Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Odlično očuvana kao nova !!!

tvrd povez 437 strana 640 grama

Noć Edgara Hilsenrata (1964; Noć, 1966) je pokušaj da se ispita dubine užasa u neljudskom pejzažu tokom Holokausta. Radnja se odvija u Prokovu, izmišljenom jevrejskom getu koji su osnovali nacisti u regionu Bukovine, današnje Rumunije i Ukrajine. Glavni lik, Ranek, i većina drugih likova u romanu svakodnevno se bore da prežive u sumornom, bombardovanom gradu opterećenom bolestima, sa malo hrane ili skloništa. Svake noći grupe policajaca lutaju getom i pokupe svakoga koga nađu napolju, zbog čega je imperativ da se stanovnici geta koji žele da izbegnu deportaciju i sigurnu smrt u logorima bore jedni protiv drugih da bi našli utočište za noć. Svedeni na krađu od mrtvih i umiranje kako bi pronašli dragocenosti koje bi im mogle priuštiti još jednu noć ili parče hleba, Jevreji u getu bivaju lišeni ljudskosti i njihovi otmičari svedeni na virtuelne životinje. Ljudske vrednosti kao što su toplina, praštanje i međusobna solidarnost gotovo su odsutne na ovom mestu.

Nekoliko likova, čiji se talenti traže i plaćaju ili koji su bili u stanju da donesu bogatstvo sa sobom u geto, uživaju privilegovano mesto među svojim zarobljenicima. Narativ ih takođe privileguje — imenima. Većina likova sa kojima se Ranek susreće, međutim, poznata je jednostavno po njihovim opisima. U ovom pejzažu beznađa postoji jedan glas nade: Debora. Udata je za Ranekovog brata Freda, koji umire tokom romana, ali je zaljubljena u Raneka. Ova ljubav i njena sposobnost da se smeje, koja bi u drugom kontekstu izgledala beznačajno, ali se ovde penje na nivo otpora, čini je protivotrovom za poruku geta o potpunoj pustoši i divljaštvu. Njena sposobnost da se nada i deluje u skladu sa svojom nadom vidi se i u njenoj odluci da usvoji malo dete koju su drugi odbacili.

Dok Debora zaista nudi naraciju tračak nade i dobrote, portret jevrejskih likova voljnih da plene svoje zarobljenike, bilo mrtve ili ne, razbio je posleratni nemački tabu. Slika ljudi koji očigledno potiču iz pristojnog i kulturnog društva, ali koji su deindividualizovani i svedeni na životinje, uznemirila je i kritičare i javnost. Zaista, iako je napisan na nemačkom, samo oko 1.000 primeraka romana je štampano 1964. od strane njegovog originalnog nemačkog izdavača, a čitalačka publika u Nemačkoj je knjigu praktično ignorisala. Hilsenrat za ovo krivi filosemitizam koji je preovladavao u Nemačkoj u to vreme, koji nije dozvolio naizgled negativne prikaze Jevreja. Tek nakon više od decenije i nakon što je prevedena na nekoliko jezika i postigla veliki uspeh u inostranstvu, Nacht je ponovo objavljena u Nemačkoj, gde je od tada primljena u kanon značajnih književnih dela o holokaustu. Čitaoci su takođe shvatili da Hilsenratov prikaz Jevreja u Prokovu ne odražava njihovu nehumanost već varvarstvo onih koji su ih naterali u geto.

Naučnici i recenzenti kritikovali su epizodičnu i ponekad zastoju strukturu teksta i nazvali Hilsenratov jezik u tekstu ponavljajućim ili čak nezgrapnim. Ovaj stil i struktura mogu se pripisati nezrelim veštinama mladog autora, ali takođe mogu predstavljati Hilsenratov pokušaj da prikaže geto onako kako su ga Ranek i drugi stanovnici mogli da percipiraju. Ranekovu priču pripoveda sveznajući pripovedač, iako sa donekle ograničenim gledištem: on predstavlja samo perspektivu žrtava. Policija i nacisti ostaju mračne figure koje retko stupaju u akciju, iako se njihova moć otkriva u strahu koji su u stanju da stvore. Različiti naučnici su raspravljali o nedostatku narativnog opisa ili emocija u romanu i činjenici da bez razmišljanja prikazuje užas Ranekove situacije i pustoš oko njega. Ipak, autor uspeva da pređe tanku liniju između distanciranja i angažovanja sa svojim likovima i svojom temom, i to čini na način koji čitaoce drži zaokupljenim tekstom. I zaista, ako prihvatimo opis dela kao roman postojanja, a ne nastajanja ili razvoja, forma i narativni stil Nahta bi izgledali prikladni za tekst smešten u sumorni pejzaž gde je postojanje sve čemu se može nadati .

jarak