Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Наслов Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam : antologija srpske urbane poezije / [priredila] Radmila Lazić
Врста грађе поезија
Језик српски
Година 2009
Издавање и производња Beograd : Samizdat B92, 2009 (Lazarevac : Elvod-print)
Физички опис 300 str. : ilustr. ; 20 cm
Други аутори - особа Лазић, Радмила
Збирка ǂEdicija ǂBusola ; ǂknj. br. ǂ59
ISBN 978-86-7963-340-8 (broš.)
Напомене Slike autora
Tiraž 1.000
Uvodnik: str. 11-15
Antologije: str. 17-20
Poezija zastupljenih pesnika: str. 21-25
Beleške o autorima uz tekst
Str. 299-300: Nešto kao pogovor / Radmila Lazić.
Dragana Mladenović
Milena Marković
Nenad Jovanović
Nataša Žižović
Ana ristović
Srđan Valjarević
Oto horvat
Vladislava vojnović
Marija Knežević
Dragoslav Dedović
Nenad Milošević
Danica Vukićević
Zvonko karanović
Nina Živančević
Miloš Komadina





Radmila Lazić
Radmila Lazić rođena je u Kruševcu. Piše poeziju, eseje, publicističke i prozne tekstove.

Objavila je zbirke pesama „To je to“ (1974), „Pravo stanje stvari“ (1978), „Podela uloga“ (1981), „Noćni razgovori“ (1986), „Istorija melanholije“ (1993), „Priče i druge pesme“ (1998), „Iz anamneze (2000), „Doroti Parker bluz“ (2003. i 2004), „Zimogrozica“ (2005), „In vivo“ (2007), „Magnolija nam cveta itd.“ (2009) i „Crna knjiga“ (2014). Objavila izabrane pesme „Najlepše pesme Radmile Lazić“ (2003, izbor i predgovor Nenada Miloševića), „Srce međ zubima“ (2003, autorski izbor), „Poljubi il ubi“ (2004, izbor i pogovor Tihomira Brajovića) i „Zemni prtljag“ (2015, izbor i pogovor Bojane Stojanović Pantović).

Objavila knjige eseja „Mesto žudnje (2005) i „Misliti sebe (2012).

Autorka je prve antologije ženske poezije „Mačke ne idu u raj (2000), kao i antologije srpske urbane poezije „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (2009).

Objavila knjigu antiratne prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ u koautorstvu sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese, u ediciji „Suhrkamp“ (1993), a potom i u ediciji „Apatridi“ (1994).

Zastupljena u mnogim izborima i antologijama srpske poezije u zemlji i inostranstvu. Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, španski, italijanski, mađarski, norveški, japanski, poljski, makedonski…

Objavila knjige izabranih pesama na makedonskom, engleskom, norveškom i nemačkom jeziku: „Метафизика на самракот“ (2001) u prevodu Branka Cvetkovskog (Makedonija), „A Wake for the Living“ u prevodu Čarlsa Simića (Graywolf Press, USA, 2003, bilingvalno), „A Wake for the Living“ (Bloodaxe Books, England, 2004, bilingvalno), „Med hjartet mellom tennene“ u prevodu Nataše Ristivojević Rajković i Torsteina Stiegler Seima (Solum Forlang, Oslo, 2005), „Das Herz zwischen den Zahnem“ u prevod Mirjane i Klausa Wittmanna (Erata, Leipzig, 2011, bilingvalno). Dobitnica nagrada za poeziju: „Milan Rakić“, „Đura Jakšić“, „Desanka Maksimović“, „Vladislav Petković Dis“, „Vasko Popa“, „Jefimijin vez“, „Laza Kostić“, „Milica Stojadinović Srpkinja“. Bila je u najužem izboru za međunarodnu nagradu „Zbignjev Herbert“ 2016. koju dodeljuje Fondacija „Zbignjev Herbert“ iz Varšave.

Pokrenula i uređivala prvi časopis za žensku književnost „ProFemina“. Uređivala biblioteku „Femina“ u Prosveti i biblioteku „Prethodnice“ u Narodnoj knjizi.

Nositeljka je posebnog priznanja Vlade Republike Srbije od 2008. godine za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije.

Članica Srpskog PEN centra.

Otvorila 57. Beogradski sajam knjiga 2012.

Živi u Beogradu.

Poezija ovih pesnika govori o ljudskoj autonominji, o moći i nemoći jedinke pred svetom, životom i sopstevnim demonima...

Njihova poezija nije apstraktna, ni hermetična. Njihov pesnički govor nije patetičan, sentimentalan, plačevan, ili egzaltiran. Niti himničan, uzvišen, starostavan i izveštačen. On je prirodan, govorni jezik grada, trgova, ulica, životnog okruženja, jezik sobe i osobe, koji odražava duh vremena u kome žive.

Ambijent njihove pesme je grad, mitsko mesto poezije još od Bodlera, preko Eliota i Ginzberga, do današnjih dana. No, grad nije samo tema i nije samo mesto, već je alegorija moderniteta koji ovi pesnici nose u svom senzibilitetu, u odnosu prema vremenu u kojem žive, prema jeziku kojim pišu.

U njihovoj poeziji nema tzv. velikih tema i ideja ili večnih istina. Oni ne neguju kult pesnika – sveštenika poezije, niti pak poeziju doživljavaju kao tajnu religiju. Oni ne pišu u ime kolektiva, zajednice ili ideologije. Oni pevaju o stvarnom i mogućem, bez mistifikacija i mističarenja. Oni ne idealizuju, njihovo imaginiranje nikada nije iluzioniranje, oni dovode u pitanje, sumnjaju , preispituju... Njihova poezija je poezija nemira i nemirenja. Oni najčešće pišu o tzv. običnim, svakodnevnim stvarima, pojavama i događajima iz života, iz perspektive individualizovanog pogleda na svet.

Oni ne pišu znanjem, niti pak nekakvim tajanstvenim, božanskim talentom. Oni pišu iz neminovne potrebe svojom osetljivošću, inteligencijom, srcem i razumom, stalnim uzbuđenjem duha, kako bi rekli stari Grci. Potraga za identitetom, za smislom bivstvovanja i opstajanja, to je njihov pesnički raison d’etre.