Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

Nagrada Miloš Crnjanski
Dvostruki dobitnik Ninove nagrade
"Via Pula" svedoči o visokom stepenu artizma, estetiziranja u dobrom smislu te reči, počevši od odnegovane rečenice i izbrušenog izraza. More Velikićevo istinski diše. Pula se nameće kao primorski, mediteranski grad. Ali ne na način turističko-kičerski. Pula hvata za gušu kao grad egzila, od vremena davnih do najnovijih. I sve više nas osvaja glavni junak Bruno Gašparini sa svojim pacijentima i susretnicima – usred ringišpila slučajno sabranih ljudi koji se svaki čas uključuju u nove vožnje.
Sveta Lukić
U nizu fragmenata u kojima se mijenjaju vremenski planovi Velikić eruditski i u fantazmagoričnim obrisima opisuje svojevrsnu antikroniku, punu zanimljivih detalja biografske i kulturološke naravi (npr. stalna prisjećanja na Džojsov boravak u Puli). Velikićeva Via Pula bez teškoća ulazi u glavnu kompoziciju naše suvremene proze.
Igor Mandić, NIN 1988.
Roman počinje suvoparnim navođenjem podataka iz lične karte glavnog junaka, neuropsihijatra Bruna Gašparinija, da bi odmah eksplodirao u vatromet pripovesti, likova, događaja iz najrazličitijih vremena, koji se istovremeno prepliću – poništavajući svaku hronologiju – u kamenu, u uzvišenim i oronulim palatama, u rimskim ruševinama i austrougarskim vilama, ali pre svega u glavi glavnog junaka. Ispovesti pacijenata – u staroj Palati Orlando pretvorenoj u azil za duševne bolesnike – na kraju toliko šire doktorovu psihu, dovode do toga da gubi smisao za prostorno-vremenske odnose.
Klaudio Magris



Viktor fon Domaševski, zaboravljeni arhitekta i graditelj, u Velikićevoj povesti mogao je da postane i neimar luke u Puli, ali je sticajem okolnosti uklonjen sa tog važnog zadatka i sveden na graditelja samo jedne skladišne zgrade. U mašti pripovedača on postaje istinski tvorac svega bitnog u pulskoj luci. Jer sve, pa i geografija i ekonomija života, da ne govorimo o istoriji, proizvod je subjektivnog doživljavanja sveta Velikićevih junaka. - Žarko Radaković Čar ovog romana je u nizu malenih komada iskopina. Tok radnje se ne može prepričati. Jer bilo bi to kao prenošenje sna rečima. Mađutim, Velikić je baš u tome uspeo. On gradi sugestivnu prozu iz pojedinačnih, jakih slika i metaforičkih scena neposredne izražajnosti. - Jörg Magenau, Frankfurter Allgemeine Zeitung