Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Već od prve stranice čitalac romana „Fajront u Grgretegu“ oseća ruku majstora. Mada je mnogo toga drugačije nego u prethodnim knjigama Danila Nikolića (pre svega prostor u kome se zbivanja odvijaju), i ovde je stavljena u dejstvo ona pripovedačka tehnika koja čitaocu omogućava da se kroz priču kreće lako i da, neosetno, silazi u njene dublje slojeve.
Pričajući naoko jednostavnu priču o ljudima jednog pokoljenja kome je bilo suđeno da živi u vrlo dramatičnom vremenu, opisujući trenutke u kojima oni osećaju kako životna radost iz njih prosto čili, Danilo Nikolić je ostao veran svom osnovnom načelu – roman treba da bude niz priča koje će povezati likovi i njihove sudbine. Zbog toga priča o Marku Prliću Firangi i njegovim prijateljima i protivnicima postaje i priča o čitavom jednom naraštaju koji u život ulazi sa mnogo poleta i vedrine da bi se, postepeno, pod udarcima svakovrsnih nevolja sve češće suočavao sa naličjem svega oko sebe. Priča u romanu Fajront u Grgetegu ima dva sloja. U jednom ćemo sresti junake kao mlade ljude koji, tragajući za ljubavlju, prepliću svoje sudbine i postaju zajednica koju mnogo toga povezuje i razdvaja, a u drugom sloju Nikolićevi junaci su ljudi koji se opraštaju i od ljubavi i od života. Mada će na samom kraju romana biti rečeno da „još nije fajront“, junaci Nikolićevog romana su u toj meri u vlasti sopstvenog potonuća da ovu poruku, sasvim sigurno, ne primaju kao utehu. Jednostavno, Danilo Nikolić je ispričao priču o snazi ljubavi ali i priču o pustoši koja ostaje kad ljubav prođe.