Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Ковачевић, Мирјана, 1976- = Kovačević, Mirjana, 1976-
Наслов Језиком у млеко / Мирјана Ковачевић
Врста грађе поезија
Језик српски
Година 2008
Издавање и производња Београд : Интерпрес, 2008 (Београд : Интерпрес 1847)
Физички опис 94 стр. ; 21 cm
Други аутори - особа Андрић, Радомир
Збирка ǂБиблиотека ǂЦарске двери ; ǂкњ. ǂ19
ISBN 978-86-7561-075-5 (брош.)
Напомене На корицама ауторкина слика
Тираж 500
Стр. 85-89: Ка знаку разлике : (уз песму у књизи "Језиком у млеко" Мирјане Ковачевић) / Радомир Андрић
Белешка о писцу: стр. 91.
Предметне одреднице Ковачевић, Мирјана, 1976- – "Језиком у млеко"
УДК 821.163.41-1
821.163.41.09-1 Ковачевић М.

ЈЕЗИКОМ У МЛЕКО – ЛУКА ПРОШИЋ
Објављено 25.11.2019.By Стефан Раденковић
Лука Прошић

Поетско-естетски канон Мирјане Ковачевић

/ Мирјана Ковачевић: Језиком у млеко

Интерпрес, Бгд, 2008. год./

Језиком у млеко је пета збирка песама Мирјане Ковачевић Миме / Добитник који губи, Уз пут, Како год зажелиш, Беоњача Београда објављене су у периоду од 1993-2005./ Песме су сврстане у четири циклуса: Магла и страх, Невидљиво постаје видљиво, Семе за сутра, Ја и огледало. Мени се овом приликом учинило да је то разврставање техничке природе и да она не придаје посебан значај томе спољашњем « знаку» и спољашњем

« писању », јер је немоћно да се домогне великог животног искуства и саме « унутрашњости». И да она, слично Сен Џон Персу, своје стихове и тај спољашњи « знак « и то о чему пише, узима као « мореказ» и « морске путоказе» који треба путнике и те који су кренули на путовања и та животна тражења, да их упуте и усмере и да их колико толико учине сигурним на тим путовањима.

Њена уводна песма у овој збирци је у том смислу написана, као путоказ за нас читаоце. Међутим, у овој песми, на крају песме, она каже и ово: « по ко зна који пут/ седам за исти сто/ на коме је одржан / час анатомије/ пут који не познајем / стоти пут / прелазим / већ оседела/ са једном једином жељом / да нешто у име Бога / запишем «. Ови стихови нас опомињу да она пише песме да би опстајала и ово је писање због тога, да би се постојало и у том смислу сваки говор Мирјане Ковачевић је дубоко промишљен и дубоко људски и поетски. И то би било потпуније одређујућа њених песама. А, онда бих се, на основу тога, могла издвојити и друга питања о овој поезији.

Прво, о чему су песме? Она пише о себи и о доспелости до себе и о метафизичкој усамљености и својој затворености. Али су ове песме и о њеном личном искуству које је и наше и искуство других и наш заједнички удес: « Ово је други свет/ ово је другачије / ово није твоје/ није ни моје/ подручје и станиште/ кртице копају рупе/ као минско поље/ ливада зврчи/ ово млеко/ неће имати ко да пије/зато се усуђујем / у песми да се сакријем» видети песму Млеко/

Друго, то о чему пише исказано је у њеном « помакнутом говору» и тај говор је и чудесан и леп / као поетски говор/. А кад једном то чујемо, тај говор, онда желимо поново да га чујемо. А, кад је то записивање у име Бога, како она каже у уводној песми Жеља? Па тада кад је све отворено и кад се на почетку као и на крају. Тада је време тог унутрашњег говора и тога помакнутог говора и тада то искуствено постаје поетско и добија поетску изузетност. И то је тонешто што је продуктивно и наше. Њена поезија потиче из тог животног искуства по коме сви прибирамо и то је стално, то тражење тих драгоцености и та нагнутост над тим и то очекивање да се то искаже и онда по томнечем ти говори су трајни и то су наши говори и наши стихови и песме и ми их присвајамо као своје најчвршће оријнтире и ослонце. И као да нас изненаде кад их други говоре, кад их чујемо и код других песника.

