчку реч Γραφή (Graphḗ), која се преводи као "писмо", како би указала на хебрејски део библије.[12] Из овог израза у раном хришћанству настали су изрази "Свето писмо" (η Αγία Γραφή, e Agía Graphḗ) и "Света Библија" (τὰ βιβλία τὰ ἅγια, tà biblía tà ágia).[13] Латинска верзија овог израза у средњем веку је гласила biblia sacra или "Света књига".[14] Данас су у употреби сви изрази, у неким културама су неки изрази учесталији од других.

Настанак
Библија није једна књига већ збир више књига, чији сложен настанак није комплетно разумљив до дан-данас. По истраживањима историчара и библиста настанак Библије је трајао више од 1000 година. Писали су је и састављали многи људи, који су живели у различитим раздобљима, културама, социјалним и економским статусима.[15] О настанку библијских текстова библиста Џон Ричес је рекао:[16]

"Библијски текстови су настали током периода у којем су животни услови писца, политички, културно, економски и еколошки, веома били нестабилни. Ови текстови одражавају номадски начин живота, постоје списи људи које живе у утврђеној монархији и култури храма, списи из изгнанства, списи који су настали под жестоком опресијом окупације страног владара, текстови са дворова, текстови [...] харизматичних проповедника, [...]. [Писање Библије] је настало у временском периоду које је обухватало дела Хомера, Платона, Аристотела, Тукидида, Софокла, Цезара, Цицерона и Катона. То је време које обухвата успон и пад Асирског царства (12.–7. век [п.н.е]), Персијског царства (6.–4. век [п.н.е.]), Александрове кампање (336.–326. [п.н.е.]), успон Рима и његова доминација Медитерана[...], протезање Римске власти до делова Шкотске (84. н.е.)."


Свитак књиге пророка Исаије (Исаијин свитак). Овај свитак је део свитака са Мртвог мора и датиран је на 2. век п. н. е.
Сходно томе да Библија није имала једног писца, такође није писана на једном језику. Текстови који су познати као Хебрејска Библија и Стари Завет (хришћанство) већим делом су написани на хебрејском језику, док је мањи део написан на сродном Арамејском.[17][18] Део светог писма који је познат као Нови Завет писан је на Грчком коине језику.[19][20] Одлике преписа на овим језицима су блокови целокупног текста који су имали мало или нимало интерпункцијских знакова. Текст такође није садржао размак између речи.[21][22]

Библијске књиге су у почетку биле преписиване ручно на свитке од папируса. Данас не постоји ниједан преживели оригинални текст, а најстарији преписи који су данас доступни су вековима млађи од оригинала. Постајали су индивидуални сакупљачи који су спајали више свитака у један, често они нису имали редослед који је нама препознатљив. У 3. веку п. н. е. почео је да се уводи нови начин очувања текстова, одређене странице су повезиване и коричене у кодексе. У наредним вековима библијске књиге су добијале нови облик које је лакши за употребу. Библија се преписивала у облику кодекса све до 15. века н.е. кад по први пут Јохан Гутенберг на својој машини штампа Библију.[23]


Папирус 46 је један од најстаријих сачуваних примерака манускрипата Новог Завета. Писан је на грчком, на папирусу и датиран на период између 175–225 године н.е.
Иако је свака књига традиционално приписана неком писцу данас немамо ни један поуздан археолошки доказ који би повезао текст библијских књига са традиционалним писцем.[23]

Најстарији препис књига Библије су свици са Мртвог мора који су 1947. пронађени у Кумрану. Пронађено је 972 манускрипата у 12 пећина који су били у облику свитака или фрагмената свитака. У другој пећини један свитак је био подељен на 15 000 фрагмената.[21] Консензус између научника за датирање ових свитака је период од 3. века п. н. е. до 1. века н.е.[24] Поред свитака са Мртвог мора главни манускрипти за хебрејску Библију су Септуагинта, Масоретски текстови и Самарићански пентатеух. Данас постоје комплетни преписи Септуагинте, грчког превода Хебрејске Библије, из периода 3. до 5. века н.е. и фрагменти који се датирају до 2. века п. н. е. Масоретски текстови су стандардизова верзија Хебрејске Библије која први пут настаје у 1. веку н.е. и која је очувана од стране Масорета од 6. до 10. века н.е. Најстарији комплетан препис масоретског текста је Лењинградски кодекс који је датиран на 1008 или 1009 годину н.е. Самарићански пентатеух је верзија Торе коју су очували Самарићани од времена антике и коју су научни у 17. веку н.е. поново открили. Најстарији препис овог пентатеуха је датиран око 1100 године н.е.[25]

Пронађени су такође око 3000 манускрипата хришћанског Новог Завета који датирају од 2. до 17. века н.е., а већина је из периода 2. до 9. века. Велики део манускрипата је пронађен у Египту и остатку Медитерана који су исписани разним стиловима писања и украшавања текста.[26]

(u sobi ,levo na polici)