Detalji predmeta

• Stanje Polovno

ERNEST HEMINGVEJ - Odabrana dela 1 - 6 komplet sabrana dela

1) Za kim zvono zvoni
2) Preko reke i u šumu
3) Sunce se ponovo rađa
4) Rajski vrt
5) Zbogom oružje
6) Imati i nemati/ Starac i more

Izdavač: MATICA SRPSKA Novi Sad
Godina izdanja: 1991.
Povez: broširani
Dimenzije: 12,5 x 19,5 cm
Pismo: latinica

Stanje: Veoma dobro. ,4 ,nema šaranja po knjigama ,kompaktne knjige

-malo su zuci gornji bokovi knjiga ,od stajanja ,a na 1 knjizi na poceetku ima na par stranica zuta flekica , par cm ,kao od neke tecnosti ,caja

Ernest Miler Hemingvej (engl. Ernest Miller Hemingway; Ouk Park, 21. jul 1899 — Kečum, 2. jul 1961) bio je američki pisac i novinar.[1] Bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina dvadesetog veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata, koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija“, kako ih je nazvala Gertruda Stajn. Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman Starac i more, kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.

Svojim posebnim načinom pisanja koji karakterišu kratke rečenice, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj lepe književnosti dvadesetog veka. Mnogi njegovi romani se danas smatraju klasičnim delima američke književnosti.
Detinjstvo i mladost

Ernest Miler Hemingvej rođen je 21. jula 1899. godine u Oak Parku u državi Ilinois, predgrađu Čikaga,[2] od Klarensa Hemingveja, lekara, i Grejs Hemingvej, muzičarke. Njegovi roditelji su bili dobro obrazovani i poštovani u Oak Parku,[3] konzervativnoj zajednici o kojoj je stanovnik Frank Lojd Rajt rekao: „Toliko dobrih crkava za toliko dobrih ljudi.“[3] Kada su se Klarens i Grejs Hemingvej uzeli 1896. godine, živeli su sa Grejsinim ocem, Ernestom Halom,[4] po kome su nazvali svog prvog sina, drugo od njihovo šestoro dece. Njegova sestra Marselin prethodila mu je 1898, a slede Ursula 1902, Madelajn 1904, Karol 1911. i Lester 1915.[3]

Hemingvej je pohađao srednju školu Oak Park and River Forest High School od 1913. do 1917. Bio je dobar sportista, bavio se brojnim sportovima - boksom, atletikom, vaterpolom i fudbalom; dve godine nastupao u školskom orkestru sa sestrom Marselin; i dobio dobre ocene na časovima engleskog jezika.[5]
Grejs i Ernest Hemingvej, 1899. godina

Hemingvej je od oca nasledio avanturistički duh i nemiran temperament što je vrlo rano odredilo njegov životni put. Nije hteo da troši vreme na sticanje univerzitetskog obrazovanja.

Počeo je da radi kao novinar, otkrio je svoj spisateljski dar i pisanje mu je postalo životni poziv. Iako ga novinarstvo nije dugo zadržalo, oslanjao se na novinarski stil pisanja; "Koristite kratke rečenice. Koristite kratke prve pasuse. Koristite energičan engleski jezik. Budite pozitivni, a ne negativni."[6]

Ribolov i lov su mu bili omiljeni hobi. Kad god je putovao, a bio je strastveni putnik, obavezno je nosio tri stvari: udice, pušku i pisaću mašinu. Fizički snažan, radoznao i žedan života, obišao je Evropu, Ameriku, Kinu, Afriku, a živeo je u Parizu, Ki Vestu i Havani.
Prvi svetski rat

U decembru 1917. Hemingvej je odgovorio na poziv Crvenog krsta i prijavio se za vozača hitne pomoći u Italiji,[7] nakon što nije uspeo da se prijavi u američku vojsku zbog lošeg vida.[8] U maju 1918. isplovio je iz Njujorka i stigao u Pariz dok je grad bio bombardovan od strane nemačke artiljerije.[9] Tog juna stigao je na italijanski front. Prvog dana u Milanu, poslat je na mesto eksplozije fabrike municije kako bi se pridružio spasiocima koji su preuzimali ostatke ženskih radnika. Incident je opisao u svojoj nefiktivnoj knjizi "Smrt u popodnevnim časovima": „Sećam se da smo, nakon što smo prilično temeljito tražili mrtve, sakupili samo njihove fragmente.“[10] Nekoliko dana kasnije, bio je smešten u Fosaltu di Pjave.
Ernest Hemingvej u Milanu, 1918. godina.

Dana 8. jula bio je teško ranjen minobacačkom vatrom, vrativši se iz menze, donoseći čokoladu i cigarete za muškarce na prvoj liniji fronta.[10] Uprkos ranama, Hemingvej je pomogao italijanskim vojnicima da se povuku na sigurno, za šta je dobio italijansku srebrnu medalju za hrabrost.[11] Tada je još uvek imao samo 18 godina. Hemingvej je kasnije rekao za incident: "Kad kao dečak odete u rat imate veliku iluziju besmrtnosti. Drugi ljudi stradaju; ne vi... Onda kada bivate teško ranjeni tad prvi put izgubite tu iluziju i saznate šta vam se može dogoditi.“[12] Zadobio je teške gelerske rane na obe noge, operisan je odmah u distributivnom centru i proveo je pet dana u poljskoj bolnici pre nego što je prebačen na oporavak u milansku bolnicu Crvenog krsta.[13]

