Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Аутор - особа Munro, Alice, 1931- = Манро, Алис, 1931-
Наслов Bekstvo / Alis Manro ; preveo s engleskog Predrag Šaponja
Јединствени наслов Runaway. српски језик
Врста грађе кратка проза
Језик српски
Година 2015
Издање 4. izd.
Издавање и производња Zrenjanin ; Novi Sad : Agora, 2015 (Novi Sad : Sajnos)
Физички опис 257 str. ; 22 cm
Други аутори - особа Šaponja, Predrag, 1972- = Шапоња, Предраг, 1972-
Збирка ǂBiblioteka ǂAgora ; ǂknj. ǂ9
Садржи и Bekstvo (7-39); Prilika (40-68); Uskoro (69-98); Tišina (99-122); Strast (123-150); Ogrešenja (151-178); Varke (179-203); Moći (204-251). Beleška o autoru (253-254). Beleška o prevodiocu (255).
ISBN 978-86-6053-063-1 (karton)
Напомене Prevod dela: Runaway / Alice Munro
"Nobelova nagrada za književnost 2013." --> korice
Tiraž 1.000.
Beleška o autoru: str. 253-254
Beleška o prevodiocu: str. 255.
УДК 821.111(71)-32


Алис Манро
Алис Манро
Alice Munro.jpg
Пуно име Алис Ен Лејдлоу
Датум рођења 10. јул 1931. (90 год.)
Место рођења Вингам, Онтарио
Канада,
Утицаји од Вилијам Максвел, Јудора Велти, Џејн Остин, Шарлот Бронте, Емили Бронте, Стендал, Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Џон Апдајк,[1] Иван Тургењев, Антон Чехов, Кетрин Менсфилд, Џејмс Џојс, Томас Ман, Франц Кафка, Марсел Пруст, Aјрис Мурдок
Најважнија дела
Животи девојака и жена
Собарица просјак
Пријатељ из моје младости
Љубав добре жене
Награде Governor General's Award (1968, 1978, 1986)
Гилерова награда (1998, 2004)
Man Booker International Prize (2009)
Нобелова награда за књижевност (2013)
Алис Манро (енгл. Alice Munro; Вингам, Онтарио, 10. јула 1931) је канадска књижевница, која пише на енглеском језику. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2013. и Man Booker International награде 2009. за животно дело. Такође је троструки добитник канадског признања Governor General's Award за фикцију.[2][3][4]

Приче Манровљеве најчешће су смештене у провинцији Хјурон у југозападном делу Онтарија[5] Оне истражују људску сложеност једноставним прозним стилом.[6] Манровљева писања су је означила као „једну од највећих свеобухватних писаца фикције“, а Синтија Озик назвала „њиховим Чеховом“[7]


Садржај
1 Младост
2 Књижевни рад
3 Стил писања
4 Лични живот
5 Дела
5.1 Оригиналне збирке кратких прича
5.2 Компилације кратких прича
6 Признања и почасти
7 Референце
7.1 Напомене
8 Спољашње везе
Младост
Манро је рођена као Алис Ен Лејдлоу (енгл. Alice Ann Laidlaw) у Вингаму, Онтарио. Њен отац, Роберт Ерик Лејдлоу, био је сакупљач лисичјег и крзна канадске куне[8] а њена мајка Ен Кларк Лејдлоу, била је наставница у школи. Манро је почела с писањем као тинејџерка, објавила је своју прву причу „Димензије сенке“ (The Dimensions of a Shadow) 1950, док је студирала енглески и журналистику на Универзитету Западног Онтарија уз двогодишњу стипендију[9][10] Током овог периода радила је као конобарица, берач дувана и библиотекарска службеница. 1951. напушта универзитет, где је студирала енглески од 1949, да би се удала за колегу студента Џејмса Манроа. Њих двоје су се преселили у Дандарејв, Западни Хановер, где је Џејмс имао посао у робној кући. 1963, пар се сели у Викторију, где отварају Књиге Манрових, које послују и данас.

Књижевни рад
Манрова високо призната прва збирка прича, Плес веселих сенки (Dance of the Happy Shades) (1968), освојила је Governor General's Award, канадско највише књижевно признање[11] Тај успех је праћен Животима девојака и жена (Lives of Girls and Women) (1971), збирком међусобно повезаних прича понекад погрешно описаних као роман. 1978, Манрова збирка међусобно повезаних прича Ко мислиш да си? (Who Do You Think You Are?) је објављена (под насловом The Beggar Maid: Stories of Flo and Rose, Собарица просјак: Приче стреле и руже у Сједињеним Државама). Ова књига омогућила је Манровој да освоји друго Governor General's Award признање.[12] Од 1979. до 1982. ишла је у обилазак у Аустралију, Кину и Скандинавију. 1980. Манрова је имала позицију писца са местом у Универзитету Британске Колумбије и у Универзитету Квинсланда. Током 1980-их и 1990-их објављивала је збирке кратких прича једном у сваке четири године.

Манрове приче се појављују често у публикацијама као што су The New Yorker, The Atlantic Monthly, Grand Street, Mademoiselle, иThe Paris Review. У интервјуима поводом промоције њене збирке из 2006-е The View from Castle Rock, Манро је сугерисала да можда неће даље објављивати збирке. Касније је опорекла и објавила даљи рад. Њена збирка Превише среће (Too Much Happiness) је објављена у августу 2009.[13] Њена прича Медвед је дошао преко планине (The Bear Came Over the Mountain) је адаптирана за екран и режирана од Саре Поли као филм Away from Her, са Џули Кристи и Гордоном Пинсентом у главним улогама. Филм је дебитовао на Међународном филмском фестивалу у Торонту 2006-е и био је номинован за Academy Award за најбоље адаптиран сценарио, али изгубио је од No Country for Old Men.

