Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Attar, Farid al-Din
Наслов Govor ptica = (Mantik-ut-Tair) / Feriduddin Muhammed Attar ; prijevod Ahmed Ananda
Упоредни наслов Mantik-ut-Tair
Врста грађе поезија
Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност)
Језик босански
Година 2008
Издавање и производња Sarajevo : A. Ananda, 2008 ([Sarajevo] : Bemust)
Физички опис 404 str. ; 21 cm
Други аутори - особа Ananda, Ahmed (преводилац)
Напомене Rječnik manje poznatih riječi: str. 395-404
Tiraž 1.000
Предметне одреднице Ислам -- Вјерска књижевност
УДК 28-29
COBISS.SR-ID 16626438

Jedan od dragulja islamske duhovnosti, poznata priča inicijacije ispresecana drugim pričama i anegdotama. O autoru Attaru, persijskom pesniku i mističaru, veliki Rumi je govorio: „Bio je duša sufizma, ja samo sledim njegov trag.“

Govor ptica ili Sabor ptica (persijski: منطق الطیر‎‎, Mantik-ol-tejr, poznat i kao مقامات الطیور Makamat-tu-tojur;) je teološko-mistička poema persijskog pesnika i islamskog mistika Faridudina Muhameda Atara. Objavljena je 1177. godine i ispevana je u 4458 stihova, koji su oblikovani u formu mesnavije. Smatra se jednim od najznačajnijih dela klasične persijske književnosti i kapitalnim delom sufizma.

U poemi je na alegorijski način izloženo učenje sufizma o različitim duševnim stanjima i stepenima (tzv. mekame) kroz koja prolazi putnik (salik) na duhovnom putu do Boga. Iako je u tekstu predstavljeno svih sedam makama, najveći deo knjige govori o emari, prvoj mekami, to jest, o požudnoj duši koja traži izgovore da izbegne pokajanje i put ka istini. Alegorija započinje opisom sabora ptica, gde su se različite ptice okupile da izaberu svog kralja. Pupavac, najmudrija ptica među njima, saopštava skupu da bi jedini dostojan vladar bio Simurg, uzvišena, legendarna ptica, koja živi daleko na vrhu mitske planine. Pupavac, koji predstavlja sufijskog šejha, na ovo dugotrajno i opasno putovanje predvodi trideset ptica, od kojih svaka predstavlja različite ljudske osobine, koje sprečavaju čoveka da dostigne prosvetljenje. Ptice na svom putovanju prelaze sedam dolina, od kojih svaka predstavlja po jednu makamu. Na kraju poeme jato stiže do Simurgovog staništa, za koje se ispostavlja da je jedno veliko jezero. Zagledavši se u jezero i sagledavši sopstveni odraz, ptice dolaze do samospoznaje da je ono za čim su tragale oduvek bilo u njima samima.[1][2] Ovaj preokret na kraju se ostvaruje i na jezičkom planu u vidu neprevodive igre reči, pošto se na persijskom reč „Simurg” može čitati i kao „si” (trideset) „morg” (ptica).