Detalji predmeta

• Stanje Nekorišćeno

Četiri sjajna romana u ponudi višestruko nagrađivanog autora, dramaturga Aleksandra Novakovića, studenta profesora Filipa Davida: Rada, Bajin, Šetnja Sentral parkom, Dobro nam došle, drugarice iz trikotaže i najnoviji Kako uloviti Demona. Za 599,00 Dinara možete po sopstvenom izbori odabrati 3 knjige
RADA, BAJIN - ROMAN KOJI RUŠI MITOVE - „Iza svakog moćnog oca je bludni sin. Iza svake žrtve rata - ratni profiter” stoji u najavi romana Rada, Bajin s podnaslovom: Ne zaslužujete me, bednici nezahvalni!. Ovaj duhoviti, crnohumorni roman govori o „bludniku, grešniku - nikad pokajniku” Radi Pašiću, sinu čuvenog radikalskog prvaka Nikole, Baje Pašića koji je i sam bio aferaš a kao uzdarje za svoje „zasluge za narod“ dobio laskavu titulu „najvećeg srpskog političara” spomenik i trg u centru Beograda. Rada Pašić je bio patrijarh korupcije i afera, samoživi besprizornik, oronuo od opijata i poseta javnim kućama, renesansna ličnost intrige i kriminala u tri države: Kraljevine Srbije, Kraljevine Jugoslavije i poratne, socijalističke Jugoslavije. Pritom je Rada imao debele dosijee u Francuskoj, Grčkoj, Švajcarskoj i Češkoslovačkoj i povrh svega je, po jednoj od priča, svog „uglednog“ oca oterao u grob.
Ono što ovaj roman čini drugačijim od drugih aktuelnih ostvarenja je surova satira koja ide do sarkazma. Zlo u njemu nije pritom prikazano kao banalno zlo (po Hani Arent) niti harizmatično zlo (setimo se plejade negativaca kao što su Gordon Geko, Hanibal Lektor, Toni Montana, Džoker i ini izdanci Holivuda) već iskonsko, nagonsko, bez alibija, pravdanja „likova”. Rada nije odrastao u siromaštvu, zlostavljan i neshvaćen već kao jedini muški naslednik svemoćnog oca, mažen i pažen. Njegova obest dolazi upravo iz njegovog društvenog položaja. Ako bi na nekog Rada Pašić i mogao da zaliči onda bi on pre bio neki razmaženi francuski plemić hladan na povike gladnog sveta kojem dere kožu s leđa (nekima od njih i bukvalno), slep i gluv na činjenicu da mu preti giljotina. Opšteje mesto da plemićke porodice teže dekadenciji i degeneraciji ali isto važi I za one koji su dugo na vlasti, imali titule ili ne. Ne zaboravimo da je, iako je počinio brojna nedela, Rada pre svega vole da ima blago i da ga stalno gomila. Rečeno je da bi vam kapitalista prodao sve, pa čak i konopac kojim bi ga obesili samo da zaradi još koji dinar. E, upravo je takav „junak” romana Rada, Bajin, potpuno lišen empatije. Da li je psihopata, sociopata ili infantilni lopov? Pokušajte da otkrijete. S Radom ne možete saosećati ali ćete se, iz poglavlja u poglavlje, čuditi njegovim opačinama.
Roman nagrađivanog romanopisca i dramaturga Aleksandra Novakovića (dobio je, između ostalog, regionalnu VBZ nagradu za roman „Vođa” 2010. godine) je napisan kao lako čitljivo štivo koje stilom, nimalo slučajno, podseća na žutu štampu iz međuratnog perioda (s obzirom da je Rada Pašić punio novinske članke onog vremena) ali se njegova suština lako pronalazi u 21. veku, kako u žutoj štampi tako i u istoriji. Jer, dok je nama, za realnu politiku i elementarno poštenje, slepih vođa (a Nikolu Pašića je kao takvog opisao slavni satiričar Radoje Domanović) biće nama i „sposobnih” tatinih sinova kao što je bio Rada koji su na poslužavniku dobijali ono što je otimano od usta njihovih sunarodnika koji se, eto, nisu „snašli” pa su mukotrpno radili, plaćali poreze I ginuli u ratovima u koje su ih vodili slepci koji toliko liče na Nikolu, Baju Pašića. Možda moderne Rade ne idu na balove i ne voze se u oldtajmerima ali sigurno obrću milione evra i, mada retko, nose čuvene „nanogice” kao više nego simbolične kazne za svoja nepočinstva. Rada, Bajin je smešan i satiričan jer se dešava i danas i, baš zbog toga, aktuelan i jeziv.

"Dobro nam došle, drugarice iz trikotaže!" je, za ovdašnju književnu scenu, jedinstven roman koji se bavi sivom kriminalno-koruptivnom tranzicionom socijalnom realnošću u Srbiji kroz priču o fabrici tekstila u vremenskmo rasponu od tridesetask godina (1989-2021). Ovaj roman nema jednog glavnog junaka već, pripovedajući uporedo o više sudbina, govori o fabrici kao o živom organizmu, kolektivu. Iako ne štedi period devedesetih nije ništa manje detaljan i nemilosrdan i prema periodu tranzicije posle 2000. godine kao i aktuelnim dešavanjima. Nakon ratova su usledile privatizacijske otimačine i bogaćenja. Istorija fabrike je istorija zemlje, eksploatacije, uništavanja, ne samo materijalnih već i ljudskih verednosti kao i urušavanja sistema vrednosti. Samim tim, kraj (nećemo ga otkriti) ne treba da čudi.