Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Merilin čita Uliksa
Milenko Pajić(autor)

Izdavač: Pešić i sinovi

Modemi roman inspirisan licnošću jedne od najpoznatijih zvezda dvadesetog veka-Merilin Monro. Bogato ilustrovano.

1998; Broširani povez; ćirilica; 20 cm.; 154 str.;
rasprodato

Intervju
02.08.07
Postanje kao strip
Milenko Pajić
Čačak – Za književnika Milenka Pajića rečeno je da je „najavangardniji i najinovativniji među srpskim piscima i umetnicima; njegova bujna kreativnost prenosi se na čitaoce, ali veoma često zahvata, pokreće i inspiriše i njegove savremenike da i sami istražuju jezik, formu i medije”. Projektima podsticajno deluje na mlađe kolege, njegova „banka ideja” jeste neiscrpno izvorište i polazište za nove stvaralačke avanture. Objavio je više od dvadeset knjiga, zastupljen je u deset antologija, priredio jedanaest samostalnih izložbi, dobio desetinu značajnih nagrada za književno i za likovno stvaralaštvo...

Zanimljivo je da su izdavačima postali privlačni i Pajićevi rani radovi iz oblasti proširenih medija i stripa. Prošle godine pojavila se publikacija pod enigmatičnim naslovom: „ŠUPA: almanah samizdata” u kojoj počasno mesto i najviše prostora zauzima Pajićev „fanzin” iz sedamdesetih prošlog veka – „Bilten autora”. Pre nekoliko dana isti izdavač – „Akademika”, Užice, i isti urednik, Milojko Knežević – objavio je luksuzno opremljenu monografiju „Studio za novi strip”, posvećenu eksperimentima i grafičkim istraživanjima Milenka Pajića i Vladimira Dunjića.

Afirmisani ste književnik, prozaista i pripovedač. Otkuda interesovanje za druge umetničke medije, pa i za strip?
Ti moji konceptualni radovi, pa i strip, deo su pređenog puta, razvoja i sazrevanja. Uostalom, ne može se sve sabiti u tekst, nema ni potrebe. Postoje i drugi načini, brojni jezici, mediji, sistemi, tehnologije. Kao što je Mihail Bulgakov kazao da rukopisi ne gore, tako se nisu izgubili niti su zaboravljeni moji rani radovi, crteži, skice i kolaži. Table hamera su požutele, ponegde je probio lepak, ali sve je na svom mestu i jasno kao što je uvek bilo. U mladosti sam, naravno, pisao pesme, mnogo eksperimentisao, smišljao dešavanja... I sam se čudim i radujem da se posle toliko vremena pojavljuju knjige sa tim ranim radovima. Te stvari izgledaju sveže i aktuelno, kao da su juče stvorene. I, što je najlepše, privlače pažnju mladih ljudi, inspirišu nove autore.

Za stripom, uglavnom, putuje sud da je reč o lakšoj zabavi?
Vladimir Dunjić i ja posmatrali smo strip kao ozbiljan, slojevit umetnički prostor. Oprobali smo njegove okvire, zadajući ozbiljne teme. Tako smo pokazali i dokazali da strip ne mora da služi samo za laku zabavu, nego da mu je semantička i idejna nosivost mnogo veća nego što se ranije mislilo.

Usudili ste se da uz pomoć stripa obradite čak i biblijske teme?
Jedno od najboljih dela „Studija za novi strip” je „Postanje 1-7”. Biblijska priča o stvaranju sveta večita je tema i inspiracija umetnika u prošlim i budućim vremenima. U jednom srećnom trenu nadahnuća shvatio sam da je ovu priču moguće ispričati i veoma svedenim grafičkim jezikom, pomoću crnih i belih površina, isprekidanih i neprekinutih linija. Specijalno za ovu priliku „Postanje” je rekonstruisano uz pomoć kompjutera, jer je original negde zagubljen... Tvorac je rešio da odvoji svetlost od tame, vodu od vode, dobro od zla. To se može iskazati čistim grafičkim jezikom; ovaj strip može razumeti svako ko iole pažljivo motri stvari oko sebe. Nije neophodno da govorimo istim jezikom. Dovoljno je da se udubimo u niz jednostavnih slika.

Osim „Studija za novi strip” imali ste još nekoliko „preduzeća”?
Preduzeća ili veliki projekti bili su još „Bilten autora”, „Raspis”, galerija plakata „Elektra”... Rani period ostavio je traga i na dela koja sam kasnije stvarao. Knjiga „Put u Vavilon” (Prosveta, 1992) može se uzeti i kao prvi srpski konceptualni roman. I na drugim mestima u mojim romanima i pripovetkama mogu se prepoznati uticaji i isijavanja onog pokretačkog i inspirativnog jezgra, začetog u ranim radovima. Tako, na primer, priča „Istorija Carstva, verzije” (Stanica priča Požega, Narodna knjiga 2002), sačinjena iz fragmenata jedne stvarne istorije Vizantije, može se shvatiti kao čist koncept sproveden u tekstu.

Šta uskoro možemo očekivati iz Vaše radionice, koja dela?
Mogu da najavim bar dva naslova. Uskoro će se kod Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva iz Beograda pojaviti jedna moja knjiga za decu. Radi se o pričama iz detinjstva Marka Kraljevića. O tome kako se budući junak ponašao kad je bio dete, mladi čitaoci saznaće u bogato ilustrovanoj knjizi pod naslovom „Mali Marko”. U pripremi je i moja knjiga kolumni o jeziku – „Srpski s mukom” – koju će objaviti „Beogradska knjiga”. Naravno, to nije sve. Biće još mnogo potpuno novih stvari, zaokreta, iznenađenja. Ali, o tom, potom.

Studio

„Studio za novi strip” (1975–1980) osnovali su Milenko Pajić, književnik, i Vladimir Dunjić, slikar. Studio je radove izlagao u više galerija Srbije i SFRJ, pojedine table štampane su u časopisima, a glavna dela ove radionice jesu „Postanje”, „Mapa carstva”, „Rat sa ždralovima”, „Kartoteka Alef”.

– Ono najvažnije što je „Studio” postigao jeste teorijsko i praktično utemeljenje stripa kao znakovne i jezičke strukture koja je osposobljena za komunikaciju sa konzumentom. Utvrđeno je da se jezik stripa zasniva na apsolutno čistom grafizmu. Uz pomoć bliskih umetničkih medijuma, književnosti, teksta, likovne umetnosti, strip je obogatio svoju znakovnost tako da se može baviti i vrlo složenim temama, poezijom i filozofijom. Predstoji veliki posao skidanja zastarele hipoteke sa stripa, koju čine malograđanski ukus i kič, i njegovo izvođenje sa margine i fokusiranje u centar umetničkih i kulturnih zbivanja – kaže Milenko Pajić.