Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Priče sažetosti iz knjige "Ne mogu da se setim jedne rečenice" predstavljaju, dakle, jezički uhvaćene svakodnevne slike i situacije a često i metastrukturalne predloške odnosno fragmente esejističkog razumevanja urbanog splina i urbane samosvesti, rok osećajnosti i ispraženjnog sveta opsednutog entitetima kakvi su smrt, ideologija, istorija.
Posledica tih entiteta jeste pojava onoga što se u priči "Svi MIlanovi ljudi" naziva novim defetizmom. Ako se novi defetizam ne može prevladati, o njemu je moguće pripovedati - sažeto i uvek drugačije, sa malim preobražajima koji mimikrijski prate temu pripovedanja, tražeći rečenicu koja postoji baš zato što ne moižemo da je se setimo.Način na koji se to pokazuje u ovoj knjizi zahteva da dopunimo njenog pripovedača: priča nije samo sažet, ubrzan put do smrti. Priča može da bude i trenutak u kome zaboravljamo na smrt i na velike naracije ovog sveta. Do takvih trenutaka Mihajlo Pantić dolazi u svojim najboljim pričama.Sve sto karakterise Panticevu prozu sazeto je u ovoj knjizi vec poznatog panticevskog naslova: urbanost, rok (sub)kultura, poeticka samosvest, "novi defetizam"... I jedino sto se moze o ovoj knjizi reci kao sud, jeste da je ovo prisecanje realno sve bezuspesnije, a estetski uspesnije.Priče sažetosti iz ove knjige predstavljaju našu svakodnevicu prelomljenu u prizmi esejističke samospoznaje. Ipak, kada esejistika dobije toliku notu ličnog i proživljenog, negde između defetizma i nerealnog optimizma, analitika prerasta u umetničku prozu. Zivot i smer u ovoj knjizi i dalje ostaju antipodi, ali ove priče su trenutak kada se zaboravlja na smrt i sve velike naracije ovog sveta.

✰Stubovi kulture, 1996., broširani povez, 142 strane,