Detalji predmeta

• Stanje Polovno

Roman Kao da se ništa nije dogodilo govori o razlicitim vrstama ljubavi i o izneverenosti, a u okvire te price smešten je citav istorijski roman, možda bismo mogli reci i saga porodice Sreznjevski.

Pripovedanje se zasniva na stalnim ukrštanjima dva fabularna toka ciji su vremenski okviri razliciti i koje karakterišu slicnosti dogadaja i sudbina likova. Govoreci o preplitanju razlicitih sudbina u pripovedackom postupku, prepoznaje se i izvestan pavicevski manir ocudavanja teksta, tj. uvodenje misterioznosti i tajnovitosti u tekst: Po blagom osmehu koji je ostao na njenom licu, Sofija je neopozivo znala da je te noci kada se preselila na drugi svet, Nevena Blanuša sanjala Sergeja.

Jedan tok vremenski odreden je dvadesetim godinama 20. veka, tj. u vezi je sa propašcu Carske Rusije. Taj istorijski dogadaj odreduje sudbinu Sofijinog dede Sergeja Mihailovica Sreznjevskog i Sofijine bake Galine Vasiljevne, a kasnije i sudbine Mihaila Sreznjevskog - Sofijinog oca i Nevene Blanuše - Mihajlove dadilje, dok je drugi tok vremenski sveden na nekoliko poslednjih decenija 20. veka, s tim što su narocito osvetljene poslednje godine 20. veka i tada aktuelni dramaticni istorijski i politicki dogadaji u Srbiji. Glavni junaci tog toka price su Sofija, Stojan i Ivana.

Spoljašnji prostor unutar koga se realizuju glavni fabularni tokovi je Beograd pocetkom i Beograd krajem 20. veka. Kada se pripoveda o aktuelnim društveno-politickim dogadajima ton pripovedanja pomeren je ka ironijskom. Mnogobrojne licne nesrece ispricane u romanu tek su nagoveštaj dogadaja koji su uslovili opštu propast. Licne i kolektivne nesrece dešavaju se istovremeno, a price o tim nesrecama naizmenicno se smenjuju. Pripovedac nas suocava sa istovremenim postojanjem malih i velikih laži. Na samom pocetku romana uvedeno je niz momenata koji nam iznova oživljavaju slike koje nismo ni uspeli da zaboravimo: kolone izbeglica, samoživost i tortura režima, zloupotreba medija. Sa naturalistickim slikama onoga što se dešava u pozadini, dok u Kninskoj krajini, u Bosni i ostalim delovima bivše Jugoslavije traje rat pripovedac nas suocava uvodenjem kratkih rezova i inserata koje emituje televizija i plasira ih citaocima onako kako on tu celu situaciju i doživljava: emotivno, potresno, ljudski. Otuda se ovaj roman izdvaja od mnoštva romana slicne tematike koji nisu uspeli da prevazidu hronicarsko beleženje loših životnih trenutaka u okviru loših društvenih trenutaka. Izvesno je da autorka ovog romana poseduje smisao za detalj i koristeci se najcešce ironijom i groteskom, kako je vec napomenuto, cini sliku ubedljivom i funkcionalnom. Pripovedac pokazuje kako stagnaciju društva prati i stagnacija morala i ekspanzija neukusa. Olicenje takvog stanja stvari su emisije koje prezentuju i propagiraju turbo-folk. Pripovedac takve manifestacije karakteriše kao monstruoznu kombinaciju krvi i šljokica, u njoj vidi groteskni spoj smrti i divlje veselosti.

U Spletkarenju sa sopstvenom dušom pripovedac kaže da u zlehudim zemljama politika i društveno uredenje u ogromnoj meri odreduju individualnu sudbinu. Taj iskaz vredi i kada razmišljamo i o najnovijem romanu Marije Jovanovic. Ipak, mehanizam dejstva onoga što uslovljava coveka i njegove slobode je, kako se pokazalo u konkretnoj prici u ovom romanu, izuzetno komplikovan i ne može se objasniti drugim recima osim onim koje je, naslucujuci osecanja izmedu Sofije i Stojana, jednom prilikom Nevena izrekla: Ne valja se.

Roman se završava u duhu pozorišne tehnike. Sofija u stvarnost iskoracuje iz pozorišta, cuju se zvuci sirene za vazdušnu opasnost. Takav kraj romana je svojevrsna scena u sceni, pa ostavlja utisak da je citav roman predstava koju bi po nekim žanrovskim odlikama lako mogli svrstati u tragediju.