Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

KOREOGRAFIJA MORIENDI, Borivoj Gerzić

Izdavač: SAI, Beograd, 2016.
Strana: 234

Cena knjige u knjižarama: 990 din.

Predgovor

Tačka gde se linija života okončava ponekad baca novo svetlo na
dotadašnji život pojedinca. Montenj je rekao da se o jednom životu
može suditi tek kad se zna njegov kraj i da onaj koji bi ljude poučio
kako da umru, poučio bi ih i kako da žive. Ova knjiga sastoji se od
vinjeta koje govore o poslednjim trenucima nekih poznatih ljudi
(jer je njihovo umiranje uglavnom dobro dokumentovano). Ostaje
da se vidi da li priče o njihovom odlasku bacaju drugačije svetlo na
njihovo delo (ili ga smrt ipak ne dotiče) i da li, ovako sakupljene
zajedno, govore nešto više o ljudskoj sudbini (ili je reč samo o krajnje šarolikoj koreografiji moriendi bez ikakvog posebnog smisla).


Iz knjige:

SAMJUEL BEKET

„Uostalom, vrlo važno da li sam se rodio ili nisam, da li sam živeo ili nisam, da li sam umro ili tek umirem, radiću kako sam uvek radio, nemajući pojma šta radim, nemajući pojma ko sam, odakle sam, da li jesam.“
Malone umire, S. Beket

Početkom decembra 1989, Beket se budi u staračkom domu u Parizu, gde je živeo poslednjih godinu-dve, oblači se i odlazi u trpezariju. Uznemireno hoda gore-dole pored stolova dok drugi jedu, gestikulira i nesuvislo govori. Pozivaju njegovog lekara. Na nosilima uzvikuje da odlazi, ali da će se vratiti. Nekoliko dana kasnije, medicinska sestra pronašla ga je onesvešćenog u kupatilu doma i pozvala hitnu pomoć. Odvoze ga u bolnicu Santa Ana, ali ispitivanja pokazuju da nije reč o srčanom udaru, pa ga prebacuju na neurološko odeljenje. Uglavnom je u konfuznom stanju, ili u nesvesti. Ipak, ponekad je nakratko u stanju da sa Žeromom Lendonom razgovora o svojim sabranim delima koja su u pripremi, ili da kaže pokoji stih Verlena, Kitsa, Tenisona. Potom je opet slab i u komi. Sve češće je uznemiren, pa mu daju sedative. Jedna od prijateljica koja ga posećuje saopštava mu da je Vaclav Havel postao predsednik Čehoslovačke. Beket je u stanju samo da se lako osmehne. Umire u bolnici 22. decembra 1989, usled „respiratornih problema“, od posledica jakog emfizema pluća, u polukomi. U jednom od svojih prvih tekstova, eseju o Prustu, napisao je: „Ma kakvo mišljenje imali mi o smrti, možemo biti sigurni da je ono besmisleno i bezvredno. Smrt ne možemo da uklopimo u svoj rokovnik.“ Što se tiče nadgrobne ploče, rekao je da mu je „svejedno koje će boje biti, dokle god je siva“. Njegov Estragon iz Godoa kaže svom kompanjonu: „Uvek nađemo nešto, je li, Didi, što nam daje utisak da postojimo?“, dok glavni lik iz priče „Izgnanik“ konstatuje: „Mudrujmo bez bojazni, magla će se zadržati.“ Sahranjen je u istom grobu na Monparnasu gde je počivala njegova supruga Suzan Dešvo-Dimenil, pijanistkinja, s kojom je u labavom braku proveo pedeset godina i koja je preminula nekoliko meseci pre njega. Nije bilo sveštenika niti govora. „Ja sam svoje završio“, rekao je Beket prijatelju koji ga je tih poslednjih meseci posetio u staračkom domu. „Samo što to toliko dugo traje.“ Ovaj je skupio hrabrost i upitao ga: „Sad kada je skoro kraj, Same, je li na tom putovanju bilo ičega vrednog?“ „Veoma malo“, glasio je odgovor. „Veoma malo.“ Posle toga, dokrajčili su flašu viskija.
83 


