Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Semper idem
Đorđe Lebović(autor)

Izdavač: Laguna


„Semper idem je prvo remek-delo XXI veka u srpskoj književnosti.“ Teofil Pančić
Premda za života poznat prevashodno kao dramaturg i scenarista (Nebeski odred, Haleluja, Viktorija, Traganje po pepelu, Ravangrad 1900, Valter brani Sarajevo i dr.), Lebović je pisao i novele i objavljivao ih u časopisima 60-ih i 70-ih godina XX veka. Ipak, opu

s magnum Đorđa Lebovića, po jedinstvenoj oceni kritike, predstavlja upravo ovo njegovo testamentarno delo, roman-hronika o detinjstvu u Kraljevini Jugoslaviji uoči II svetskog rata, koja je i zbog osobenog piščevog stila i originalnog postupka, kao i zbog teme i njene književne transpozicije, prepoznata kao kanonsko delo savremene srpske književnosti. Ispričan iz perspektive dečaka koji posmatra približavanje „Velikog Sunovrata“ – širenja nacizma u svojoj okolini koliko i u Evropi – pisac je u vidu imao paralelu između ondašnjeg ludila i rata koji je u Jugoslaviji buknuo 90-ih godina prošlog veka. U ratu je izgubio četrdeset članova svoje porodice a sam, kao četrnaestogodišnjak, prošao pakao Aušvica. „Knjige ne bi bilo da se opet nisam našao u vrtlogu velikog Zla koje sam dobro upoznao pedeset godina ranije“, priznaće pisac u jednom razgovoru pred kraj života.

„Fantastična hronika jednog detinjstva... Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim ciklusom Danila Kiša.“ Teofil Pančić

„Semper idem je knjiga o detinjstvu, koja se može čitati kao porodični roman ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović, posthumno, predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze.“ Vasa Pavković

„Lebović, Kiš, Pekić, Kovač i danas predstavljaju nedosegnuti vrh srpske i nekadašnje jugoslovenske književnosti.“ Filip David

Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Srpska književnost
Ostali naslovi iz oblasti: Memoari, biografije, dnevnici, pisma

9. izdanje, ; Broširani povez; latinica; 20 cm; 551 str.; 978-86-521-2315-5;

Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju.Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.).Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen.

Semper idem, Đorđe Lebović
Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim cirkusom Danila Kiša

Nije baš uobičajeno, a nije ni u skladu sa nepisanim pravilima savremenog kritičarskog lelemudizma da se tako egzaltirano izjašnjavate o novim, posve "nekanonizovanim" knjigama, ali ko mari za to, biće nam svima bolje ako već u prvoj rečenici ovog teksta "priznam" ono što držim nepobitnom istinom, pa da onda spokojnije idemo dalje: Semper idem, "nedovršena hronika jednog detinjstva" Đorđa Lebovića (Narodna knjiga, Beograd 2005), pomalo već i zaboravljenog (prevashodno) dramskog pisca jeste, naime: remek-delo. Bez ostatka, bez vrdanja, bez izlaza za nuždu. Bez potrebe da relativizujem, kamoli ironizujem ovaj iskaz. Ne mogu da se setim nijednog dela pisanog na srpskom jeziku, a premijerno objavljenog u XXI veku, koje bi ga nadvisilo, koje bi makar stajalo na ravnoj nozi s ovom čudesnom hronikom raspadanja jednog sveta, našeg sveta, nego kojeg drugog, a sa posledicama koje ovako ili onako osećaju i oni rođeni decenijama kasnije. Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski/senzibilitetski iole srodne knjige koju biste bez stida usled posvemašnje nedostojnosti mogli staviti u istu rečenicu s troknjižnim Porodičnim cirkusom Danila Kiša (Rani jadi, Bašta, pepeo, Peščanik). E, sada je i taj problem rešen: Semper idem dostojni je izdanak jednog srodnog sveta, ali ostvaren bitno drugačijim literarnim sredstvima.

"Semper idem" (uvek isto) natpis je na jednom somborskom tornju, koji podseća na najbolniji paradoks naših života: na prolaznost, a opet i na večno vraćanje istog... Naročito onoga čemu se niko neće obradovati. Pod senkom tog tornja tridesetih godina užasnog i uzbudljivog XX veka odrasta jevrejski dečak, okružen (a)tipičnom građanskom porodicom, danas bi se reklo blago "disfunkcionalnom" (razvedeni roditelji, što je u to vreme bilo prilično neuobičajeno). Deda Adolf, porodični mudrac i neretko prilično neshvaćeni vernik Zdravog Razuma, "svetli" je junak njegovog odrastanja; drugu, "tamnu" i misterioznu stranu simbolizuje drugi deda Josef, kojeg hroničar nikada nije ni upoznao jer je Josef umro pre njegovog rođenja, ali koji će mu se javljati u snovima, koji će biti njegov link ka onoj drugoj strani jevrejske tradicije, i čioji će "lik" ovoj knjizi podariti jedan od bitnih njenih slojeva, onaj oniričko-fantastički (o, zar se i to može u autobiografiji...), direktno povezan s kabalom, raznovrsnim mističkim iskustvima (epizode s Kamenorescem, koji jeste Smrt, priča su za sebe), i sa junakovom moći prekognicije, užasanutog i preciznog predviđanja Zla koje će se dogoditi bliskima i dragima, "moći" koja ga samo unesrećuje jer ne može učiniti ništa da pobedi Fatum. A Zla u ovoj knjizi barem neće nedostajati, mada ona počinje nekako upravo sa "drugog kraja" te metafizičke skale, iz jednog gotovo arkadijskog stanja.

Deo će detinjstva mladi Lebović provesti u Zagrebu, prateći potucanja svoje majke za Boljim Životom. Oh, nije da će im tamo nečega nedostajati, naprotiv: taj će deo njegovog života biti pastelno oslikan kao nepomućeno rajsko stanje, a njegova dadilja Dadi – prva u nizu osoba kojima će naš hroničar u jednom tragičnom momentu zauvek izgubiti svaki trag; srećom, tragedije su tada još samo intimne – tek docnije će postati istorijske, kada se i raj neopozivo premetne u mračni i gušeći džehenem, pod demonskim zapovedništvom "majstora iz Nemačke".

CRNI OBLAK: Godine ranog detinjstva, potom osnovnog i srednjeg školovanja, proticaće uglavnom između malog i prašnjavog Sombora i otmenog i gizdavog, a opet, u prelomnim trenucima tako teskobnog Zagreba ("o ta uska varoš, o ti uski ljudi", vapio je kadgod Matoš...); na njihovom početku stoji, dakle, jedna rajska praslika, zauvek razbijena u paramparčad još dečakovim padom na Šalati, padom koji će iz njegovog života i iz ove hronike izgnati Dadi, ali će i u nju uvesti jedan od najdojmljivijih likova, onaj dečakovog očuha Andrije Buhvalda, plemenito beskorisnog sanjara rodom iz Subotice, a kojeg će posinak nazvati Andrija Knjigašuma (buch+wald), čoveka koji je, pokazaće se pri tada još dalekom svođenju računa, živeo na svetu samo zato da bi voleo dečakovu majku...