Још нешто што треба истаћи, јесте да је поезија Мирјане Ковачевић лирска и интимистичка и најдубље интимистичка и ова песникиња описује себе и своја расположења/ такве су песме Дилема, затим Пут, Врата/. У томе она достиже изузетне тренутке Али и у другим песмама она достиже то што је највише и то што је права чудесност и чудесно лако. Она је отворена према свему и онда унутра се поставља и чува насупрот тим отвореностима. И има снагу исказивања свог најинтимнијег света и прави је мајстор у томе и било би добро да се то изанализира.

Али ове песме су и дубоко патриотске и могу се сврстати у патриотску поезију и патриотску лирику. Ове песме су интимистичке и повучене у себе, али су и праве патриотске песме. Права, истинска поезија увек је и патриотска поезија. У својим Мирјана Ковачевић на лични начин исказује то што је наша историјска судбина и у том смислу могу овде навести низ таквих песама / Свадба, Дилема, Пут, Црквена звона, Пресуда, Ас, Памћење, Замршена песма, Мучнина, 29.јун дан после, На Дивчибарама, Живот и смрт, Лаж времена / . У овим песмама се то и исказује, у позивима на достојанство и очување достојанства и људскости у овим злим временима. У њима је исказана њена драма, која је и наша, са том зачуђеношћу због тога што нам се дешава!

И наравно, поред ових песама које су изузетне и ова збирка је заиста изузетна, можемо очекивати још песама од ње и у једном другачијем облику и садржају. А верујем да она има снаге и потенцијала да преузме токове српске поезије и осећајности, она је блиска тим најсуптилнијим говорима и тим речима српске поезије и оне поезије које су писале српске песникиње. Она је у том матичном песничком току.

Могао бих да кажем и ово, да њена поезија има тај свечани тон. Њена поезија није иронијска и то и такво писање и «маска» и није цинична, а ни сувопарно размишљање, већ један незавршен опис који би да сеже најдубље и до прабола и до исконске и ове дневне патње: « Ова бол нема име/ ова бол нема газду/ није ни усвојитељ/ нити ће бити ковач среће/ најмање на мене наликује/ контрадикторна је/ технички несавршена/ неуједначена кривуља/ са пет запета/ и једним виолинским кључем/ и оне шуме/ и Луне светлости у време мрака/ ова бол нема име/ све нас негује»/ видети песму Непознате године. Она је у тој повишености и у томе повишеном писању и само писање за њу је свечано, оно је свечаније од говора и по томе је она у томе опредељењу за свечаност, насупрот циницима и лакрдијашима. Јер, нисмо то, ми смо сама усправност и узвишеност и то су те суштине које су наше и то је због тога што смо рањиви и због смрти и што смо с тим најстрашнијим које нас држи у највишим висинама и гледањима и у томе натежем и то су « влати траве» Мирјане Ковачевић.

Хтео бих још нешто да кажем о њеном стиху, могло би се рећи да М.Ковачевић стих осећа као велику загонетку говора и издвајања ствари у речима и у говору и у стиху. Дакле код ње имамо, пре свега стих и њен стих носи највише и поставља се сам собом као почетак и да бисмо се домогли целине и онда се чека цела песма и стих је то њено почињање и онда као да је тај стих сам себи препрека за своје сопствено довршавање. Наравно, ово и није никакво упућивање у нешто друго, већ то што произилази из песничке позиције и песмовне позиције и она је свесна те позиције која се уобличава у један њен поетски став, који карактерише њену поезију.

И још: њен стих је и стим што преостаје и онда се прати то довршавање стихова који су довршени унутра и у том смислу пратимо и њену поезију. А с тим је и то уверење о томе, да је прво « исписивање» живота и « дограђивање» живота и та пробуђеност за опстајањем и моралним опстајањем и као да нам не преостаје друго, него узвисивање и очување те чистоте и најчистијег опредељења и ту поруку ова песникиња носи у својим стиховима. Ове лирске песме су и о томе најстрахотнијем што се и њој дешава, слабој и самој.