Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

MOJ LEPI ŽIVOT U PAKLU, SLOVA OD KOVANOG GVOŽA, ČOVEK OD PEPELA

-Ne treba ništa izmišljati kada policajci naoružani dugim cevima dolaze po jednog petnaestogodišnjeg dečaka.“

„Moj lepi život u paklu je roman o životu pisca Ivana Ivanjija. Na tom putovanju započetom pre skoro devet decenija u Bečkereku, u idili imućne lekarske porodice, i prekinutom Drugim svetskim ratom, sledeća stanica je bila koncentracioni logor Buhenvald. Iskustvo koje je tamo stekao petnaestogodišnji Ivan odredilo je njegov odnos prema iskušenjima u budućnosti.
Ivanji će postati svedok epohe, Titov prevodilac, diplomata, čovek koji će biti prisutan tamo gde se kroji istorija. O svojim zabludama i pogrešnim procenama govori otvoreno, primereno osobi koja je prošla kroz pakao života sačuvavši razboritost i dostojanstvo.
Moj lepi život u paklu je izveštaj koji pisac podnosi samome sebi na poslednjoj deonici putovanja. Čini to bez sentimentalnosti, samoironičnim tonom.“ Dragan Velikić

„Kao da istresa korpu sa starim igračkama i kasnije slučajno nagazi svaku oštru ivicu, glavni junak romana prolazi kroz najtragičnije događaje XX veka. Sklapajući lični katalog (ratova, logora, uzbuna, kuća, uživanja, susreta, predmeta, državnika, ljubavi, oproštajnih pisama) i spisak zvukova (sirena, brujanja tenkova, vozova, podizanja lifta, škripe kočenje starog forda) – pisac jednostavno i duhovito zatvara mozaik strašne tragedije jedne porodice kamenčićima lepog života posle pakla dušegupke.“ Mića Vujičić

-„Slova od kovanog gvožđa“ mogu se čitati kao roman o odrastanju i sudbini jednog umetnika, kao roman o istorijskim silama i tragizmu epohe, u jednom važnom sloju to svakako jeste i roman o holokaustu, a takođe jeste i ratno-političko-špijunski triler, čime se Ivanji još jednom potvrđuje kao književni majstor čija bogata i raznovrsna paleta izražajnih registara ima malo premca ne samo danas, nego i u istorijskom razvoju našeg romana.

-U „Čoveku od pepela“, svojevrsnom umetničkom zaveštanju, Ivanji kao da diže ruke od svoje književne misije, želi da samoga sebe „amnestira od uspomena“ i dozvoljava da mu misli, odmarajući se, blude, u sasvim slobodnoj, asocijativnoj igri sa delima nemačke književnosti; zamišljajući kako se iz pepela žrtava Buhenvalda rađa novi (monstruozni) borac protiv „sveopšteg gubljenja pamćenja“, on pokazuje kako se život (misli, osećanja) i smrt svakog pojedinca odražavaju na sudbinu čovečanstva, kako „zavisimo od onoga što sami stvorismo“ i kako prošlost određuje budućnost.