TOMAS BERNHARD

Tomas Bernhard je kao sedamnaestogodišnjak, na studijama
muzike, dobio zapaljenje pluća, što je prešlo u tuberkulozu, pa u
sarkoidozu. Bolest će potom polako zahvatati limfni sistem i pluća,
na kraju preći i na srce, a od posledica svega toga Bernhard će
umreti u 58. godini. Bolest će ga opsedati i u literaturi („Suština
bolesti je mračna kao suština života“ i „Bolesnik je pronicljiv čovek,
niko nema jasnu sliku sveta kao on... Umetnik, pisac posebno...
ima jasnu obavezu da povremeno boravi u bolnici, svejedno da li je
bolnica zaista bolnica, ili zatvor ili manastir“). Sam Bernhard ceo
život teško je disao i imao stalni strah da će se ugušiti. Kontakti sa
ženama bili su mu neobični, nije zabeležena nijedna njegova ljubavna veza („Nije mi potrebna ni sestra ni ljubavnica“), iako je sa
ženom koja je bila 37 godina starija od njega, Hedvig Stavianiček,
živeo 35 godina u prijateljskom odnosu („Ta osoba me štiti, daje
mi podršku, ali i dominira“). Po svemu sudeći, bio je aseksualan
(„Seksualnost me nikada nije interesovala. Nije mi bila ni moguća,
jednostavno zbog moje bolesti, jer u vreme kada bi sve to bilo prirodno i kada je trebalo da počnem, nisam imao fizičkih uslova“).
Smrt ga je sprečila da napiše ljubavni roman s čudnim nazivom
Sebi slomiti glavu. Rođen iz neželjene trudnoće (oca nije upoznao),
u svojim knjigama bavio se samoubistvom, ludilom i raznim opsesijama (a izjavio je da je jedina knjiga koja ga je uveseljavala Šopenhauerov Svet kao volja i predstava). Za seosku kuću u Olsdorfu koju je kupio 1965. da bi u njoj pisao rekao je da bi bilo dobro da, kad on umre, bude uništena vatrom, „da bi pucketanje plamena bilo posmrtna muzika za moju sahranu“. Nije imao preterano pohvalno mišljenje o ljudima, držao ih je za ne mnogo pametne („upotrebljavajući samo usta, ali ne i mozak, razvijaju nepca i čeljust, ali im mozak ostane nerazvijen“). Umire 1989. u svom stanu u gradiću Gmundenu (Gornja Austrija), u krevetu, u poluizdignutom položaju (gušio se kada bi bio ispružen), s čašom soka od grožđa u ruci. Njegov polubrat Peter je pored njega, i on neće ispoštovati Bernhardovu želju da mu dela više ne budu objavljivana u Austriji. „Uopšte ne mislim na smrt“, govorio je Bernhard, „ali smrt stalno misli na mene.“ U jednom od poslednjih intervjua, rekao je: „Sve na kraju propada, sve se svršava na groblju. Ništa tu ne možemo. Smrt dolazi po sve, i to je to. Mnogi se predaju smrti već sa 17–18 godina. Mladi ljudi danas hrle u naručje smrti već sa 12 godina, a mrtvi su sa 14. Postoje i usamljeni borci koji se opiru do 80 ili 90, a onda i oni umru, ali bar su duže živeli. A pošto je život prijatan i zabavan, zabava im traje duže. Oni koji umru ranije, manje su se zabavljali, i treba ih žaliti. Oni nisu uspeli da upoznaju život, jer život takođe podrazumeva dug život, sa svim svojim grozotama.“
58 