Dok se oporavljao, zaljubio se u Agnes fon Kurovski, sedam godina stariju medicinsku sestru Crvenog krsta. Kada se Hemingvej vratio u Sjedinjene Države u januaru 1919, verovao je da će mu se Agnes pridružiti za nekoliko meseci i da će se njih dvoje venčati. Umesto toga, u martu je dobio pismo sa njenom najavom da je verena za italijanskog oficira. Biograf Džefri Mejers piše da je Agnesino odbijanje devastiralo i zastrašilo mladića; u budućim vezama Hemingvej je sledio obrazac napuštanja žene pre nego što bi ona mogla da ga napusti.[14]

Kada se iz rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta.
Toronto i Čikago

Hemingvej se vratio kući rano 1919. godine. Pre 20. godine, iz rata je stekao zrelost koja se kosila sa životom kod kuće bez posla i sa potrebom za oporavkom.[15] Kao što Rejnolds objašnjava, „Hemingvej nije zaista mogao reći roditeljima šta misli kada je video svoje krvavo koleno. Nije mogao da im kaže koliko se uplašio „u drugoj zemlji sa hirurzima koji mu na engleskom nisu mogli reći da li će mu amputirati nogu ili ne."[16]
Hemingvej u bolnici Crvenog Krsta, 1918. godina

Kada je Hedli Ričardson došla u Čikago u posetu sestri Hemingvejevog cimera, Hemingvej se zaljubio. Kasnije je tvrdio: „Znao sam da je ona devojka za koju ću se oženiti.“[17] Hedli, crvenokosa, sa „negujućim instinktom“, bila je osam godina starija od Hemingveja.[17] Uprkos razlici u godinama, Hedli, koja je odrasla sa prezaštitničkom majkom, izgledala je manje zrelo nego obično za mladu ženu njenih godina.[18] Bernis Kert, autorka knjige "Žene Hemingveja", tvrdi da je Hedli bila „evokativna“ u odnosu na Agnes, ali da je Hedli imala detinjstvo koje je Agnes nedostajalo. Njih dvoje su se dopisivali nekoliko meseci, a zatim su odlučili da se venčaju i otputuju u Evropu.[17] Želeli su da posete Rim, ali ih je Šervud Anderson ubedio da posete Pariz, pišući pisma za mladi par.[19] Venčali su se 3. septembra 1921; dva meseca kasnije, Hemingvej je angažovan kao strani dopisnik Toronto Stara, a par je otišao u Pariz. O Hemingvejevom braku sa Hedli, Mejers tvrdi: „Sa Hedli je Hemingvej postigao sve čemu se nadao sa Agnes: ljubav lepe žene, dobar prihod, život u Evropi.“[20]
Pariz

Bio je ratni dopisnik, ali i borac, što mu je omogućilo da stekne ogromno iskustvo i skupi solidnu građu za svoje pisanje. Hemingvej je voleo intenzivno življenje koje je podrazumevalo putovanja, lov, koridu. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Hemingvej se oglasio kao pisac u Parizu.
Ernest Hemingvej, slika iz pasoša, 1923. godina
Gertruda Stajn i Džek Hemingvej u Parizu.

Tu je ušao u krug Gertrude Stajn i Ezre Paunda, koji su podržali Hemingvejeve književne ambicije. Objavio je Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924) i Prolećne bujice (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, a ono je odjednom blesnulo 1926. godine kada je izašao jedan od njegovih najboljih romana Sunce se ponovo rađa. To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije“ — izraz Gertrude Stajn, kojim je označena generacija mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočaranje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti.

U Parizu je sklopio brojna prijateljstva sa tamošnjim piscima i umetnicima. Ova grupa istaknutih umetnika nazvana je „Izgubljena generacija“. Neki od ovih umetnika bili su: Ezra Paund, Getruda Stajn, Frensis Skot Ficdžerald, Silvija Bič, Džejms Džojs, Maks Istmen i drugi. U Parizu je Hemingvej upoznao slavnog Pikasa.

Hemingvej je putovao i napisao: Zbogom oružje (1929), Snegovi Kilimandžara (1935), Imati i nemati (1937). Iskustvo iz Španskog građanskog rata pretočio je u roman Za kim zvona zvone (1940), još jedan roman koji je osvojio veliki broj čitalaca i još više učvrstio reputaciju Ernesta Hemingveja kao velikog pisca. Popularnosti ovog romana doprinela je njegova filmska verzija sa Gari Kuperom i Ingrid Bergman u ulogama Roberta Džordana i Marije.

Vratili su se na Kubu pre objave rata Sjedinjenih Država tog decembra, kada je ubedio kubansku vladu da mu pomogne u preuređivanju Pilara, koji je nameravao da koristi u zasedi nemačkih podmornica kod obala Kube.[21]

Sa Hedli je dobio sina, Džeka Hemingveja.
Ki Vest i Karibi
Ernest Hemingvej i njegova žena Paulin, 1927. godina

Hemingvej i njegova nova žena Paulin otputovali su u Kanzas Siti, gde se njihov sin Patrik rodio 28. juna 1928. Paulin je imala teške porođaje; Hemingvej je izmislio verziju događaja kao deo "Oproštaja od oružja". Nakon Patrikovog rođenja, Paulin i Hemingvej putovali su u Vajoming, Masačusets i Njujork.[22] Spremajući se da se ukrca na voz za Floridu, primio je vest da mu se otac ubio.[23] Hemingvej je bio skrhan, pošto je ranije pisao svom ocu i govorio mu da se ne brine zbog finansijskih poteškoća; pismo je stiglo nekoliko minuta nakon samoubistva. Shvatio je kako se Hedli morala osećati nakon samoubistva sopstvenog oca 1903. godine i prokomentarisao je: „Verovatno ću ići istim putem“.[23]

Hemingvej je imao dva sina sa Paulin.
Španski građanski rat

Godine 1937. Hemingvej je otišao u Španiju d

--- 13.05. 17:11 prodavac je promenio načine slanja ---