Detalji predmeta

• Stanje Polovno

`Filip Višnjić`, Beograd, 2000.
151 strana.

Lepo očuvana.

Snežana Jakovljević u ovom romanu čitaocu nudi jednu osobenu varijantu `ženskog pisma` koja se odlikuje kultivisanim izrazom i finim pomeranjima u tretmanu opštih mesta tzv. trivijalne i intimističko-sentimentalne književnosti. Poetika lirske anatomije ženske psihe u okrilju sivkaste zone svakodnevnog i običnog, ovoga puta stavljena je na svojevrsnu `probu izdržljivosti`, budući da vreme pripovedanja lične ispovesti junakinje romana zahteva i blisko povesno vreme prošlogodišnjeg bombardmana i tako samu priču uvodi u polje prikrivene, ali jake napetosti između sveta privatnog i sveta javnog čoveka.

Iza `dečjeg` naslova `En, den, dinu?` krije se spisateljski sasvim zrela knjiga. Kao i u `Evi od kaveza` (1995) i `Ipalu` (1997), Snežana Jakovljević i u ovom kratkom romanu čitaocu nudi jednu osobenu varijantu `ženskog pisma` koja se odlikuje kultivisanim izrazom i finim pomeranjima u tretmanu opštih mesta tzv. trivijalne i intimističko-sentimentalne književnosti. Poetika lirske anatomije ženske psihe u okrilju sivkaste zone svakodnevnog i običnog, ovoga puta stavljena je na svojevrsnu `probu izdržljivosti`, budući da vreme pripovedanja lične ispovesti junakinje romana zahteva i blisko povesno vreme prošlogodišnjeg bombardmana i tako samu priču uvodi u polje prikrivene, ali jake napetosti između sveta privatnog i sveta javnog čoveka.
Rešenje koje za ovu koliziju nudi Jakovljevićkina knjiga nije ni ideološko ni psihološko, već ponajpre u prvom redu - stilsko. `En, den, dinu?` je, drugim rečima, roman zaista bogate lirske imaginacije, priča koja se ne razmeće zapletom, fabulom i idejama nego računa na čitalačku prijemčivost za sve one detalje, opservacije, marginalije i maštarije koje tvore alternativne sadržaje naše slutnje, čežnje, žala za neostvarenim i nedohvatnim. `Čovek postoji u prošlosti i budućnosti, retko i sadašnjosti`, kazuje autsajderska junakinja ove knjige koja nema životnu ljubav, životni poziv ili pak `životni stav`, ali ima istančanu uobrazilju i tanane reči kadre da zabeleže ono što inače izmiče opažanju i razumevanju. Lepota i ispunjenje ne postoje u životu, mirnodopskom jednako kao i ratnom, `ovde` jednako kao i `tamo`, ali one su možda dosežne u našoj sposobnosti da sam život sagledamo i predstavimo drugačije, makar i kao lepo snatrenje i želju.
Stoga visoko stilizovani jezik postaje ono krhko, ali delotvorno sredstvo kojim novi roman Snežane Jakovljević u konačnom utisku ipak ostvaruje svoj diskretni i difuzni `pogled na svet`, kao i svoju pripovednu zrelost, koja se u finom paradoksu na kraju susreće s detinjom bezazlenošću i verovanjem da su svi ljudi - kao i sva deca - isti i da je čovek najmanje prikraćen onda kad se odrekne ostvarivih zabluda i varki, a zaista prigrli one najlepše, neostvarive iluzije.
Tihomir Brajović