STIV DŽOBS

Stiv Džobs, „kreativni preduzimač“ koji je (sa Stivom Voznijakom)
1976. godine stvorio kompaniju Epl (i proizvode poput ajpoda,
ajfona ili ajpeda), umro je 2011, posle nekoliko godina borbe
sa rakom pankreasa, u svojoj kući u Palo Altu, Kalifornija, okružen
porodicom. Pošto je pogledao u sestru, pa u decu, na kraju i u suprugu, koji su svi stajali oko njega uz krevet, pogled mu je odlutao negde iznad njih. Po svedočenju njegove sestre, poslednje reči bile su mu: „Au, au, au.“ Posle toga, izgubio je svest i umro dan kasnije. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u neobeleženom grobu (bez nadgrobnog kamena). Kad je saznao da je bolestan, osam godina pre toga, okrenuo se alternativnoj medicini i devet meseci odbijao operaciju koja bi ga možda spasla, sve dok nije bilo prekasno (operisan je ipak 2004). Prilikom primanja jedne počasne titule, već oboleo, rekao je: „Svest o tome da ću uskoro biti mrtav je najvažnije oruđe koje sam ikada pronašao, jer mi olakšava donošenje bitnih odluka o životu. Skoro sve – sva spoljašnja očekivanja, sav ponos, sav strah od sramote ili neuspeha – sve to pada u vodu pred licem smrti, ostavljajući samo ono što je zaista važno. Svest o tome da ćete umreti je najbolji način za koji znam da izbegnete zamku mišljenja da imate nešto da izgubite.“ U jednom govoru iz 2005. na Univerzitetu Stanford, rekao je da je „smrt po svemu sudeći najbolja invencija života“.
56


SADRŽAJ

Akutagava, Rjunosuke
Anderson, Šervud
Andrić, Ivo
Arto, Antonen
Beket, Samjuel
Beriman, Džon
Bernhard, Tomas
Betoven, Ludvig van
Bodler, Šarl
Borhes, Horhe Luis
Broz, Josip
Bukovski, Čarls
Crnjanski, Miloš
Cvajg, Štefan
Čehov, Anton
Ćopić, Branko
Delez, Žil
Dikens, Čarls
Dostojevski, Fjodor Mihailovič
Džobs, Stiv
Džojs, Džejms
Falači, Orijana
Ficdžerald, Fransis Skot
Fišer, Robert
Flober, Gistav
Ford, Džon
Foster Volas, Dejvid
Frojd, Sigmund
Gaudi, Antoni
Gari, Romen
Gilmor, Gari
Gogen, Pol
Gogolj, Nikolaj Vasiljevič
Guld, Glen
Haksli, Oldos
Hemingvej, Ernest
Hičens, Kristofer
Hitler, Adolf
Jursenar, Margerit
Kafka, Franc
Kalo, Frida
Kant, Imanuel
Karađorđe, Đorđe Petrović
Karver, Rejmond
Kibler-Ros, Elizabet
Kiš, Danilo
Kjerkegor, Seren
Kortasar, Hulio
Larkin, Filip
Levi, Primo
Lorka, Federiko Garsija
Majakovski, Vladimir
Majka Tereza
Mejerholjd, Vsevolod
Mišima, Jukio
Mopasan, Gi de
Musolini, Benito
Nej, Mišel
Neruda, Pablo
O’ Henri
Paveze, Čezare
Pikaso, Pablo
Pinter, Harold
Plat, Silvija
Plinije, Gaj
Po, Edgar Alan
Prisli, Elvis
Puškin, Aleksandar
Rajh, Vilhelm
Rembo, Artur
Sartr, Žan-Pol
Savić Rebac, Anica
Selin, Luj Ferdinand
Seneka, Lucije Enej
Sezan, Pol
Sokrat
Staljin, Josif Visarionovič
Svift, Džonatan
Šeli, Persi Biš
Šopehauer, Artur
Šulc, Bruno
Šumanović, Sava
Tesla, Nikola
Tolstoj, Lav Nikolajević
Tomas, Dilan
Tuluz-Lotrek, Anri de
Tven, Mark
Vajld, Oskar
Vajninger, Oto
Vilijams, Tenesi
Volsingam, Fransis
Von, Kit
Vulf, Virdžinija
Žari, Alfred



Pogledajte i ostale knjige koje prodajem:
https://www.kupindo.com/MojKupindo/Prodajem