Tu gde jesam, Časlav Đorđević

Kako da kupim?
Broj aukcije: 77342647
Preostalo vreme
Završena!
(16. jun 2019, 23:01h)
Broj ponuda
Aktuelna ponuda
490 din
Slanje paketa:
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Stanje: Polovno
Garantni list: Ne
Prodavac

tasicmarko (5741)

 
5.000 ocena
Plava kruna se dobija sa 5.000 jedinstvenih pozitivnih ocena.
PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena
Pozitivne: 25128

Lokacija: Pečenjevce, Leskovac, Srbija

  Pošalji poruku  

Svi predmeti člana  

  Aktiviraj podsetnik

Limundo zaštita

Detalji predmeta

Opis predmeta

Broj strana / Povez / Pismo:
160 / Tvrd / Ćirilica
Dimenzije: 14 x 20 cm
ISBN: 978-86-515-0928-8
Godina izdavanja: 2014.
Izdavač / Suizdavač: Izdavačka kuća Prometej

O KNJIZI

briga za smisao i opusteli svet

Obimna zbirka pesama Tu gde (je)sam Časlava Đorđevića organizovana je kao niz zapisa o iskustvu života o kojem autor pesnički svedoči. U najvećem delu reč je o novim i prvi put objavljenim pesmama ali i o pesmama koje su po tematsko-motivskom osnovu uvrštene u zbirku, mada su ranije objavljene u periodici i u prethodnim dvema pe­sni­čkim knjigama, mahom sa malimpreinačenjima,jezičko-stilskim izmenama i dopunama. Sačinjena od šest ciklusa i od prološke i zaključne pesme, ova knjiga je u stilskom smislu jedinstvena u izražavanju osobene pesničke ideologije i realizovanju karakterističnih narativnih i retoričkih principa.

Đorđevićeve pesme, često naliče na izveštajne zapise protkane refleksivim iskazima koji svedoče o posebnom događaju, koji se upravo izdvaja zbog činjenice da može biti predmet pesme. Tako se Đorđevićeve pesme pokazuju kao jedna vrsta vaganja, gde je na jednoj strani sam događaj kao transcendentna osnova poezisa, a s duge strane je tekst kao sižejno struktuirani jezik koji isijava poetsko. U samom središtu njegovih pesničkih povesti su poezija i umetnost. Od Petera Handkea, Miodraga Pavlovića, Krstivoja Ilića, Isidore Sekulić, Vislave Šimborske,Žaka Prevera, Alena Bešića, Vaska Pope do slikara i muzičara, autorovih poznanika i prijatelja. Jednako su zastupljeni prizori i momenti prirode, pejzaži, kojima Đorđević posvećuje posebnu pažnju, kao i gradske verbalne vedute Novog Sada i događaji koji karakterišu njegov unutršnji život. Đorđević stavlja naporedno grad sa njegovim momentima otuđenosti i zarobljenu prirodu koja se nalazi pod njegovom dominacijom.

Đorđević se ne posvećuje poeziji kao refleksiji zatvorenoj u okvire jezika, u njegove samoartikulišuće i samoregulišuće vidove, nego jezik uzima kao odbljesak sveta, kao njegovu posebno senzibiliziranu sliku. Ono specifikovano i stilizovano jezičko za čim poseže su poetizacije u vidovima osobenih oblika reči; od poimeničavanja glagola, posebnih elizija koje reč arhaizuju, do literarnog i govornog vokabulara starijih kulturnih perioda koji su u funkciji poetizacije ili sugestije o suštinskoj ulozi i položaju jezika u odnosu na smisao ili poziciju čoveka.

Ciklus „Rapsodija u sivom“ (od tri pesme) posvećen je Peteru Handkeu i njegovim moralnim epifanijama. Opisujući njegova sučeljavanja sa svetom srpske tradicionalne kulture, sa modusima svakodnevnog života i silama destrukcije u pozadini, Đorđević predstavlja ovog pesnika kao otelovljenja moralne snage koja proizilazi iz njegovog pesničkog karaktera. Ono kako pesnik vidi Handkea je njegova vizija sveta bez tame, idealna, prožeta poezisom i lirskom empatijom. Snažno suprostavljen aktuelnom svetu i zlokobnim korespondencijama sa arhetipskim energijama zla, sa nepromeljivim i izobličujućim intencijama da se čovek surva u nesreću, pesnik zastupa svet saosećanja, razumevanja i umetnički shvaćene moralne i esteske uravnoteženosti:



On ispisuje epopeju malih stvari

On se udaljava od adskog sveta

U kome dodidr kažiprsta dve ruke ostaje bez odziva



Tu predstavu konflikta svetskog i umetničkog o nepomirljivosti i istoriji bola prepoznajemo u evokaciji leonardovskog antropocentrizma i njegove predstave celovitog čoveka.

U pesmama o Novom Sadu (ciklus „Novosadske elegije“) Đorđević daje gorko poetične slike svakodnevnog života. Prepoznajemo topografiju Novog Sada, njegove kvartove, uboge kućice, široki tmasti Dunav, znamenite Novosađane s kojima Đorđević vodi rezignirani i poetizovani razgovor. Pomalo šopenhauerovski odjekuju njegovi nihilistički stihovi u čijim se dubinama smeštaju iskrice nade vezane za reči i njihovu moć da oblikuju smisao i odbace tamu kao izvesnost ljudske istorije. I u jednoj od pesama ove složene knjige, gde se opisuje smrt prijatelja, izbija neverica koja suočena sa neprepoznatljivim odsustvom traži veru u slikama perfekta i nadama oboženog sveta da se ljudski život ne završava u obezličenosti i obezduhovljenosti nemuštog tela:



Ne ovaj ovde na ležaju, belom

I nije, nikako nije On

(Ovo je samo dokona igra nekog

Mnogo jačeg od nas)

On je negde drugde

Možda se samo malo duže zadržao

Ko će znati…

Možda je sada samo dah

Koji vreme razvejava

Tamo negde gore na severu…



Svoje tamnozvučne stihove, kako čitamo u jednoj pesmi, pesnik posvećuje Novom Sadu u elegičnom tonu. Đorđević slika tamni Novi Sad sa njegovim nagorelim dušama i pejzažima. Most srušen u tamni Dunav koji se poriče u trenutku ništenja, jer svet bez amblema ljudskog delovanja je nepostojeći. Pesnikov antropocentrizam je ambivalentan, između himničnosti posvećene čovekovom stvaranju u njegovom prisustvu u svetu, do strave i nihilizma koji dospevaju iz regija istorije, ljudskog pada u zlo i siromaštvo. On shvata život kao ispunjenje trenutka, kao sabiranje u visokim amplitudama egzistencije. Kao da nema ispunjenja, negde u vrhovima istorije kao nepovratne emancipacije, nego samo postoji trenutak gde se smisao na čas dostiže u punini unutarnjeg i spoljnog sazrevanja bića. Ovaj cikklus u svojoj složenoj morfologiji posvećuje se i odbačenosti i siromaštvu čoveka, i nadi i strepnji pred neumitnošću smrti koja nadire prema usljmljenim ljudima.

Dog-pesme su ironična slika domestifikacije životinjske prirode, razgradnja i dekonstrukcija jedne u najvećoj meri gradske trivijalne kulture, ali i personifikacija sudbine čoveka u svetu bezobalnog nasilja koje iz tamnih zamaha poništava odgovornost za kulturu i za istoriju kao traganje ili izgradnju smisla. Ove pesme su smeštene u ambijent Novog Sada i u njegove prepoznatljive kulturne ovovremene i bolne istorijske obrasce.

Središnji ciklus Rasute poetičnosti asocira na Boru Radovića i njegove neosimbolističke prozračne stihove u kojima se izražavala skoro neproblematična snaga stiha, jezika koji je bio slika razbuđenog poetizovanog sveta sa skrajnutom tamom koja je podupirala razloge poezije. Od opšte tanatoloških figura i asociranja trivijalnih rupa do onih finalnih koje stoje kao znak na granici života do uzneseno melaholičnih slika u kojima je pesnik smešten na uzvisine Tare da živi u svojoj smrti, do slika života u kojem mračni zastupnici zla prete svakom biću da će njegovu smrt učiniti nemom i besmislenom. Ovde izbijaju zvukovi očajanja, ali i rezigniranog posvećenja patnje oličene u zvukovima bluza i njegovog otimanja od ništavila, zaborava. Bluz je amblem silaženja, ali i uznesenja kroz muziku, kroz tugu koja kao neprolaznost lebdi u eteričnom vazduha:



A opet opet po sto puta opet

Slušam tužaljke

Slušam dozivaljke

Slušam ljubav oročenu na večnost

A da zaseka ni u snu nema …



Đorđević je veliku pažnju kao kritičar posvećivao Miodragu Pavloviću, jednom od vršnih pesnika našeg posleratnog modernizma. I ovde, u trodelnoj pesmi, sa postskiptumom, on mu posvećuje pesnički esej i odu komentarišući njegovu ulogu od pedesetih do danas. Đorđević mu pripisuje raskid sa utilitarnom poezijom, sa patetizmom, pripisuje mu zasluge za novu diskurzivnu zvukovnost u srpskoj poeziji, kao i za uvođenje velikih kulturnih i istorijskih tema:

Učio si Pevaču kao što svi mudri uče:

Plišano nebo više ne postoji

Zvezde od srme stide se svog veštačkog sjaj

Zbog jeznih drhtaja trstika onemelih

Govorio si mada šapatom:

Cvet mi nije rod

Niti je moj pev dlan nežni za nečiji počinak…

Završni ciklus je polemičan, usmeren na raspru o savremenom dobu. Đorđević u aktualnom vremenu vidi pad književnosti, kulture uopšte, poezije, romana, kritike i samog mišljenja oličenog u gestovima postmoderne. Đorđević bez patosa, ali sa gorčinom objavljuje kraj umetničkih i društvenih utopija i sumrak našeg suštinskog prisustva u svetu. Otuda on uzima izmršavelost na javnoj sceni kao figuru koja analoški reflektuje opštu pothranjenost ideje duha i umetnosti:



Uvećava se

Pustoš

Scene:

Kazuje se

Odsustvo

Sveta,

Odsustvo

Sebe.

U svetu…

……

U zaključku se može reći da autor u celini intonira svoj pesnički tekst polemički. S jedne strane je duh savremenog grada i njegova tehnološka određenost, odsustvo solidarnosti i pad ljudskih vrednosti, praznina koja okružuje savremenog čoveka u njegovom vezivanju za aktualne kulturne i društvene žargone koji napuštaju odgovornost za sam svet, za čoveka i za njegovu istinsku jezičku osetljivost, za njegovo prisustvo, a sa duge strane su umetnici, graditeljstvo, briga za smisao, za prirodu i čoveka koji sijaju tek negde u izopštenosti, u tami i senkama jednog ispražnjenog i opustelog sveta.

Jovan Zivlak

Novi Sad, maj 2013.

24.06.2019. 17:28:56

© 2005 - 2019 LimundoGrad d.o.o.

LimundoGrad d.o.o. koristi kolačiće koji su potrebni za pružanje usluga u svrhu statistike, sigurnosti, kao i utvrđivanja interesovanja korisnika i može ih deliti sa trećim licima u svrhu analize i marketinga. Više informacija.