Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Cena knjige bitno smanjena
Povez : mek
Broj strana 296
Stanje istrgnuta naslovnastrana inače knjiga u odličnom stanju
Prenosimo putopis našeg saradnika Dragana Bajovića, koji je pod naslovom “Ruske impresije” deo “Zapisa iz gipsa”, knjige koju su ondašnje “Ibarske novosti” objavile 2007. godine; u istoimenom listu putopisi su objavljeni 1993. godine

U na­še „div­no vre­me“, ka­da smo se hva­li­sa­li sjaj­nim stan­dar­dom, sko­ro iz ve­če­ri u ve­če na na­šoj dič­noj te­le­vi­zi­ji gle­da­li smo ka­ko na­rod naš brat­ski ta­mo u Ru­si­ji gla­du­je. Ra­fo­vi pra­zni, re­do­vi is­pred pro­dav­ni­ca bes­kraj­ni, bu­kval­na bit­ka za hra­nu! U po­sled­nje vre­me, za­pra­vo u po­sled­nje dve go­di­ne, ta­kve „dokumen­tar­ne“ snim­ke vi­še ne vi­đa­mo. Sa­da vi­še ne­ma­mo snim­ke gla­di i bez­na­đa iz te na­ma brat­ske i da­le­ke ze­mlje. Po­gre­ši­će onи ko­ji mi­sle da TV Beograd ne­ma pa­ra za sni­ma­te­lje u Ru­si­ji (kon­kret­no u Mo­skvi). Po TV Be­o­grad ta­mo vi­še ne­ma pri­zo­ra gla­di ko­ja sad, nas ov­da­šnje, pri­ti­ska, pa vi­še i nema šta da se sni­ma, kao što se ni ov­de ne sni­ma­ju ki­lo­me­tar­ski re­do­vi za ulje ili mle­ko. Za­to iz Mo­skve slu­ša­mo sa­mo te­le­fon­ske iz­ve­šta­je u ko­ji­ma se uglavnom ve­li­ča ru­ska (ko­mu­ni­stič­ka) opo­zi­ci­ja, a na­pa­da Jelj­cin[1].

Sli­ka Mo­skve da­nas sa­svim je raz­li­či­ta od onog što po­ku­ša­va, pre­ko te­le­fo­na, da nam ob­ja­sni na­ša te­le­vi­zi­ja. Mo­skva je dva­ne­sto­mi­li­on­ski grad. U njoj ima pro­sja­ka, da! ima kri­mi­na­la­ca, da! ima si­ro­ma­šnih, da! Naš dvo­mi­li­on­ski grad Be­o­grad pro­cen­tu­al­no ima vi­še, da upo­tre­bim ve­li­kog ru­skog pi­sca Dostojevskog, „ju­ro­di­vih i ubo­gih“. Uosta­lom kod nas je rat. Na Že­le­znič­koj sta­ni­ci „Be­o­grad“, čim si­đe­te sa vo­za, sre­šće vas čo­vek u ma­skir­noj uni­for­mi, dobro na­o­ru­žan, ko­ji će vas pi­ta­ti oda­kle je sti­gao „vlak“. U Mo­skvi, bar za sa­da, ne­ma tih „po­kret­nih žbu­no­va“.

Mo­sko­vlja­ni, u pro­se­ku, sa­da bo­lje ži­ve od Be­o­gra­đa­na. Sta­ti­stič­ki po­da­ci va­zda su bi­li kao onaj vic sa me­som i ku­pu­som (s tim što je kod nas i jed­no i dru­go pre­sku­po). Ipak, mo­ram da se po­zo­vem na te po­dat­ke: je­dan hleb u Ru­si­ji ko­šta 25 ru­ba­lja! Znak uz­vi­ka je ov­de za­to što se kod nas za jed­nu ne­mač­ku marku (ah, ta „pro­kle­ta iz­daj­nič­ka mo­ne­ta“!) mo­gu ku­pi­ti u naj­bo­ljem slu­ča­ju tri hle­ba. U Ru­si­ji, za isti no­vac, mo­že­te da ku­pi­te sko­ro 18 hle­bo­va. I, dru­go, na­ma, i svi­ma, li­tar vr­lo bit­nog ben­zi­na ta­mo ko­šta 56 ru­ba­lja, što zna­či da za jed­nu mar­ku mo­že­te ku­pi­ti 7,6 li­ta­ra te dra­go­ce­ne teč­no­sti. Kod nas je­dva da za tu sumu do­bi­ja­te 300 mi­li­li­ta­ra, ako uop­šte ne­gde i na­đe­te ben­zin.