Дана 10. октобра 2013, Манров је додељена Нобелова награда за књижевност, цитирана као „мајстор свеобухватне кратке приче“[2][14][15] Она је прва Канађанка и 13. жена која је добитник Нобелове награде за књижевност.[а]

Стил писања
Многе Манрове приче су смештене у провинцију Хјурон, Онтарио. Њена снажна регионална преокупација је једна од одлика њене фикције. Друга је свезнајући наратор који служи да направи смисао свету. Многи пореде Манрове околности малог места са писцима руралног Југа Сједињених Држава. Као и у делима Вилијама Фолкнера и Фланери О'Конор, њени ликови се често суочавају са дубоко укорењеним навикама и традицијама, али реакције Манрових ликова су генерално мање интензивни од јужних писаца на тему. Њени мушки ликови теже да обухвате особине сваког човека, док су њени женски ликови више сложени. Много Манровог рада приказује дословно жанр познат као Јужноонтаријски сирови.[16]

Манров рад је често поређен са великим писцима кратких прича. У њеним причама, као и у Чеховљевим, радња је у другом плану и мало тога се дешава. Као и код Чехова, Гаран Холкоумб примећује: „Све је базирано на епифаничном тренутку, нагло просвећивање, концизан, суптилан, откривајући детаљ.“ Манров рад се сноси са „љубављу и послом, и неуспеху код оба. Она дели Чеховљеву опсесију временом и нашу веома жаљену немогућност да одложимо или спречимо његово немилосрдно напредовање.“[17]

Честа тема њеног рада, посебно видљива у њеним ранијим причама, била је дилема девојке која се приближава пунолетству и која се сукобљава са њеном породицом и градићем у којем је одрастала. У скоријим делима, као што је Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак (2001) (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) and и Бегунац (Runaway) она замењује фокус невољама средњег века, женама које су саме, и старошћу.

Манрова проза открива нејасноће живота: „иронично и озбиљно у исто време“, „мото побожности и части и ватрена нетрпељивост“, „посебно, бескорисно знање“, тоне пискаве и „срећне срамоте“, „лош укус, бездушност, радост тога“. Њен стил ставља фантастику поред уобичајеног, где свако поткопава друге на начин да једноставно и без напора буди живот.[18] Како Роберт Такер примећује:

„Манрово писање ствара... емпатијску унију међу читаоцима, критичарима највидљивије међу њима. Ми смо изобличени њеним писањем због њене вероватности — не од мимикрије, такозваног и реализма, али пре осећањем биња самог себе... једноставно биња људско биће.“[19]

Многи критичари су тврдили да Манрове приче често имају емоционалну и буквалну дубину романа. Неки су питали да ли Манро заправо пише мале приче или романе. Алекс Киган, пишући у „Електирици“, дао је једноставан одговор: „Кога је брига? У већини Манрових прича има много тога као у многим романима.“[20]

Лични живот
Манро је била венчана за Џејмса Манроа од 1951. Њихове кћерке Шејла, Кетрин и Џени рођене су редом 1953, 1955 и 1957. Кетрин је умрла 15 сати по рођењу.

Године 1963, Манрови су се преселили у Викторију где су отворили Књиге Манрових, популарну продавницу књига која још увек послује. 1966, њихова кћерка Андреа је рођена. Елис и Џејмс Манро су се развели 1972.

Манрова се вратила у Онатрио где је постала писац с местом у Универзитету Западног Онтарија, а 1976. примила је звање доктора наука од те установе. 1976, удала се за Џералда Фремлина, картографа и географа кога је упознала у њеним универзитетским данима.[9] Пар се преселио изван Клинтона, Онтарио, а касније у кућу у Клинтону, где је Фремлин умро 17. априла 2013, са 88 година.[21]

На појављивању у Торонту у октобру 2009, Манро је индицирала да је имала третман против рака и за стање срца које је захтевало операцију премошћавања коронарне артерије[22]

Дела
Оригиналне збирке кратких прича
„Плес срећних сенки“ (Dance of the Happy Shades)- 1968 (добитник Governor General's Awards 1968)
„Животи девојака и жена“ (Lives of Girls and Women) - 1971
„Нешто што сам мислила да ти кажем“ (Something I've Been Meaning to Tell You) - 1974
„Ко мислиш да си?“ (Who Do You Think You Are?)- 1978 (добитник Governor General's Awards 1978; такође објављена и као The Beggar Maid, „Собарица просјак“)
„Месеци Јупитера“ (The Moons of Jupiter)- 1982 (номинован за Governor General's Awards 1982)
„Прогрес љубави“ (The Progress of Love)- 1986 (добитник Governor General's Awards за фикцију 1986)
„Пријатељ из моје младости“ (Friend of My Youth)- 1990 (добитник Trillium Book Award)
„Отворене тајне“ (Open Secrets)- 1994 (номинован за 1994 Governor General's Awards)
„Љубав добре жене“ (-{The Love of a Good Woman}-) - 1998 (добитник Гилерове награде 1998)
„Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак“ (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) - 2001 (реобјављено као Away From Her)
„Бегунац“ (Runaway) - 2004 (добитник Гилерове награде. 2004. ISBN 978-1-4000-4281-4.
„Поглед из каменог замка“ (The View from Castle Rock) - 2006
„Превише среће“ (Too Much Happiness)- 2009
„Драги животе“ (Dear Life)- 2012
Компилације кратких прича
Governor General's Literary Award за фикцију на енглеском језику (1968, 1978, 1986)
Канадска књижарска награда за Животе девојака и жена (1971)
Ужи избор за годишњу (УК