Na­rav­no, či­ta­lac će se od­mah za­pi­ta­ti ko­li­ko to Mo­sko­vlja­ni za­ra­đu­ju. Opet sta­ti­stič­ki po­da­ci: u pro­se­ku 35 ma­ra­ka (u mar­tu 1993). O ce­na­ma je iz­li­šno govori­ti. Mo­žda tre­ba sa­mo na­po­me­nu­ti da su mo­skov­ske pro­dav­ni­ce (u ko­ji­ma, re­ci­mo, mo­že­te da ku­pi­te sa­svim pristojan to­pao zim­ski ka­put za 7.000 ruba­lja) pre­pu­ne. Na ši­ro­kim uli­ca­ma, pro­stra­nim pro­spek­ti­ma i bu­le­va­ri­ma re­ke auto­mo­bi­la. Auto­mo­bi­li su uglav­nom u lo­šem sta­nju, ve­li­ki su po­tro­ša­či (volge, la­de, mo­skvi­či), ali idu. Na tro­to­a­ri­ma mo­re lju­di, što pro­la­zni­ka, što onih ko­ji ne­što pro­da­ju. Na ula­zi­ma u me­tro si­lan svet ko­ji pro­da­je svo­je kuć­ne ljubim­ce – pse ra­znih ra­sa. Si­ro­ma­šan svet u Mo­skvi pro­da­je i već no­še­ne odev­ne pred­me­te i to sa­mo u jednom primerku. Od­lu­či­te da vam vi­še ni­je potrebna suk­nja, šu­ba­ra, jak­na… On­da to le­po iz­ne­se­te na uli­cu i po­nu­di­te na pro­da­ju. Grad je sa­da otvo­ren, mo­žda i pre­vi­še. Ono što se ne­će do­pa­sti Srbinu, pro­da­će se Ame­ri­kan­cu. Jed­na pre­le­pa de­voj­ka na Cr­ve­nom tr­gu, dok sam se vr­zmao oko cr­kve sv. Va­si­li­ja Bla­že­nog, pri­šla mi je, ski­nu­la sa mo­je zbu­nje­ne gla­ve ka­pu mar­ke „si­vi dom“ i sta­vi­la na istu šu­ba­ru. On­da je po­be­do­no­sno po­če­la da se di­vi mom no­vom iz­gle­du. Shva­tio sam da bi, po nje­nom mi­šlje­nju, bi­lo glu­po vra­ti­ti se iz Ru­si­je bez šu­ba­re. Ipak, mo­rao sam da joj se iz­vi­nim.

Na tr­gu Lu­bjan­ka, gde je i moćna zgra­da zlo­gla­snog KGB-a, u ogrom­noj rob­noj ku­ći „Deč­ji svet“ mo­že­te da ku­pi­te stra­ni auto­mo­bil. Mer­ce­des 600 ko­šta 120.000 do­la­ra, mer­ce­des 190 ne­kih 30.000 do­la­ra. Ima tu i bmw-a, vol­voa, sa­boa, ame­rič­kih ka­di­la­ka.

Pri­me­tio sam da Mo­sko­vlja­ni pu­še uglav­nom stra­ne ci­ga­re­te: marl­bo­ro, kent, ha-be… One ko­šta­ju u pro­se­ku 400 ru­ba­lja (ne­pu­nu ne­mač­ku mar­ku). Ru­ske ciga­re­te mo­že­te na­ba­vi­ti i za sa­mo 40 ru­ba­lja.

Iz pri­stoj­no­sti, do sa­da ni­sam pi­sao o Ru­ski­nja­ma. Ru­ski­nje su, od­mah po­sle na­ših, naj­lep­še že­ne na sve­tu. U to­ta­li­tar­nom re­ži­mu, ne­ma­ju­ći prak­tič­no od čega da ži­ve, one su se, če­sto uz zna­nje nji­ho­vih mu­že­va, la­ko po­da­va­le dru­gim mu­škar­ci­ma. Mi­slim da je ta „na­vi­ka“, tu i ta­mo, još uvek „na sna­zi“. A baš su le­pe!

Već sam po­me­nuo da u Ru­si­ji pri­vat­ni bi­znis cve­ta. Za kraj ovog de­la, pre­ne­ću tri pi­ta­nja i to­li­ko od­go­vo­ra. Pi­ta­nja su upu­će­na Na­ta­ši Vol­nov, vla­sni­ci eksport­ne fir­me „Re­zon“ u Mo­skvi.

Sa­da je u Ru­si­ji sve vi­še stra­na­ca. Šta vam omo­gu­ću­je taj pre­bra­žaj? Imam uti­sak da se sa­da mo­že mno­go vi­še za­ra­di­ti.

U pra­vu ste! Ja, lič­no, na­sto­jim da to is­ko­ri­stim. Ra­dim po­šte­no i mar­lji­vo za svo­je i do­bro mo­je po­ro­di­ce i dr­ža­ve. Sa­da ima mno­go vi­še slo­bo­de i mo­guć­no­sti za pri­vat­nu ini­ci­ja­ti­vu.

U SSSR va­še pla­te bi­le su dva do tri do­la­ra?

Krat­ko od­go­va­ram: rad­ni­ci ko­ji ra­de kod me­ne, u Mi­ni­star­stvu zdra­vlja, gde su ra­ni­je ra­di­li, ima­li su pla­te po 12.000 ru­ba­lja. Za fe­bru­ar ove go­di­ne kod me­ne su do­bi­li po 39.000 ru­ba­lja.

To je vi­še od 50 do­la­ra?

--- 14.11. 13:37 prodavac je promenio načine slanja ---